… Живот – један велики круг навика којим трчимо из дана у дан, из године у годину… и тако до краја…
… Кад проходаш упишу те у вртић. Сви ти се смешкају, ти се смешкаш и мислиш да није тако лоше, а не слутиш да је то тек почетак нечег много већег. Кад још мало порастеш почиње школа. Обавезе се гомилају, и чекаш распуст… Онда распуст постаје предуг, недостаје ти друштво, па и школа и ништа не указује да ће то некад да стане. Тако барем изгледа.
… Онда се деси нека светска катастрофа и све испари одједном. Пакујеш ранац за још један у низу горких понедељка и гле, објаве теби до тада непознато ванредно стање. Ниси ни знао да се објављује… то ванредно стaње… Спомињу неку онлајн наставу, укидају све чаролије и стресове другог полугодишта, а ти се само надаш да ће то да траје кратко. Још једна хистерија помахниталог света…
… Полагање возачког испита је свакако досадно, кад би могли сами да смишљамо саобраћајна правила… И баш је март, и баш је пролеће, и баш је љубав ту негде… Све цвета, а ти си заробљен у четири зида.
… Онда замениш дан за ноћ, јер јуриш рокове домаћих задатака и жудиш за уобичајеним распоредом… Да је све као пре ловили би сваку прилику да се забавимо и одемо на неко занимљивије место од школе… оне школе…
… Прошле године су ме умарале школске обавезе, па сам ипак успевала да се искрадем и одем негде за викенд. Још нам нису све лађе потонуле можда лето неће бити тако лоше. Поједине превентивне мере се укидају. Рађа се нова нада!
… Увелико се прича о сеоском туризму, мада је сигурно занимљивије да умочиш прсте у море и проведеш топле летње ноћи далеко од куће, да се излежаваш на песку… Ал’ са друге стране, нове околности упаковане у нове мере и препоруке, враћају те традицији, бакиној кухињи, мирису сеоске собе… оним стварима које памти твој генетски код.
… Базен час ради, час не ради, али су реке пуне деце. И смех је ту, и граја, и нека посебна радост, вешто упакована у стрепњу. Ваљда ће се смирити ова пошаст…
… Са том стрепњом почиње школа. Школа без поздрава, без загрљаја, без искреног смеха.
… У нама и око нас кружи реч „дистанца“, осмехе нам скрива маска. А иза маске су и даље обични девојчурци и необични дечаци који трче да одрасту, само што ће своје одрастање памтити по замагљеном и маскираном погледу на дане.

Анастазија Бошковић III
Гимназија „Св Кирилo и Методије“,
Димитровград

Дизајн: Милана Виденов Миланов