Снови се остварују ако се довољно жели, ако се сања и када си будан, ако волиш свој сан. Мој сан је сцена, рефлектори, аплаузи, страст, дрхтај… Мој сан је глума…

Сећам се својих првих корака у свету о коме сањам. Имала сам шест или седам година, мајушна, са шишкама и очима које искре…

Наша дневна соба.

Мама, тата, сека, тета, баба и деда окупили су се дагледајумојпрвинаступ.

Баш сам се потрудила да им улепшам вече. Лепо су се смејали. А и ко се не би смејао, гледајући једно сићушно створење које даје све од себе да своју имитацију Изета Фазлиновића заувек уреже у сећања своје верне публике.

Од тада је свако ко је ушао у нашу кућу био обавештен да ћу ја једном постати глумица.

Како су дани пролазили, сан је био све убедљивији и све јачи, а ја, сањар, све сигурнија у својој намери да га морам остварити.

Од септембра прошле године редовно корачам светом глуме у једној приватној школи у Београду. ,,Први кораци” је школа глуме и режије у којој, поред глуме, има још стручних предмета, пошто је план рада школе, засноване на плану рада Факултета драмских уметности у Београду. Предмети су: глума, сценскиговор, техника гласа, глума пред камером, сценске игре, акробатика и сценске борбе, историја позоришта и историја филма. Сви предавачи су дипломирани глумци. Аудиција је бесплатна, а кандидати се класификују према старости.

Из искуства могу да кажем да не треба да постоји страх, трема, сумња и ваља покушати.Аудиција је можда најстреснији део свега овога, али је заправо пробијање леда ка остварењу сна.

Стојиш сам пред човеком који толико тога зна о глуми и који из тебе својим умећем извлачи оно најбоље – таленат, за који можда и сумњаш да је ту негде. Кад будеш примљен, знаћеш да постоји. Часови се одржавају викендом, тако да не изостајемо из школе. Један час траје сат и по и свима пролети за секунд.

Школовање је подељено у три семестра. На крају сваког семестра одржава се јавни час на којем показујемо све што смо научили у претходном периоду.

Тамо сам стекла јако добре пријатеље и упознала много дивних људи. Стално ме питају: ,,Па зар ти није напорно да путујеш сваког викенда? Еј, 350 километара није мало!” Наравно да ми није напорно! Ја једва чекам викенд да одем и учиним још један корак у остварењу свог сна.

Ана Киров II
Гимназија „Св Кирилo и Методије“, Димитровград

Фотографија: Стефан Павић
Дизајн: Милана Виденов Миланов