“Разноврсност појава у природи толико је велика, а ризнице на небесима толико богате,
да човековом уму никада неће недостајати свеже хране”

– написао је Јохан Кеплер почетком 17. века у свом делу “Misterium Cosmographicum / Космичке мистерије”.

Иако је био математичар и астроном, изабрали смо управо његову мисао за почетак овог текста који је посвећен палеонтологији.

Можете ли замислити да су Видлич, Сребрна Глава или Влашка планина некада били дно једног великог океана? Звао се Тетис, по грчкој митолошкој богињи мора. Покривао је овај део света од геолошке ере палеозоика па све до кенозоика, односно током такозваног Доба диносауруса. Услед дуготрајних тектонских процеса и издизања тла, вода је почела да се повлачи у неке ниже пределе које данас познајемо као Средоземно море, Егејско море, Јадранско море, Црно море…, а под нашим ногама су паралелно почеле да израњају Родопске и Балканске планине.
У дубоком океану, ту где су сада наши домови, наше улице, школе и фабрике, поља, ливаде и шуме, уместо животињских и биљних врста на које смо данас навикли, обитавао је сасвим другачији живи свет. Трагови тих бића се данас понегде ипак, могу срести и то у виду фосила – њихових окамењених облика.

Фосили су очувани остаци бића, њихових делова тела или трагова живота. Сам назив настао је од латинске речи “Fossilis” што значи “ископан из земље”, с обзиром да су их људи углавном налазили приликом ископавања, односно од речи “fossa” – јама. Процес настанка фосила је дуготрајан, а за њихов настанак је од пресудне важности благовремено засипање и препокривање угинуле животиње или биљке различитим талозима муља и песка. У случају фосила са нашег подручја, које описујемо у тексту, реч је заправо или о окамењеном садржају, муљу и минералима који су попунили празне љуштуре ових бића након њихове смрти или о њиховим отисцима које су оставили у океанском дну.

Палеонтологија је наука која проучава фосиле и на тај начин долази до сазнања о развоју живота биљака и животиња на нашој планети.

Иако су још антички грчки филозофи попут Херодота увидели да су фосили заправо окамењени остаци или трагови некада живих бића, током Средњег века су ову појаву у стењу описивали као “Lusus naturae” или “игра природе” насталу услед активности неке непознате силе. Доласком ренесансе и умова попут Леонарда де Винчија, почињу да се шире тумачења која фосиле доводе у директну везу са некадашњим живим светом.

Фосилни остаци главоножаца (цефалоподе) су најупечатљивији и најлакше се својим обликом уочавају на површини стена, а међу њима се посебно истичу брахиоподе, амонити и белемнити.

Брахиоподе су главоношци који само изгледом подсећају на данашње шкољке, али то у суштини нису. Они су имали дводелну љуштуру и плашт. Љуштура је имала горњи и доњи капак који су се међусобно разликовали, а занимљиво је да су многе врсте имале на предњем делу “доњег капка” један отвор кроз који је пролазила месната дршка – “ручица” којом су се животињице хватале за океанско дно.
На ободу села Сенокос, непосредно изнад реке Градешчице уочавају се стене из којих вире фосили врста Рхyнцхонелла и Теребратула. Облик подсећа на неку футуристичку летелицу из научно фантастичних филмова.
Ту, поред цркве Св.Пантелејмона, могу се срести и фосили правих шкољки – Lamellibranchiata.

Покушајте да испред себе створите слику океанског воденог простора у којем пливају главоношци величине од малог дугмета па све до оних који су имали и по 2 метра у пречнику, попут амонита. Та створења су имала “кућицу” налик данашњим пужевима, спирално увијену и подељену преградама на коморе. Највише времена “меки део” овог створења је проводио у последњој комори која је уједно била и највећа од свих, такозвана “ложа”. Кућицу је стварао плашт којим је било обмотано врећасто тело амонита. На свакој прегради се налазио отвор кроз који је пролазила цеваста творевина – сифо, почев од предзадње па до најмање тзв. ембрионалне коморе.
Амонити су имали занимљив начин кретања. То су били одлични пливачи иако нас облик љуштуре асоцира на данашње пужеве и њихов спори начин кретања. Амонити би се покретали усисавањем и избацивањем воде употребљене за потребе дисања и тиме би “путовали уназад”, тзв. реактивно кретање.
Захваљујући чињеници да су у свим коморама сем последње, поседовали гасовиту смешу, углавном сачињену од азотног гаса, могли су да одржавају своју кућицу у вертикалном положају. Природа је тиме обезбедила амонитима својеврсни апарат којим би се они подизали ка површини воде или би тонули ка дну.
Фосили ових бића који се данас могу видети на падинама Старе планине око Горњег Криводола, Каменице и Славиње, показују велику разноврсност у погледу облика и “спољашњег” рељефа љуштуре која је код неких врста глатка, а код неких скоро уметнички изрезбарена у мањој или већој мери.
Златно доба амонита било је током периода мезозоика, односно у периоду креде и јуре, а онда су почели да нестају, отприлике паралелно са нестајањем диносауруса, пре 65 милиона година.
Амонити су уживали гостопримство ове планете читавих 140 милиона година. Упоредите тај временски период са периодом постојања наше људске врсте која постоји тек неколико десетина хиљада година. По неким истраживањима модерни човек је настао на истоку Африке пре око 200 хиљада година. Дакле, ако период постојања амонита смањимо на 12 минута, ми смо онда као врста тек прошли прву секунду нашег постојања на планети Земљи….
Занимљиво је да и данас у светским морима плове организми слични амонитима – њихови даљи рођаци наутилуси. Једна од теорија зашто су амонити изумрли, а наутилуси опстали, је да су амонити били превише специјализовани као врста, а да су наутилуси били распрострањенији и способнији да се прилагоде променама.

Ова мезозојска бића су живела су у периоду јуре и креде, односно у периоду од пре 65 до 195 милиона година. За разлику од амонита и брахиопода који су имали заштитну спољашну љуштуру, белемнити су имали унутрашњи скелет који се према репу сужавао у облику метка и управо овај део њиховог тела данас најчешће налазимо као фосил. Сам назив “Белемнит” потиче од грчке речи “белемнон” што значи стрелица или копље. Њихови најближи сродници данас су лигње, октоподи и сипе. Једна од врста је Белемнителла муцроната. Фосилни остаци белемнита могу се срести на више локација око Димитровграда, од непосредне околине града па све до Каменице и Горњег Криводола где се могу видети најочуванији делови ових океанских животиња.

Ова мезозојска бића су живела су у периоду јуре и креде, односно у периоду од пре 65 до 195 милиона година. За разлику од амонита и брахиопода који су имали заштитну спољашну љуштуру, белемнити су имали унутрашњи скелет који се према репу сужавао у облику метка и управо овај део њиховог тела данас најчешће налазимо као фосил. Сам назив “Белемнит” потиче од грчке речи “белемнон” што значи стрелица или копље. Њихови најближи сродници данас су лигње, октоподи и сипе. Једна од врста је Белемнителла муцроната. Фосилни остаци белемнита могу се срести на више локација око Димитровграда, од непосредне околине града па све до Каменице и Горњег Криводола где се могу видети најочуванији делови ових океанских животиња.

Занимљиво је како су наши преци гледали на ове чудесне облике у природи. Комади стења и камења у облику пужева спирално увијених облика, многи од њих украшени таквом орнаментиком на којој би завидели многи мајстори клесари, будили су пажњу многих генерација иза нас.
Сећам се приче коју сам као дете чуо од Деда Ристе Танића у Каменици. “Знајеш ли дете дека горе на Видлич, там на в’рат, на стенуту и са има дебеле вериђе дека су врзували бродовете ка је тува било море?”, рече ми он једном приликом. Сада схватам да су на тај начин покушавали да схвате откуд облици морских животиња на каменичком стењу.

Ако се некада одлучите да кренете у потрагу за фосилима, имаJте у виду да су они део нашег геолошког наслеђа и да је оштећивање и копање стења законом забрањено и у Парку природе “Стара планина” или Специјалном резервату природе “Јерма” те да се таква ископавања у заштићеним природним добрима могу вршити само у склопу пријављених и одобрених научно истраживачких мисија.

Сергеј Иванов

Фотографиja: Стефан Павић, Сергеј Иванов

Дизаjн: Милана Виденов Миланов