У време мог детињства била је срећа имати лепу и скупу играчку, поготову ми деца са села. Када би неко из града донео некоме играчку на поклон, а то се обично догађало за време градског вашара, радовали смо се сви. Ја сам била привилегована, јер су моје тетке живеле у великим градовима, ретко су долазиле, а када дођу доносиле су лепе и скупе поклоне, а брат и ја највише смо се радовали играчкама.
Једног лета после одмора у Италији допутова тетка у село и донесе ми лутку какву до тада не беше видео нико. Лутка је била око метар висока, скоро као ја, имала је дугу плаву косу, црвену сатенску хаљину а такве јој беху и ципеле. Имала је плаве очи којима је нежно жмиркала када се помери, дуге трепавице, а притиском на дугме певала је неку лепу, нама неразумну мелодију, при том отварала и затварала уста. Лутка није изазвала знатижељу само нас деце, већ и свих мештана села а стари људи су се у чуду крстили ко је могао да направи играчку која изгледа као права девојчица. Ја сам била пресрећна што је лутка баш моја и помало се правила важна. Сада су се све девојчице трудиле да буду моје најбоље другарице и да се свакодневно играју са мном и са мојом лутком. Дечаци се никада нису играли са нама нити дозвољавали да се приближавамо њиховој територији, јер су сматрали да су они јачи и паметнији од девојчица, али од када добих лутку стално су се врзмали око нас, као њих наше игре не занимају, али, ето, дошли су да чују како лутка пева.
-Секо-пита ме једне вечери мој брат- шта мислиш да ли лутка има црева?
-Не знам…- кажем збуњена његовим питањем, јер ми то није ни пало на памет. Већ смо били у својим креветима, а моја лутка је спавала са мном. Пружих руку и додирнух јој стомак. Био је мекан као и мој.
-Хајде спавај! – кажем брату- Питаћемо сутра маму, она све зна.
Кад смо устали мајка није била код куће и решисмо да питамо баку.
-Каква се све чуда догађају можда и има- рече бака.
Брат и ја се погледасмо и решисмо да позовемо сву децу из села и питамо њих. Настаде таква гужва, умало се не побисмо. Једни су тврдили да има црева други да нема.
-Зашто не одемо код чика доктора ту у селу и питамо њега! – предложи неко.
Одмах смо отишли у сеоску амбуланту, али на нашу несрећу чика доктор није био у ординацији а служитељ рече да не зна да ли лутка има црева. Наша знатижеља постаде још већа а одговор никако да сазнамо.
-Хајде да је оперишемо! -предложи мој брат који је био мало млађи од мене и свакакве су му идеје падале на памет.

Сви су били одушевљени предлогом само сам ја негодовала. Убедише ме да јој неће бити ништа, како се људи оперишу а после буду здрави, тако ће бити и са лутком. Ми ћемо сазнати шта има у стомаку а она ће бити иста као пре операције. Убрзо, деца донесоше од својих кућа ножеве, игле и конце, из наше куће изнесосмо сто и стависмо га под стаблом ораха у дворишту. Све беше спремно за операцију. Помишљала сам да побегнем, да се сакријем и спасем лутку али нисам хтела да будем кукавица. Најстарију другарицу изабрасмо да изврши операцију а ми смо стајали широм расколачених очију и помно упијали сваки њен покрет. На наше разочарење лутка није имала црева, али је имала неку справу која кад је додирну нож пуче и из ње излетеше некакве опруге.
-Ето, повредили сте је! -говорила сам кроз плач док су се други смејали.
Другарица хирург виновно уши лутку, обукосмо јој хаљину и договорисмо се да ова операција буде наша тајна. На моју несрећу лутка више није отварала очи и уста нити је певала. Мајка је инсистирала да јој признам шта сам урадила лутки, па ни крива ни дужна добих батине.

-Е тако ти је то када хоћеш свуда да завучеш нос!- гунђала је баба, не знајући да ли јој је више жао мене или лутке.

Eлизабета Георгиев
Илустрација: Симона Александров
Дизајн: Милана Виденов Миланов