Драги моји радознали књигољуци, имам вееееелику част да вам представим једну своју другарицу која је посебна, своја, увек насмејана, која воли да слика, да штрика, да меси, да прави колаче, да игра, да окопава кромпир, а посебно да пише. Има лепо име Виолета и лепо презиме Јовић.  Виолета воли децу (и своју и сву осталу децу), људе, свога Мишу (који јој је у њеном кућном позоришту муж!) и мачке. Ма Виолета просто воли свет и осликава га и речима, и бојама и осмехом!

Виолета Јовић је рођена у Нишу 8. марта 1966. године. Дипломирала на Правном факултету у Нишу где живи и ради. Виолета пише поезију и прозу, за мале и велике љубитеље књига, а посебан део њеног стваралаштва чине дела на призренско-тимочком дијалекту (сврљишко-заплањски говор). Поред бројник књига за одрасле, Виолета потписује књиге дивне за децу као што су: Писмо са Месеца, Радовање и играње, Кад затворим очи, Неке важније ствари, Свитац у очима, Шашава вила, Сезона лова на свице, До детета треба расти, Шта ако…, Како сам постао псето, Арис без тотела, Кад порастем бићу баба…

Поезија и проза Виолете Јовић преведена је на неколико језика и заступљена у читанкама и лектирама, антологијама савремене српске књижевности, књижевним часописима, часописима за децу и зборницима. Она је уметнички директор Медијана фестивала дечјег стваралаштва и стваралаштва за децу у Нишу и амбасадор Републичке смотре ЧИТАЛИЋИ. Виолета Јовић је добитник многих награда за књижевност и сликарство.

– Испричај неку интересантну причу из детињства:

Све приче из мог детињства су интересантне. Има их толико, да живим неколико живота не бих успела да их све испричам, а толико желим да пренесем деци све боје и звуке нетакнуте природе и живота на селу у великој сложној породици у којој живи неколико генерација људи који се међусобно поштују и воле, а деца су центар њиховог света. Деца расту безбрижно, окружена љубављу и радом и уче да се живи од љубави и рада. Оно што је заједничко свим тим причама јесте да сам ја заиста била другачија од све остале деце у селу, јер сам стално носила под мишком неку књигу и у свакој паузи игре, док су се деца досађивала или причала о нечему што ми тада није занимљиво, отварала бих књигу и читала. Једном сам се сакрила у врбаку у потоку који протиче поред ливаде на којој смо играли жмурке и, док су ме сви тражили, читала књигу коју сам тих дана носила са собом. С оне стране потока, путем који иде паралелно са потоком, пролазиле су неке жене, враћајући се из башти којих је било колико волиш дуж потока. Виделе су ме како чучим у врбаку и читам, али ја њих нисам видела. За неко време, једног дана кад је падала киша и није се могло радити у пољу, дошле су са плетивом код моје мајке и, реч по реч, уз разговор, рекле мојој мајци да су ме виделе како се чудно понашам, чучим у врбаку и читам неку књигу. То није добро. Нико у селу не чита књиге. Они што читају толико књига почну свашта да мисле и ко зна како заврше. Саветовале су је да ме одведе доктору, јер моје понашање није нормално. Мајка је, кад је дошао мој ујак који је лекар, питала шта да ради са мном. „Купуј јој књиге!“ рекао је ујак. Деда је, наравно, присуствовао том разговору и почео је сваког четвртка да ми доноси по књигу. Док сам пошла у школу већ сам имала лепу библиотеку и развијену навику читања. И,наравно, наставила сам да се необично понашам…

– Када си почела да пишеш?

Не могу одредити онај тренутак кад сам села и одлучила да напишем песму или причу и кажем да желим да будем писац. Стално сам истеривала неку правду и залагала се за права детелине да расте и не буде покошена у цвету, права птице да се гнезди баш тамо где људима смета или права деце да се играју, тако да су моји много пре мене знали да ћу бити правник. Ишла сам у сеоску школу у којој је радио учитељ који је био у поодмаклим годинама, био је добар, али је имао неколико особина које ми се баш и нису свиђале. Једна од њих је то што је био дубоко уверен да сва деца треба да пишу десном руком и што је то своје уверење пренео на моју мајку која је седела поред мене док сам писала домаћи и од мене рођене леворуке покушавала да направи десноруку девојчицу. Успела је једино у томе да се подједнако служим обема рукама. Друга негативна страна тог мог учитеља била је што је држао само прва два часа, тако да је на трећи и четврти час уместо њега свакога дана долазила његова жена која је необично личила на другарицу Јованку Броз, лепо се облачила и имала раскошну пунђу од бујне црне косе. Није била образована за учитеља, али је била веома добра и волела је децу. Свакога дана нам је задавала за домаћи задатак да смислимо пет задатака из математике и пет реченица из матерњег језика. Код куће је било много посла у пољу, моји су имали много обрадиве земље на којој смо сви радили, тако да сам ја израчунала колико ми је реченица потребно за радну недељу, села бих увече или неког дана кад ми је „ишло“ инаписала довољан број реченица. Почевши рано да читам књиге, богатиола сам свој речник и имала довољно речи на располагању којима бих описивала природу, појаве, људе… Убрзо сам схватила да се све те реченице могу лепо дружити, разговарати међу собом и допуњавати једне друге. Моји домаћи задаци су се веома допадали мом учитељу и његовој жени, тако да су остала деца почела да ме моле да и њима понекад смислим за домаћи неколико реченица. И тако, пет по пет… једног дана схватиш да имаш број сопствених књига дељив неколико пута са пет.

– Да ли је теже да се пише за децу или за одрасле?

Мени писање није тешко. Стално говорим, кад ме то питају, да онај ко ме је тешко да пише било за децу или за одрасле, то не ради, већ узме да ради нешто што му није тешко и што воли. Писање није посао који се ради као неки други административни посао. То је ствар унутрашње потребе која нас гони да нешто напишемо. Пишем и за децу и за одрасле. Мислим да је писати за децу педагошки одговорно и да ми својим начином изражавања сопствених мисли креирамо процес мишљења својих младих читалаца или бар унеколико утичемо на њега. Зато је важно које поруке преносимо деци и на који начин то чинимо. Од тога зависи да ли ће деца волети да читају књиге, да ли ће им оне бити занимљиве, да ли ће у њима налазити одговоре на своја питања, да ли ће им прочитано продубити интересовања за нешто, усмерити их на неку и коју страну… Да се не варамо, књиге васпитавају своје читаоце и писац нема право да у креирању књижевног дела буде децокваритељ. Одрасли су у прилици да сами бирају шта ће читати, тако да наше књиге налазе пут до својих читалаца својим садржајем и начином писања и сваки човек бира своју омиљену књигу. Мада, све сам уверенија да свака књига бира свог читаоца.

– Шта те инспирише да пишеш?

До сада нисам успела да издвојим и дефинишем шта је моја инспирација. То је у мени. Мислим да је мој субјективни доживљај природе, лепоте, звукова, боја, појава, људског понашања… Често нисам ни свесна када се у мени родила идеја да напишем неку књигу, о стиховима да не говорим. Они су наша сенка, наш пратилац који воли да се јави у најнезгоднијем тренутку када немамо папир и оловку и ли смо у ситуацији у којој не можемо стати и забележити нешто. Читавог живота се надмећемо и надмудрујемо. Волим то и не желим да престане. У једној школи су ме назвали „Песма која хода“ јер понекад могу веома дуго да причам у финим стиховима који имају смисла и све потребне дименије…

Кад су у питању књиге за одрасле, то је већ други процес. Дуго ме опседа нека појава или односи људи, њихови карактери и судбине, понекад деценијама радим на неком рукопису који брусим као камен. Док од њега не добијем фигуру коју желим не показујем је свету. Имам рукопис који пишем више од четрдесет година и још није готов. Зове се „Крилате ципелице“. Још много на њему мора да се ради.

– Како се осећаш у сусретима са децом?

Као риба у води! Деца су моја природна средина. Никада себи нисам дозволила да се одрекнем детета у себи, без обзира колико „одрасле“ послове радила у животу и доносила важне одлуке. Дете је сибол игре и радости, љубави и једноставости, али пре свега искрености. Мислим да сам сачувала све те особине и мислим да их чувам и негујем у многобројним и честим сусретима и разговорима на књижевне и све животне теме са децом. Деца ме лече од свега што одрасли воле да остављају код других људи, враћају у стање лепоте постојања. Деца ми враћају животну енергију и веру у добро. Код деце проверавам да ли сам добра у томе што радим. То не може да омане. Са одраслима је другачије. Некако се, у процесу одрастања, науче неискрености и свему ономе што људе отуђује једне од других и од сопствене природе, науче да око сопствених страхова и слабости зидају зидове и подижу штитове, уместо да превазилазе соствене баријере и дозволе себи и другима да се радују животу и неоптерећени комплексима, престижима, модама и другим непотребним сваштаријама славе живот и захвално користе шансу коју су добили да овај свет учине бољим уместо да га закомпликују и упропасте. Децу треба сачувати од инфекције савременим трендовима помодарства и глупости зарад погрешног мишљења од себи и другима. Сви имамо тај задатак. Мислим да га писци за децу добро извршавају или се бар труде да укажу на лепоту и радост одрастања уз праве вредности, ненаметљиво али оригинално и јединствено. Нисмо ни свесни колико нас деца имитирају. Тиме је наша одговорност већа, да не само својим речима, већ својим сваким гестом, понашањем и начином живота сведочимо о исправним животним ставовима и поступцима. Док будем могла да се крећем, мислим и говорим, дечје друштво ће остати најбоље друштво та мене, а ја ћу настојати да будем добро друштво за њих.

– Какве књиге читаш?

Уз све прочитано из лектире и опуса класика наше и светске књижевности које је не треба набрајати, редовно, свакодневно читам Библију, а једном годишње читам „Малог принца“ и све књиге Игора Коларова, јер су они мерила сазревања нашег мисаоног процеса. Читам с великом пажњом књиге за децу својих колега писаца, поезију и прозу. На послу читам стручну правничку литературу и прописе. Од литературе, односно савремених писаца највише волим Амоса Оза (Прича о љубави и тами, Јуда, Мој Михаел, Црна кутија), Орхана Памука (Истамбул, Бела тврђава, Снег. Музеј невиности, Зовем се црвено, Нови живот, Чудан осећај у мени, Кофер мога оца…), Харукија Муракамија (Источно од границе, западно од сунца, Играј, играј, играј, Норвешка шума, О чему говорим када говорим о трчању…), волим лагани стил Лусинде Рајли и њене књиге о седам сестара, Тони Морисон и све њене, мале по обиму, а велике по изреченом, књиге… Често по неколико пута прочитам неке књиге. Ево, овог пролећа сам поново читала Булгакова (Мајстор и Маргарита), књигу коју ми је поклонио Раша Попов једном у Лазаревцу,на фестивалу писаца за децу, зато што на насловној страни има руску плаву мачку, исту као моја Катја. То су зрнца љубави и незаборава. Књиге су и начин да волимо пријатеље. Редовно читам Нушића, обожавам његову проницљивост и дубоко познавање менталитета нашег народа. Он је ванвремен. Зимус сам поново, пажљиво ишчитала његова сабрана дела. Волим да читам поезију. Ових дана интензивно и са великим задовољством, и истинским поштовањем читам поезију и прозу Десанке Максимовић. Издвојила бих књигу Јована Јањића „Будимо људи“ о патријарху Павлу коју сам управо прочитала.

– Твоја порука читаоцима

Једина порука читаоцима коју бих смела и могла да дам јесте: читајте. Читајте у свакој прилици. Читајте сваку књигу која вам је при руци. Читајте ве књиге које вам нису при руци а које набавите, по препоруци родитеља, наставника, пријатеља, библиотекара… Ја не знам који је ваш читалачки укус и које су књиге добре по вашем суду. То можете знати само ви, а сазнаћете ако прочитате довољно књига и будете у прилици да од прочитаног издвојите оно што сматранте добрим за вас. Не постоје лоше књиге. Свака је књига наш учитељ, учинас како ваља или како не ваља. Свака нам књига промени живот на неки начин. Наш живот је скуп наших избора. Али, да бисмо зо знали, треба да читамо.

 

БУДИЛНИК

 У дрвеној кутији која личи на кућицу, на зиду наше велике дневне собе, стоји округли сат будилник, који ради и показује време, али га нико не навија да пробуди укућане. Деда ме је научио да гледам на сат и знам колико је сати.

–  Деда, зашто се овај сат зове будилник, када никога не буди?

– Зато што иначе служи да буди људе.

-Зашто га онда не навијеш да пробуди и нас ујутру?

– Зато што у нашој кући има бар двоје који устају пре њега.

– Двоје?

– Да. Твоја баба и наш шарени петао. Док би се сам будилник пробудио, баба би спремила доручак и обавила још стотину послова.

– Али, она никога не буди!

– Али те пробуди фини мирис из кухиње.

– Мммм… То је тачно!

– За разлику од нашег петла, који кукуриче толико гласно да га чује бар пола насеља, твоја баба хода тихо као мачка, нико је не чује. Чини ми се да она и не хода по земљи, већ лебди неколико центиметара изнад ње, да не повреди случајно коју травку, камен или трун прашине… Чак је и толико спретна у кухињи да уопште не лупка посуђем. Не прави никакву буку. Као да се ништа не дешава. Одједном само, сто ђаконија мирише и мами са нашег стола.

– Зашто онда уопште имамо будилник?

– И ја се питам. Кад би овај сироти будилник требало да прима некакву плату за свој рад од кога живи, и то према броју пробуђених, умро би од глади. Додуше, навијем га тако понекад, кад планирам баш рано да устанем, али твоја баба као да не спава. Увек се пробуди пре њега!

– Онда је баба будилник!

– Ћути! Немој да те чује! Остаћемо без доручка – намигну ми деда и врати будилник, ту бескорисну справу у нашој кући, на своје место.

Намигнух и ја деди.

Он шапну:

– Иди, умиј се, па дођи да видимо шта нам је све „будилник“ спремио за доручак.

 

КОСА МЕ НЕ СЛУША

Коса ме не слуша никако!

Ма, ја уопште немам фризуру!

Не знам да ли је одувек тако

ил` израстам у чупаву цуру?

 

Наместим један прамен на лице,

а он одлети к`о ношен ветром,

не зна да скривам бубуљице,

за случај да се сретнем са Петром.

 

Петар не мари за моје муке,

са својом косом он битку води,

све време су му на глави руке,

растреса косу по новој моди.

 

Ја немам појма шта је по моди,

знам само шта ми није по вољи,

и да ми овај хаос не годи,

и да бих изглед волела бољи…

 

Али не умем са косом својом,

у реп је свежем, онда растресем,

да л` да покушам са другом бојом?

Да мало плаве овде нанесем?

 

Ошишаћу се, тако ми свега,

не могу више, пуче ми глава,

ал` како могу таква пред њега?

Да освојим га тако ћелава?

 

Док Петар склања шишке са лица

у коси му се дуга прелама,

ја бих се латила маказица,

јер не знам шта са својим шишкама!

 

 

Eлизабета Георгиев
Дизајн: Милана Виденов Миланов