Питам се да ли да скачем од среће или да отрчим до краја улице и назад и да запевам најоткаченију песму! Ја, Фарче, главом, брадом… добро не баш брадом, али супер шеширићем, разговарам са Јасминком Петровић! Како сам срееећан!!! Она је предивна, добра, најнасмејанија вила дечје књижевности и сваки пут са веееееликом радошћу уроним у сваку њену књигу, јер никад се не зна каква авантура чека радозналог читаоца у Јациним маштаријама. Зато другари… та-на-на-на, ставите најлепши осмех на лице и уживајте у Јациној посебној причи!

Јасминка Петровић је рођена 1960. у Београду. Студирала је шпански језик и књижевност. Бавила се уредничким послом, па је била уредник дечје емисије на Радио Пингвину, а уређивала је и часопис National Geographic Junior. Јасминка пише за бројне дечје часописе и учествује у програмима који подстичу дечју машту, стваралаштво, љубав према читању и поред својих другара, деце, много воли библиотеке и библиотекаре. Често сарађује с ћерком, илустраторком Аном Петровић, а део њених књига илустровао је чувени Добросав Боб Живковић.

Дела Јасминке Петровић преведена су на многе језике, а за своје стваралаштво добила је најзначајније награде за дечју књижевност.

Јасминка је омиљени и један од најчитанијих писаца за децу, јер свака њена књига је писана по мери детета и препознају се по топлом хумору и сагледавању света из угла дечака и девојчица које живи у савременом друштву. Њене књиге читају и одрасли са вееееликим уживањем jер осликавају детињство на најбољи могући начин.

Јасминка Петровић је аутор романа, приповетки, приручника, интерактивних књига већину којих сте сигурно читали: Мене је тешко не волети,  Све је у реду,  Лето када сам научила да летим, 35 калорија без шећера, Ово је најстрашнији дан у мом животу, Хоћу кући, Од читања се расте, Безобразне ноте и неваљале ајкуле, Гига прави море, О мачкама, нотама и бубама, Само за твоје уши, Риба риби гризе реп, О дугмету и срећи, Маме, Кажи тети Добар дан, Породица, Паметна књига за маму и тату, Имам нешто важно да ти кажем, Како постати и остати глуп (у 39 лекција), Бонтон, Секс за почетнике, Школа, Да ли сте ви жаба : драмске игре за децу од 6 до 10 година и друге.

 – Испричај неку интересантну причу из детињства

Одрасла сам у Београду у кући са двориштем. Од јутра до мрака играла сам се са сестром од тетке Зорицом и осталом децом из улице. Већину тих наших игара сам описала у књигама „Кажи тети Добар дан“ (Креативни центар) и „Мода се вратила“ („Повеља“, Народна библиотека Краљево). Специјално за „Фарче“ по при пут причам догађај о лимунади.

Био је топао летњи дан. Зорица и ја смо седеле на степеницама испред куће и досађивале се. Рекла бих да су наше најзанимљивије игре обично почињале из велике досаде. То је оно стање кад не знаш шта ћеш са собом, уздишеш, вртиш дугме на кошуљи и гледаш у празно. Мрзи те да се играш неких старих игара, а немаш идеје за нове.  Oнда седиш и ништа не радиш. И таман кад помислиш да ћеш тако дочекати крај живота, наједном се досетиш…

 – Хајде да продајемо лимунаду!

Већ смо у акцији. Цедимо лимун, сипамо воду у бокал, додајемо шећер, износимо хоклицу испред капије, ређамо чаше… Продавница лимунаде је спремна. Зорица и ја са великим нестрпљењем чекамо првог купца, али улица је празна.

Толико је вруће да Зорица и ја чак помишљамо да се освежимо лимунадом, али ипак остајемо на висини задатка. Успевамо да се уздржимо. Међутим, нешто касније ја предлажем:

– Зоцо, а да узмемо по пола чаше? Неће се приметити. Види колики је бокал.

Зорица прихвати мој предлог и ми се с великим уживањем почастимо.

– Јацо, а да узмемо још пола чаше? Мислим, кад већ нема ниједног купца – овог пута предлаже Зорица.

Наслућујете крај.  Мало, по мало попиле смо литар лимунаде. А шта смо могле друго да урадимо, кад нам ниједан купац није дошао у продавницу. Било је то оно време кад су београдским улицама ретко пролазили и аутомобили и пролазници.

–  Када си почела да пишеш?

Моја прва књига објављена је 1997. године, када сам имала 37 година. Реч је о антиратној причи која се зове „Гига прави море“. Писала сам и пре и после. Нешто од тога је објављено, а много тога није.

–  Да ли је теже да се пише за децу или за одрасле?

Тешко ми је да упоредим, јер не пишем за одрасле. Али послужићу се чувеним цитатом нашег мудрог Душка Радовића: „Писати за децу исто је као писати за одрасле – само је мало теже“.

– Шта те инспирише да пишеш?

Моја највећа инспирација су разговори са децом. Од њих сазнам невероватне ствари. На пример – Чему служи рупа на зиду? Која је највиша планина на свету? Како се осећа заљубљена особа? Да ли постоје ванземаљци? Зашто је добро имати брата или сестру? Како те брат или сестра могу наљутити? Где живе чаробњаци? Чему служи дрво? Зашто је важно читати књиге?

– Како се осећаш на сусретима са децом?

Осећам се радосно, креативно, инспиративно… Укратко речено као риба у води.  Код најмлађих највише ценим искреност. Своје ставове и коментаре износе отворено и без икаквог увијања, што је врло значајно за писце. Добра критика је најбољи путоказ за писање нове књиге.

– Какве књиге читаш?

Волим дечје књиге. Недавно сам прочитала, на предлог мог сестрића Илије, који иде у други разред, роман у стрипу „Дневник Шоњавка“. Писац је Џеф Кини, а издавач Лагуна. На духовит начин приказано је како један дечак излази на крај са несугласицама у породици и школи. Игром случаја, дан пре него што је проглашена изолација због короне, набавила сам књигу „Све о Ани“. Реч је о Ани Франк и њеној породици док су се скривали у свом скровишту за време Другог светског рата. Књига даје одговоре на најчешћа питања која су поставњала деца и млади у музеју Ане Франк у Амстердаму. Диван текст и дивне илустрације потписује Кућа Ане Франк, а код нас се књига појавила захвањујући Креативном центру. За оне који желе нешто више да сазнају о овој храброј девојчици нека погледају сајт https://www.annefrank.org/en/

– Твоја порука нашим читаоцима…

Нека вам Фарче осветљава пут! Нећете залутати!

Изабрала сам треће поглавље из књиге „Мене је тешко не волети“. Илустрације је радила Ана Петровић, а књигу је објавила Издавачка кућа „Одисеја“. Главни јунаци су пас Крца и његова власница, девојчица Нина. Крца је урађен по узору на Аниног несташног пса Зигија.

Прогутао сам најлон кесу

     Поводац је у Нининим рукама. То је права ствар! Онда могу да њушнем сваку бандеру, да се попнем уз сваке степенице и завирим у сваку продавницу… Могу да потрчим, застанем или пођем у сасвим другом правцу. Где год да кренем, знам да ће ме Нина пратити у стопу. И оно најважније, неће се љутити, нити ме цимати за поводац. Уживанција! Али све што је лепо, кратко траје. Стижемо до њене балетске школе и поводац прелази у гвоздене руке тате Пиришића.  

     Нина трчи уз степенице, окреће се, маше нам и нестаје иза џиновских врата. Нас двојица чекамо још мало, а онда крећемо низ улицу. Шетња је напорнија него икада. Тата Пиришић нипошто не жели да иде за мном па, морам на силу да га вучем до контејнера. Али труд се увек исплати.

–           Каква трпеза! Пилеће груди, сарма и рестован кромпир. Све оно што обожавам да једем, а што ми Пиришићи не дају ни да помиришем – облизујем се.

     И таман да загњурим њушку у овај предиван оброк, кад ме пресече глас тате Пиришића:

–           Фуј то! Хоћеш после да имаш дијареју и повраћаш, је л’ то хоћеш? Сарма и кромпир никако нису за псе! Фуј кад ти кажем! Пилећа кост може да ти се заглави у грлу и да се угушиш на лицу места! Чујеш ли ти шта ти говорим?

     Чујем ја њега, али чујем и себе:

–           Мммм како ово добро мирише! Колико видим овде има хране за обојицу! Пиришићу, изволи, придружи се!

     Сав срећан се бацам на раскошну трпезу, кад тата Пиришић почиње да ме вуче за поводац. И то све јаче и јаче. Невероватан неки човек. Нити једе, нити другом даје. Лепо сам му понудио да поделимо вечеру, он није хтео. А види га сад, пукнуће поводац колико ме цима. И ја шта ћу, једем све брже.

–           Упс! Прогутао сам најлон кесу… и новине… и још једну најлон кесу…

     То је све због тате Пиришића. После ја Напаст. Стварно нема смисла како се понаша према мени! Како би се он осећао да ја њега вучем за кравату док вечера?! Али пошто поред нас управо пролази госпођа доберманка са власником, нећу да затежем ситуацију. Знамо се. Често шетамо заједно. Обришем њушку о ногавицу тате Пиришићa и кренем низ улицу. Власници причају о псима, а пси лају о власницима. Класика.

–           Моји ће ме водити на зимовање. Они су тако дивни према мени – трепће доберманка.

–           А мене ће моји водити на Авалу. Тата Пиришић ми стално говори да ће ме оставити код Дулета. Тај Дуле своје псе држи у кавезу – и ја трепћем.

–           А шта је то кавез?

–           Не знам, сазнаћу кад одем на Авалу. Сигурно је неко лудо зезање.

     Ова доберманка није лоша, али много се, брате, прави важна. Пуна је себе као пуњена паприка. Ти расни пси могу да буду баш супер, сјајни ортаци и ортакиње, али има и оних који се стално нешто дувају да су најпаметнији, најлепши, најскупљи, најјачи, најбољи, најуспешнији и са највише награда. На нас мешанце углавном гледају с висине, чак и када су растом дупло нижи од нас. То је баш безвезе, јер сви потичемо од једног праоца, вука. Значи, сви смо браћа и сестре.

–           Ми животиње треба да бринемо једна о другој, да се помажемо… – таман кренем доберманки да излажем своју теорију љубави, кад ми испред њушке искочи мачка.

     Какав безобразлук! И још ми ту нешто фркће. Зарежим и појурим за њом. Сиви Реп претрчава улицу, бежи у парк, јурца између дрвећа, ускаче у жбун, излази из жбуна, завлачи се испод камиона, бежи у правцу пијаце, утрчава на задња врата трамваја, истрчава на средња, прескаче ограду и на крају ускаче у зграду кроз дворишни подрумски прозор. Окрећем се и задихано говорим својим верним пратиоцима:

–           То се зове оданост према вођи чопора! То! Хвала вам, драги пријатељи, али даље морам сам!

     Зажмурим и скочим. Хм, можда сам ипак пренаглио. Не знам да ли се више плашим мрака или тишине. Од непознатог простора хвата ме паника, а од подрумског мириса врти ми се у глави. Најбоље да се вратим одакле сам дошао! Али како? Прозор је сувише високо! Никако не могу назад. Подвијам реп између ногу. Осим тога, Сиви Реп уопште не делује наивно. Причали су ми неки пријатељи у парку да мачка може бити врло опасна кад је сатераш у ћошак. Један пас је тако сав био изгребан по њушци. Да се разумемо, ни случајно не бих волео да нечије канџе заврше у мојим лепим, густим брковима. Ни случајно!

–           Немам куд! Морам напред! – помислим, подигнем реп, исправим ноге. – Сиви Реп је сигурно отишао у оном правцу!

     Њушком гурнем притворена врата и кренем уз кружне степенице. Брзим кораком пењем се до врха. Ту ме чекају још једна врата. Затворена. Али не и закључана. Скачем и отварам их шапама. Провирим лево. Провирим десно. Осећам се као детектив у некој ТВ серији. Оног дрског Сивог Репа нема на видику. Кренем низ ходник. Бар је осветљен па имам прегледну ситуацију. Не морам да бринем да ће ме мачка сачекати у неком углу и огребати по њушци. Пролазим поред једних врата, других, трећих. Застанем испред четвртих. Ослушкујем. Више ми личи на женски глас, него на мјаукање, али мачке су спремне на све, чак и да се лажно представљају. Гласно ланем, скочим на кваку. Врата се широм отварају, ја утрчавам у просторију и…

–           Крцо! Откуд ти овде? Где је тата? Шта се догодило?

     Нисам нашао Сиви Реп, али сам зато нашао Нину, њену професорку балета и још седамнаест малих балерина. Мало је рећи да су биле запањене. А тек ја?

Eлизабета Георгиев

Дизајн: Милана Виденов Миланов