Не знам да ли на свету постоји срећнији мали светионик од мене! Толико сам срећан да могу да обасјам цео свет, да се далеко на пучини свих океана и свих мора види моја светлост… А срећан сам, драги моји другари, што сам разговарао са најпосебнијим дечаком српске дечје књижевности, мојим другом Урошем Петровићем. Урош је загонетка, као и његове књиге… Урош је тајна, као и његов осмех… Урошеве стваралачке моћи су путоказ ка тајанствима природе и лепшем одрастању…
Урош Петровић (1967) је књижевник чија дела померају границе у савременој литератури за децу и младе. Аутор је двадесет књига и добитник већег броја најпрестижнијих награда за књижевност за младе. Књиге су му до сада објављене и у Италији, Мађарској, Грчкој, Словенији, Румунији, Северној Македонији и Чешкој, као и на енглеском језику. По Петровићевом награђеном роману ‘‘Пети лептир’’ снимљен је први 3Д дугометражни играни филм у историји српске кинематографије.
Аутор је и три стоне друштвене игре, и двоструки је добитник признања “Добра играчка” Пријатеља деце Србије за најбољу играчку године, за игре ‘‘Мартина загонетна кутија’’ и ‘‘Дум Дум Дум’’.
Петровић је подстицао нацију на размишљање и у засебној рубрици унутар култног серијала „Фазони и форе“, као и у квизу „Лавиринт“ на Јавном сервису Радио телевизије Србије као Творац лавиринта и најтежа препрека за такмичаре. Један је од креативних амбасадора Србије. Био је дугогодишњи председник Менсе Србије и један од најуспешнијих решавача IQ X теста на свету.
Урош је просто Урош, ваш и мој посебан друг!

– Испричај неку интересантну причу из детињства:

Првих осам година живота провео сам у Горњем Милановцу, живописном градићу у Шумадији. Упадао сам у невоље, углавном због радозналости (исто је са младим мајмунима). Једном сам решио да се попењем на веома високо дрво, само да бих видео колико је јаја у великом гнезду на његовом врху. Пењање је потрајало јер је крошња била баш издужена и пуна грана. Е, сада следи загонетна прича! Иако сам се попео до горе и погледао унутар гнезда, ни данас не знам колико је тачно јаја било у њему. Како је то могуће? Ево како: Јаја је било неколико, али се на њима склупчала дебела змијурина, видно узнемирена што јој се бездлаки мајмун наднео над доручак. Не сећам се силаска. Памтим само звуке реске пуцања грана и цепања памука. Иако сам се у немерљивом комаду времена нашао на земљи, то ми није било довољно – нисам се зауставио док ми шума није остала на хоризонту.
Од тада, баш ме брига колико је јаја у гнездима.

– Када си почеo да пишеш?

Почео сам да пишем са 33 године, три месеца и три дана. Можда и није баш тако у дан, али када се већ не сећам тачно, одлучио сам да буде баш тада. Чудни бројеви су занимљивији од обичних.

– Да ли је теже да се пише за децу или за одрасле?

Није лако писати нешто што је занимљиво ни једнима ни другима, али је убедљиво најтеже писати нешто што је занимљиво и једнима и другима.

– Шта те инспирише да пишеш?

Са надахнућем никада нисам имао проблема. Мене је лако инспирисати. Довољно је да се деси неко мало чудо (а таква се догађају свакодневно) па да ми вијуге затрепере као бреза на ветру.

– Како се осећаш у сусретима са децом?

Осећам се одлично. Не правим уобичајене књижевне сусрете. Сматрам да дружење књижевника са децом мора да се претвори у распуцали ватромет идеја, откривања тајни и кикота.

– Какве књиге читаш?

Волим путописе, али само ако их пише неко речит, радознао и духовит. Читам и велике романе, који ти пружају шансу за додатне животе, скоро бесплатно. Не постоји бољи изум од књиге – умножаваш животе, предриблаш и време и простор.

– Твоја порука читаоцима

Током живота те ишчекују и лепи и ружни догађаји и призори. Којих ће бити више, умногоме зависи од твог избора. Пажљиво бирај којим догађајима и призорима ћеш да посветиш више пажње!

AВА И КИША

Звала се Ава и имала је шест година. Живела је на лепом имању, окруженом цвркутом птица и бескрајним четинарским шумама. Њени родитељи су одржавали усамљену метеоролошку станицу на оближњем брду и писали научне радове о ветровима и облацима.
Тако је девојчица расла уз све благодети природе, али је посебно развила једну страст – више од свега волела је кишу. Чак и када је пљусак, нису је могли задржати у кући. Трчала би по барицама и играла под ројевима кишних капи. Радовала се води са неба као да је та чудесна представа само за њу приређена. Док су се чак и одрасли бојали муња и грмљавине, Ава се сваком праску радовала као да је реч о најраскошнијем ватромету.
Кроз прозор са кога се сливала вода, родитељи су посматрали њен плес са кишом, и бивали све забринутији.
„Нешто бисмо коначно морали да учинимо”, рече отац одлучно.
И тако, када се Ава вратила у кућу после једног величанственог невремена, сачекала ју је тужна вест. Саопштили су јој је док је стајала пред њима, мокра, блатњава и срећна.
„Нема више боравка напољу док пада киша! То једноставно није нормално”, рече јој строго отац.
Девојчица зајеца.
„Не буди тужна. Забринути смо за тебе. Ко још воли да се толико кваси и блатњави? Једном би могла да се разболиш тако”, покушавала је мати да је умири.
„Знаш, лекар је далеко од нашег имања! А може и гром да те удари!”, додаде отац значајно.
Ава је само тихо плакала и потом се повукла у своју собу.
„Боље је овако. Проћи ће је”, сложише се њени.
*
Прође тако неколико седмица. Ава се играла, читала књиге и помагала у домаћинству, као и раније. Ипак, чинило се као да се девојчица мање смеје.
„Деца се мењају. Можда постаје зрелија”, рече отац.
Још једна промена постајала је све приметнија – кише није било ни на помолу. Ни капи.
Суша потраја.
„Ово је веома чудно. Оволико дана без кише на овом подручју никада није забележено…”, умовао је Авин отац, посматрајући беспрекорно ведро небо.
„Не чују се више птице. Чак и биљке пате”, додаде мајка, тужно гледајући повијено растиње у околини.
Ни она ни он нису то гласно изговорили, али их је обоје морила иста, чудновата помисао.
*
Једног поднева, нагло плану шумски пожар. Жедни четинари горели су као бакље, избацујући зажарене, пламтеће шишарке на све стране. Путеви се препречише запаљеним боровима, чија је смола кључала у пламену. Дим је куљао навише правећи застрашујуће, вијугаве засторе. Изгледало је као да се пакао из бездана издигао на површину Земље.
Подивљала ватра окружи кућу Авине породице. Очајни укућани су престрављено гледали у разуздану стихију која је грабила ка њима.
„Могу ли напоље, да заиграм?”, изненада упита девојчица.
Родитељи се погледаше и не изустише ни реч. Ава истрча напоље и заигра раширених руку, лица подигнутог ка небу.
Наоко ниоткуда, нахрупише тамни облаци. Загрме. Снажан, незапамћен пљусак стушти се са небеса. За неколико тренутака, ватра се предала.
Ава је поново била мокра, блатњава и срећна.
*
Шума се временом обнови, птице се вратише и запеваше, а Ави више никада нису бранили да игра са кишом.

МАЛИ БЕЛИ КИТ

У Северном леденом океану, родило се младунче белог кита, које је мати назвала звиждуком који је звучао нешто као Фју. Она је добро пазила на њега, знајући да би га свако одвајање изложило великим опасностима плавог бескраја. Тако су њих двоје весело ронили, од мрачних дубина до увала са пловећим сантама леда, излазећи на површину само да удахну рески ваздух севера.
Баш у једном од уских, дугачких залива догоди им се нешто страшно – опколи их јато орки, китова убица. Вода се ускомеша. Грабљивци су кидисали са свих страна. Тада Фјуова мати нагло зарони испод свог младунчета и меким челом га снажно одбаци нагоре. Изненађени малиша излете из воде и паде на обалу прекривену дубоким снегом.
Усталасана вода се убрзо умири. Насталу тишину нарушавали су само немушто оглашавање малог кита и удаљени зов гладних белих медведа. Фју је био уплашен и немушто је покушавао да дозове мајку, не слутећи да би његови звиждуци могли да привуку и некога коме позив није упућен.
И заиста, једно биће огрнуто густим крзном опрезно се шуњало ка насуканом малишуу. Био је то Панук, дечак чије име на језику народа Инуита значи „острво”. Носио је оштро копље са рецкастим врхом и торбу од медвеђег крзна.
„Одкуда ти ту?”, рече изненађено када виде малог кита усред снега.
Његов народ је одувек ловио белуга китове да би опстао, те мали ловац у први мах замахну копљем ка уплашеној животињи. Очајни Фју испусти мукли звиждук, и у дечаку се нешто преломи – опасни китолов на суровим таласима океана био је једно, а беспомоћно младунче пред њим нешто сасвим друго. Панук одбаци копље и поче да гура младунче ка води. Иако је Фју већ био двоструко тежи од дечака, његова глатка кожа је лако клизила по снегу. Улажући крајњи напор, мали Инуит коначно догура младунче до саме ивице, и трен потом оно бућну у спасоносну, хладну воду.
„Пази се грабљиваца, али чувај се и мене ако се будемо срели као одрасли!”, довикну му задихани дечак.
Мали кит зарони у велико плаветнило. Гладан и уплашен, брзо је губио снагу. Тада се над њим надви велика сенка. Била је то одрасла, моћна животиња – његова мати. Ипак је успела да умакне оркама! Били су пресрећни што су опет заједно. Чим га је нахранила, Фју живну и опет поста оно весело, радознало младунче као и пре.
*
Дечак Панук никада никоме није причао о свом сусрету са Фјуом. Знао је да би га одрасли прекорили што је остао без лаког улова у њиховим суровим животним условима. Ипак, он се ни мало није кајао због тога што је учинио. Осећао је да би га савест морила да је учинио супротно.
*
Много година касније, догоди се нешто што је ушло у митове и легенде севера, који се и данас препричавају крај топлих огњишта унутар иглоа, инуитских кућа од леда. Наиме, једном је моћни ловац Панук, сломивши копље, само разбеснео огромног белог медведа. Када га разјарени горостас нападе, ловац из очаја скочи у ледену воду. Звер се, уз велики пљусак, сјури за њим. Тада се догоди чудо – под Пануком изрони бело острвце, мекано и глатко, које га однесе до сигурне, далеке обале.

Eлизабета Георгиев
Дизајн: Милана Виденов Миланов