20-ак километара северно од Димитровграда почиње подручје Парка природе “Стара планина”, највећег заштићеног природног добра Србије. Ова планина се протеже територијом Бугарске од Црног мора до границе са Србијом у којој је смештен смо њен мањи део који у Бугарској зову “Западна Стара планина”. Трачанска племена су је називала “Хемус”, а касније је доласком нових освајача добила назив “Балкан”. Од XIX века име ове планине је послужило за именовање целог Балканског полуострва.
Цео масив Старе планине краси изузетна разноврсност дивљег биљног и животињског света, предивни предели и богато културно наслеђе. У Бугарском делу планине налази се Национални парк “Централен Балкан”, као и паркови природе “Блгарка”, “Врачански Балкан”, “Сините камни”, резервати биосфере “Чупрене” и “Централен Балкан” и многе друге мање заштићене територије.
Парк природе „Стара планина“ обухвата део балканског масива који се налази у Србији и чине га делови територије града Зајечара и Пирота и општина Књажевац и Димитровград. Његова укупна површина је 114.332 ха, од тога је 11.368 ха на територији општине Димитровград у којој захвата села Браћевци, Каменица, Сенокос, Изатовци, Бољев Дол, Влковија, Доњи Криводол и Горњи Криводол. Скоро четвртина територије општине Димитровград налази се у овом парку природе, на живописном простору од планине Видлич на југу до врха Ком и Сребрне главе на северу.

Пажњи читалаца нарочито желимо да представимо она места и занимљивости у димитровградском делу Старе планине која су мање позната широј јавности, не би ли вас подстакли да их посетите и уверите се у лепоту тог предела:

Гребен планине Видлич – представља заправо границу парка природе према Забрђу. Красе га видиковци са којих се пружа поглед на долину реке Височице, врх Сребрну главу на северу, врх Ком на североистоку. Са друге стране Видлича, на длану је Смиловско или Одоровско поље, највеће крашко поље Србије. Са Видлича се по лепом дану поглед досеже до Витоше изнад Софије на југоистоку, Руја на југу, као и до врха Трем на Сувој планини изнад Беле Паланке и Ниша. Из правца села Смиловци воде два пута ка врху Видлича и даље ка Старој планини. Један је старији, направљен у време Краљевине Југославије и води до села Браћевци. Представља добру руту за планинаре или бициклисте с обзиром да није више проходан за аутомобиле. Њиме се најлакше може доћи до Смиловског камена и са висине од 1348 м н.в. се дивити лепоти планина које се смењују једна за другом дуж хоризонта.

Долина Височице је најшира речна долина односно алувијална раван на територији целог парка природе, на неким местима ширине од преко 3 км. Око ове кривудаве реке која извире у Бугарској у подножју Кома, могу се срести стада домаћих животиња која се напасају на ливадама и пашњацима које красе велики број биљних врста.

Стада старих угрожених раса домаћих животиња су најчешћи поштоваоци пашњака у околни Височице. Говеда расе буша које се током лета напасају у околини Горњег и Доњег Криводола највеће је стадо ове расе у Србији. Недалеко од њега, у околини села Изатовци, на ливадама су брдски коњи, њих преко 50. У Каменичком делу ове долине може се видети стадо каракачанске овце и балканске козе.

Горњи Криводол, најисточније село на географској карти Србије, већ дуже година је домаћин Наставне базе за планинско сточарство Универзитета у Београду. Ово село очуване старе архитектуре, полазиште је на путу ка кањону реке Криводолштице. Ова речица се временом усекла у седиментне стене и открила њихов профил и слојеве у којима се данас могу наћи фосили морских животињица из периода палеозоика, старих неколико десетина милиона година. Изнад реке је највеће стабло дивље крушке у општини Димитровград.

Бољевдол је село са најмањим бројем житеља у овом делу планине, али и са најзначјнијим културно историјским наслеђем. Хусеин Спахијина чесма из XVII века један је од најлепших очуваних споменика из Отоманског периода у овом делу Србије. Недалеко од ње је мала црква посвећена Светом Архангелу Михајлу која је и званично стављена на листу споменика који су под заштитом државе.

Остаци манастира Св.Архангела Михајла и надгробни споменик Муртизану су део богате историје Изатовца, села у којем се данас одгаја навјише оваца и говеда од свих 8 села димитровградског дела Старе планине.

Околину села Каменица краси упечатљив спој геолошке и људске историје. На 2км од села, у правцу Сенокоса, изнад Каменичке реке уздиже се стена „Зубер“, именована можда по зубру, старословенском називу за европског бизона који је истребљен са ових простора пре више векова. Када се погледа издалека ова формација заиста има обрисе предњег дела тела бизона. У подножју Зубера, на самој обали реке, на једном од најчорабнијих места на Старој планини, налазило се у прошлости старо село од кога су данас преостале само зидине цркве и гробља. У њиховој близини је место „Плоче“ које је добило име по седиментним стенама које су мештани користили за ограђивање својих имања, што је уз коришћење речних облутака можда и допринело имену „Каменица“. И овде се могу наћи фосили морских животиња амонита.

Водопад „Скок“ на Воденичкој реци, засигурно није највећи на планини, али је један од најлепших. Налази се на изнад Сенокоса, највећег села од свих осам у димитровградском делу планине. Од овог села где су куће некада биле прекривене каменим плочама, а из његове млекаре ишао за трпезе широм света „Сенокошки качкаваљ“ пут води ка планинском врху Сребрна глава и Мучибаба који су намењени правим љубитељима планинарења.

И још много тога што треба лично видети и доживети…..

Живи свет Парка природе „Стара планина“ у бројкама:

Богатство разноврсности дивљег биљног и животињског света огледа се у 1.200 врста и подврста виших биљака, међу којима је 115 енедемичних врста, 40 врста које представљају природне реткости Србије, 50 врста које се налазе на списку угрожене европске флоре (међу којима су неке које су сврстане у категорију критично угрожених, као што су мужица, пречица, бор кривуљ, росуља и друге), 52 шумске, жбунасте и зељасте биљне заједнице, 150 врста гнездарица међу 200 врста птица које углавном престављају природне реткости Србије (међу којима су и посебно значајне ретке и угрожене врсте, као што су риђи мишар, сури орао, степски соко, сиви соко, велики тетреб, прдавац, планински жалар, ушата шева, жутокљуна галица, мала мухарица, дрозд камењар и друге), 30 врста сисара (међу којима је 20 врста које представљају природне реткости или су угрожене врсте, као што су снежна и риђа волухарица, текуница, рис, медвед, слепо куче, велики сиви пух, пух лешникар и друге), 6 врста водоземаца, 12 врста гмизаваца (међу којима је и ретка врста живородног гуштера), 26 врста риба, велики број маховина, лишајева, гљива и инсеката, чији број још увек није коначно утврђен.

Сергеј Иванов
Фотографије: Димитрије Ранчев, Стефан Павић, Сергеј Иванов, Милица Ђорђевић
Дизајн: Милана Виденов Миланов