Пишем ти док ми низ образе клизе свилене латице ружа и зенице сјаје попут млечног месеца. У мојим узбурканим мислима доносиш хладноћу ветра који је био близу срца а далеко од очију, светлост таласа дубоког спокоја и зрак сунца вечите љубави. Прекидаш моје олује сјајем твојих, час смртно црних, час као осмех нежних зеница и уводиш у дубине кључне кости која жуди за мекоћом твојих усана.

Та ноћ, један ветар и твоје очи од ватре.

Видевши их по први пут, иако сувише усплахирена и усресређена да исконтролишем пулс који се изненада убрзао, мој тада површни и несавршени суд о теби је нестао.Тада сам знала, или ћеш ми тећи венама, јер је душа хтела вечност, или ћеш ми постати мутни облик мрака, који ће ме коштати раскоши живота. Те сам ти ноћи дала име, рекла сам плућима да то име уздишу: „Зваћу те Хуго“.

И тако,мили мој, сада струјиш кроз моје вене и као мрачна тајна, лежиш у дну мене.

Време је пролазило, а ти си се мењао. Мржња и гнев према свету су ти помутиле ум и ућуткале све добро у теби. Пао си, Анђеле. Постала сам да ти бивам нема и безвољна лутка. А некада су моја моћна ребра дрхтала под притиском твојих прстију.Твоје су пожудне усне, љубећи ме заправо тровале. А додири страствени као море у праскозорје су ме давили. А тако сам волела да те волим. Желела сам да те једино ја имам, поред милијарди звезда, зрна песка и капи воде. Желела сам да ме дишеш да ти будем време и крв у телу, јер знам да бих ти једнино тако трајала заувек. Страст ми је снага која ме без тебе држи будном. Дала сам ти име зато што си био памет универзума, која је прогутала бескрајност.

 Хуго! Ти си ехо мог ћутања… као вода брзо испариш и као оно наше јутро никада не долазиш. Муко моја, узео те је под своје овај пакао ког неки називају свет. Загризао си отровну јабуку мржње и гнева, а могли смо да уживамо и нашем рају који је бео и препун љубави. Тешко ми је да те пустим, јер када одлазиш, одлазиш пун мене, а када се враћаш, не познајеш ме. Како ми је тешко оставити на твојим грудима могућа остварења немогућих минута. Можда још има трачка наде, све док заузимаш место у мојој немој души… ја ћу те увек чекати и волети…

Тваја некада давно…

Теодора Михајловић II
Техничка школа „Никола Тесла“ Сурдулица

Дизајн: Милана Виденов Миланов