Некигаш преди повече од педесе године, све што је са јефтино било је скупо, а това што је са скупо, било је у безцење и без паре. Лумузинете на прво место. Толко су биле скупе да су биле ретће и имали су ђи освен Општинуту и Комитет, само некоја предпријатија у Цариброд. Од часна кола, по моји први спомени, шејесе и некоју мислим да је имал само Дража путникат – Мерцедес 150, Лека, директорат на ФАБРАД* – Фиат 1100 и мој комшија Тепшић, технолог у гумаруту – Опел Олимпију.
Само малко по њи, летото 1963. кола ама у Смиловци докара мој тетин Јова Пешин, по право име Иван Гргов, а у Цариброд запоменен ко Јохан. Т`ги је бил директор на училиште негде на Косово. Беше купил Фиат 750 – Фићу, за које паре је мог`л да се купи стан или добра кућа у Цариброд. За мене и за Смиловчање Фиатат на брже стану Јовината Фића.
Понеже прекорат винађи говори за човекатога (а и за колата), да кажемо да Јова тешко да је врнул некога за при доктура или нешто друго важно, тешко да је подминул некога да га не подвезе уз врлото, уз Козарицу и тешко да је убил ат`р на некоје дете које је сакало да пи-бип-не.
Мене ме још с`штото лето вози у Звонци у бању, а следваштото ме исчека сас мајћу ми од авион у Титоград и ме одведе при ујћу ми у Бар. Ујћа ми је там прајил луку, а ја сам се купал. Т`ги ми је распрајал кико је с Фићуту возил деца у болницу негде на Косово, која су нашла пенкало-бомбу заосталу од војнуту и која су једва претекла. Т`ги или малко по после сам баш на туја Фићу пробал и да карам и чинило ми се је ко да сам возил Џемини или Сојуз ракету. Запомнил сам и ко деда ми думаше за Фићуту, ама па га напрајил Ђерманацат. Запомнил сам и ка се порази у смиловско Крај трње, па дооди човек из Одоровци, мислим да се је он окал Јова, та ђу опраји.
Много сам запомнил ама и забоварил. А неје тека требало. Требало је да записујем, најмалко за Фићуту. Дојде време ка Фиће нема, а нема ни човек кој мож` ти покаже и докаже да у Смиловско поље има повече лековне травће од колко у књигуту на Туцакова, куде има светена вода, миросано дрво, оброчан крс, куде напреко през Видич да дојдеш у Славињу и да се напијеш воду, ко да се не згребеш ка појдеш на онова што је остало од Изатовсћијат манастир, куде су Страшнете дупће, куде је пештерата, дека је деда Срета ковал паре или ко је започета и завршена Света Петка.
Нема ђу Фићата, нема га Јова, нама кој да ти каже, нема га ни народат у Смиловско поље. У Цариброд пак, пет иљаде лимузине на још малко, па по малко човека. У чудно време и на чудно место живејемо, ко да че лимузинете поору пољето, на`плне кошарете и појатете или занове фабрићете. Нема! Само че и онака половне да помогну да се преполовимо и што побрже источимо.
*ФАБРАД – Фабрика брава Димитровград, која не додржа много.
Слободан Алексић Ћоса, Белград
Фото: Братство / Виртуелни музеј Цариброд / С. Алексић
