Здраво, другари! Надам се да сте добро и здраво. Ја сам се нешто узврпољио и као радознали мали светионик, кога је пролећно сунце бааааш раздрмало,  морао сам априлске дане да обасјам новом причом и разговором са једним драгим човеком, писцем и библиотекаром, милог имена Милоје. Мој друг Милоје Радовић је најпосебнији дечји библиотекар који је баш за нову годину добио доживотну стипендију (тачније –отишао је у пензију)! Али, верујте ми, он је најдетињастији бркати писац и библиотекар свих времена без обзира на ту доживотну стипендију, односно пензију, која се даје људима када зађу у неке озбиљне године. За Милоја су године неозбиљна ствар. И као такав, детињасто-озбиљно је схватио и овај интервју, па уместо да ми одговори редом на моја питања ( Испричај неку интересантну причу из детињства; Када си почео да пишеш?; Шта те инспирише да пишеш?; Како се осећаш на сусретима са децом?; Шта мислиш о библиотеци?; Волиш ли да читаш и какве књиге читаш?; Твоја порука нашим читаоцима…) он је просто испричао најискренују Милојеву причу.

Зато вас, моја маленкост Фарче, позивам да зароните у Милојеву доживотну слику радости!

 

Рођен сам 1955, на Нову годину. То је била најлепша Нова година у нашој породици. Основну школу и гимназију завршио сам у Краљеву, а Факултет политичких наука, одсек новинарство, у Београду. Радио сам у култури, а најдуже у Народној библиотеци „Стефан Првовенчани“. Пишем за децу и одрасле. Објавио сам књиге за децу: „Ливада мога деде“, „Како се воли у шуми“, „Мале песме“, „Продавци смеха“ и „Мала прича о великој Жичи“. Превођен сам на руски, бугарски, енглески и македонски. Моја беседа „Књига је огледало света“ објављена је у „Књизи о књигама“–  избору најлепших српских беседа о књигама (изашла је у Москви, а заједнички су је објавила четири универзитета из Србије и Русије.)
За књижевни рад добио сам више нагада. Заступљен сам у антологијама, књигама из домаће лектире. За најбољег библиотекара у јавној библиотеци у Србији проглашен сам 2011. године.

Детињство је наша најважнија доживотна адреса радости!!!

И сви се, пре или касније, враћамо на ту адресу да бисмо се нечему прошлом и садашњем зарадовали. Ево, ја се сада са те адресе јављам вама. Искрено се радујем што ми је пружена прилика да причам о радости детињатва, што могу моје радости да поделим са вама. И да вам радосно одмах кажем: радост се увећава само ако је са неким делите.

И одмах да вам кажем: радујете се, децо, сваки дан! И не чекајте велике разлоге за радовање. Увек их имате. Само погледајте пажљиво. Сунцу се пробудило, није нас напустило. Радујте му се као што се оно радује вама. Радујте се киши која вас је поквасила, ветру који вам је скинуо капу, цвету који вам није наплатио мирис… радујте се, само се радујте! Свуда око нас је радост. Али, потрудите се да и ви некога обрадујете.

А ја сам баш зато, одабрао да вам испричам једну радосну причу. То је прича о радостима читања. Она траје од када смо научили слова и траје непрекидно. Она расте како ми растемо.

Ако ме питате када сам научи да читам, имам само један одговор: не сећам се. У мојој се породици много читало. Ја сам пето дете. Три моја старија брата и сестра су ме научили да читам, тако кажу, чим сам проговорио. И сваки су ми дан давали занимљиве књиге. Седели би као моја читалачка публика. Ја сам им читао наглас сваке вечери. Била је то наша породична вечерња читаоница. Понекад би у њој учествовала и мајка. Обично на крају вечерњег читања. Она је јако лепо причала приче. И, најважније. Њих није било у књигама. Сад знам да их је она измишљала или их је чула у њеном детињству од неког ко је умео лепо да прича. А таквих који умеју лепо да причају има свако у својем детињству. Они су посебне радости наших живота. И зато, растимо и будимо другима као што су они били нама. Будимо њихова усмена књига, будимо жива прича радости одрастања.

А радост писања, друга радост о којој желим да вам нешто кажем, никла је из радости читања.

Ја сам, као и сва деца, почео  да пишем док сам био у основној школи. Тако су, у то време врло читане, „Ибарске новости“, недељни лист који је излазио у мом граду и имао посебну дечју страну, објавиле и моје прве књижевне радове. Тако су се здружиле две моје радости: читања и писања. Оне и сад заједно трају. Њима додајем и ову радост коју сте ми ви приредили. То је трећа радост, односно радост сусретања писца и његових читалаца.

Давно сам научио да је писање за децу теже и одговорније од писања за одрасле.

Деца су најбољи књиживни критичари.

Она су непогрешива у оценама нашег писања. Њихово мишљење је за мене од пресудног значаја. Кад боље размислим, она су мене научила  да пишем. Деца ми, на неки чудесан начин, пришапну шта да им испричам и ја их послушам. Кад се то настани између корица, кад пронађе наслов, то је лично име књиге, кад дође до мене, ја се чудим и радујем. Али се много више радујем када се сретнем са децом и читамо је заједно. Сусрети са децом су круна свих мојих стваралачких радости. Ја тада будем једно од те деце и баш, баш ми је драго да то будем што чешће и што дуже. И пошто сам дуго радио као библиотекар за децу имао сам прилике сваки дан да да будем са децом, тачније да поново будем дете.

Читам књиге савремених писаца за децу: Игора Коларова, Бранка Стевановића, Дејана Алексића, Виолете Јовић и других. Али, децо, ја се врло радо враћам књигама које сам раније читао. „Малог принца“ читам сваке године поново и увек ми је у нечему нов и још лепши. Исто тако читам народне приче и песме. Учим причање из почетка.

    

 

На крају вам шаљем неколико СМС порука:

1.

Лепо мисли, да ти лепо буде.

Лепе мисли лепим чине људе.

 2.

Дете је наш живот и наш спас.

Ми га родили, а оно рађа нас.

(Ова је за ваше тате и маме и за вас кад будете тате и маме)

3.

Лепо, то је кад од некога добијеш

Оно што волиш.

Лепше, то је кад ништа не тражиш,

А добијеш оно што желиш.

 

 

Ето, моји пријатељи то вам поручујем, а ви исто то поручите свима које волите и који воле вас. Будите ми здрави и лепи и радујте се сваки дан јер сваки дан вам открива нову радост и лепоту живота. И, пазите да не говорите ружне речи, Јер, ко ружне речи говори, у њих ће да се претвори.

 

Песме које највише волим:

 

 КАКО БАКА СПРЕМА ДОРУЧАК

Бакина рука судове буди.

Зар је већ јутро, тигањ се чуди.

Умивају се кашике и виљушке лење

Грбава кутлача по вангли стење.

Шоље се мешкоље, тепсија звоца,

Гарава шерпа са пећи квоца.

Протеже се месо, свлаче се кромпири,

Из старе корпе поврће вири.

Пргави ножеви редом га брсте

И будно мотре бакине прсте.

Пристиже млеко, брашно се мази,

Дуго га бака рукама гази.

По мрком лонцу позвони тучак,

Устају деца, готов је доручак.

 

 ВЕЧЕРЊА ПЕСМА

Чим наша мати спреми вечеру,

Отац позове звезде са неба,

Оне се расане па се сјате

У оним речима изнад хлеба.

А мати лепрша око трпезе.

Чека да речи постану јело.

Кад она седне уз нас и оца,

Са нама вечера небо цело.

По вечери се звезде разроје

Над нашим малим пределом,

Причају свима по свету белом

О оном небу у нашем хлебу.

 

КАКО ПОСТАЈУ ЛЕШНИЦИ

 Задремају леске

Као девојчице.

У сну за патуљке

Плету котарице.

У њима се патуљци

Љуљају до зоре,

Ујутри их леске

У лешник претворе.

 

 ПОРОДИЧНО ДРВО

 

Мамине су гране

Са мамине стране.

Татине су гране

Са татине стране.

Ја сам међу њима

Важан необично

У рукама држим

Дрво подично.

 

НАЈМАЊА ЉУБАВНА ПРИЧА НА СВЕТУ
БЕЗ КОЈЕ НЕ МОЖЕ ДА ПОСТОЈИ
НИЈЕДНА ЉУБАВНА ПРИЧА НА СВЕТУ

– Ја те волим.

– И ја волим тебе.

 

Елизабета Георгиев
Дизајн: Милана Виденов Миланов