Голица ме децембарско сунце, и без обзира што је зубато, у срцу ми је некако топло и толико сам срећан да ми долази да вичем: „Бранкооооо!“
Да, писао ми је мој добри друг Бранко Стевановић и као увек, онако како он то најбоље зна, поклонио ми је радост. Са њим се човек увек радује и увек смеши, јер Бранко је посебан дечак који свима око себе дарује најлепша осећања. Довољно је да вас погледа својим шареним очима, да почне да прича, да вас уведе у свет својих маштарија, и одмах заборављате на све лоше ствари и све тамне облаке у животу. Бранко је прогонитељ тамних облака у животима својих великих и малих пријатеља!
Он је просто посебан и као посебан има и посебну причу о себи.
Рођен је у Панонској низији, једне мартовске среде, пред зору, у ноћи младог месеца (ако се изузме та чињеница и податак да је у пубертету неко време месечарио, он никада није био на Месецу, што неки површни људи не сматрају важним податком, јер не знају да је тамо један космонаут чак играо и голф). У раном детињству је војвођанску равницу заменио ужичким брдима, тако да има два завичаја а само једно срце. У младости се дружио са живуљкама у Београдском зоолошком врту па је написао збирку песама о њима. Од детињства се дружио са Краљевићем Марком па је написао и збирку песама о њему. Објавио је још гомилицу књига а прочитао охо-хо.
Откако је научио да листа и да чита, чини му се да је читав свет наглавачке.
У таквом свету, он уме да: намигује у себи, певуши у сну, чита, пише, преводи, приређује и осмехује се, поправи летећи бицикл, препозна кенгура на улици, говори два језика истовремено… Да није писац, опет би био писац.
Да није човек (Homo sapiens), можда би био окапи (Okapia johnstoni) јер је научио да окапава над разноразним замислима. Наговорио је себе да пише и да живи онолико колико мора, али полако и опрезно. Званично станује у Новом Београду, између Јонског и Балтичког мора. Индијанци племена Чипава за њега кажу: „Хода небом, једну птицу прати”.
А зар ви стварно читате белешке о писцима?

– Испричај неку интересантну причу из детињства:

О свом детињству већ сам понешто говорио у књижици „Како сам био зец“, а понешто и у неким листовима за децу, рецимо, у новосадском „Невену“, или ријечкој „Бијелој пчели“. За „Фарче“ ћу да испричам како је изгледао мој први одлазак у велику, матичну библиотеку. То је била Градска народна библиотека у Ужицу, до које сам морао да путујем аутобусом из Севојна двадесетак минута. Било ми је тада једанаест година… Али, пре тога, треба да припоменем да сам научио да читам прилично рано, могло ми је бити неке четири године, тада смо живели у Војводини, на Криваји. Мени је баш услед тога што сам знао да читам, нешто касније, досадило да идем у забавиште. Жалио сам се код куће како другој деци у забавишту дају играчке, а мени сваки дан сликовнице и кажу ми: „Читај, Бранко“. А избор сликовница тамо баш и није био велики, тако да сам их све прочитао по ко зна колико пута. Срећна околност је то што смо код куће имали невелику али сасвим пристојну библиотеку. Ипак су ми услишили жељу да у школу пођем једну годину раније, уз сагласност психолога. А сад да објасним зашто је ово од важности за причу о великој, Градској библиотеци. Па, зато што сам до једанаесте године већ био претресао све књиге из Школске библиотеке које су ме могле заинтересовати, а у то време се, веровали или не, пред школском библиотеком стрпљиво чекало у реду. Читао сам затим и понешто из Месне библиотеке, међутим, њен је фонд тада био оскудан а радно време нередовно, тако да сам тамо готово и престао да одлазим. Одавно сам већ желео да се учланим у „велику“, „главну“ библиотеку, у којој је, у то време, управник био татин рођак. Родитељи ми, међутим, нису дозвољавали да путујем сам из предграђа у град док не навршим барем једанаест година, иако је време о коме говоримо било много сигурније и безазленије него ово сада. И тако, мени је први самостални одлазак у Градску народну библиотеку некако дошао као поклон за једанаести рођендан. Ево како је то изгледало. Из великог хола, десно се улазило у одељење за одрасле, лево у одељење за децу. А тамо дугачки редови полица са књигама, онако како то у великим библиотекама бива, права милина. Приђем да боље видим и… Прилично се разочарам. Ту су биле педантно поређане углавном књиге за заиста малу децу, а од оних које су биле намењене нама, нешто старијим основцима, већину сам скоро напамет знао. Зар сам зато долазио?! Видевши мој кисели израз лица, библиотека се трудила да ми препоручи неке књиге за које је мислила да би ме могле занимати, а ја сам јој одговарао као из пушке: „Прочитао сам, прочитао, прочитао…“ Прочитао, што би се рекло, од „Петра Пана“ и „Јана Бибијана“ до Ћопићевих чувених романа. Библиотекарка одлучна, посвећена свом послу, какве већ библиотекарке умеју да буду, чуди се и не одустаје од намере да помогне младом читаоцу. Напокон, смишља спасоносно решење. Написала је на мојој чланској карти, при врху: „Молим, примити у одељење за одрасле!“ и ставила свој потпис. Онда ја, сав важан, лепо пређем преко пута и после кратког објашњења, кренем редом. И то ни мање ни више него од Достојевског, па надаље…

– Када си почеo да пишеш?

Већ сам крајем првог разреда основне покушавао нешто да срочим, без неке нарочите намере, онако, за своју душу. Неке кратке, шаљиве стихове. Сећам се да су моји родитељи те стихове прочитали и да су били јако поносни на то моје „умеће“. Остало је само присећање на то, јер је та свешчица негде, сва срећа, нетрагом нестала. Данас се тих стихова не сећам, али се сећам подршке родитеља, која ми кроз цео живот све више и више значи, без обзира на то што је прошло много година откако су се обоје упокојили. Углавном, наставио сам да пишем јер ми је то било забавно и занимљиво. У вишим разредима основне школе сам добио и неку наградицу, па и објавио понешто у неким ђачким публикацијама, онда у чувеним „Дечјим новинама“, а као средњошколац сам већ мало озбиљније писао. Са осамнаест година сам објавио први циклус песама у озбиљном књижевном часопису, а пре но што сам навршио двадесет, прву књигу. Тада сам, може бити, већ наслућивао да, што се тиче писања, више нема назад. Од тог доба, требало је да прође читавих десет година, укључујући још две књиге и штошта по књижевним листовима и часописима, па да објавим и прву књигу за децу. А то кад ухвати – не пушта.

– Да ли је теже да се пише за децу или за одрасле?

Много пута сам рекао – не пишем на силу. Али, наравно, пишем пажљиво, са осећањем одговорности. Дакле, писање не треба да изазива напор, али треба да подразумева велику марљивост. То су две различите ствари. Како то каже Мајаковски: „Ради једне речи, хиљаде тона говорне руде“. Књижевна дела су попут људи, има их разних. Нека се докотрљају у главу па у књигу брзо и лако, са некима треба наћи заједнички језик – лично настојим да свака реч буде на свом месту, тачно оном за које је измишљена. Са некима, опет, дуго не можеш да изађеш на крај, пушташ их да ти оду из главе надајући се да ће се вратити у правом моменту, кад будеш довољно спреман за њих. Има и оних која се не дају укротити, остану трајно на нивоу идеје… У ствари, на ово питање и не могу довољно конкретно да одговорим, будући да не пишем за такве одрасле који су изгубили дете у себи, а да за децу, како то каже Душко Радовић, треба писати „озбиљно и зрело као за одрасле“.

– Шта те инспирише да пишеш?

Најчешће се догоди да ме идеје саме походе. Некада ме ти стваралачки тренуци изненаде, некад их свесно призивам. Писац је попут левка и сита истовремено, као нека цедиљка за маштарије и мудровања. Порив за писање долази од радозналости, радозналост од урођене способности да се зачудиш чак и наизглед најуобичајенијим појавама, да у њима уочиш нешто несвакидашње, нешто од непроцењиве важности за судбину човечанства и лепе књижевности. Веома је важно да до тога не дођеш на силу, да ти буде занимљиво и по могућству забавно то о чему размишљаш и пишеш. Није лоше да буде и паметне шаљивости у свему што радиш. Онда је потребно прилично пажње и стрпљења, па и знања које се временом прикупља и стиче, да све буде лепо уобличено, споља и изнутра. Затим, природно, желиш то са неким и да поделиш. А ко је за то погоднији од твојих рођених читалаца?

– Како се осећаш у сусретима са децом?

Као међу својима. Сматрам да су ме деца усвојила. То је најчешће обострана радост. Најчешће, јер буде и таквих ситуација да децу приморавају да буду мирна „као бубице“ током сусрета, као да је писац, далеко било, некакав инспектор детињства. А ко? Тамо неки немаштовити одрасли, без осећаја за авантуру. Има таквих. Нема их много, али има их. А иначе се одлично разумемо, једни од других доста тога новог научимо, лепо се дружимо и играмо. Не волим сусрете „са баријером“, када је писац на једној страни а деца на другој. То онда личи на неку врсту предавања, уместо да буде лепа прилика за дружење и разговор. Увек са задовољством помислим на то да се међу тим нашим младим пријатељима сигурно налази неко ко је носилац те златне жичице која се зове таленат и да је потребно само мало међусобног разумевања па да се та скривена чаробна моћ пробуди. Међу децом има изврсних стваралаца, проверено!

– Какве књиге читаш?

Свакакве. Најразличитије. Углавном оне које ми се учине занимљивим од самог почетка. Поред савременика и припадника моје књижевне генерације, читам с једнаком пажњом и непролазне класике и несвакидашње нове гласове у књижевности. Данас је понајвише фантастике. Људи се враћају бајкама. Призора из свакодневног живота је нешто мање. Мени је све то интересантно, исто као и романсиране биографије, кратка духовита проза, међужанровска остварења. Рецимо, настојим да пропратим, колико год сам у могућности, домаћу продукцију књига за децу и младе. Поезију за такозване одрасле такође. То је на равне части ствар поштовања и интересовања. Читам, помало, и оно што пишу теоретичари књижевности за децу. То је такође занимљива, драгоцена сорта стваралаца. Не знам ниједног правог писца који чита само оне или онакве књиге какве он сам пише. То онда не би ни био писац.

– Твоја порука читаоцима

Обогатите свој речник, научите да се лепо изражавате на сопственом језику. Научите се и правопису. Будите начитани, културни и пристојни млади људи. Поштујте, чувајте и негујте свој језик, своју традицију и културу. То дугујете својим великим прецима и својим будућим великим потомцима. Тако ћете и сами заслужити велико поштовање. А затим, али тек потом, или уз то, научите и понеки страни језик. То дугујете себи. То су вам прозори у свет. А ваш језик, то су вам врата на кући кроз која се излази и улази, иза којих вас увек чека слобода и спокој. Будите своји на своме. Играјте се што више и радујте се што чешће. Понесите из детињства довољно самоуверености и сигурности за себе и довољно љубави и разумевања за друге. Да вам се нађе у животу, кад затреба.

ЈОШ МАЛО ПА ПОУЧНА ПРИЧА

Одлучио сам да напишем једну стварно поучну причу. Чему, уосталом, прича, ако није поучна? Коме су још потребне приче које нису у складу са наставним планом и програмом? Бацање времена, ето, то је!
Поучно или ништа. „Хауг!“ – рекли би Индијанци.
Добро. Ту су оловка, папир и писац. Могло би да се… А, не, не може! Нема главног јунака. Нема јунака уопште. Посакривали се ликови, досадило им да их читаоци анализирају и оговарају.
Шта ћу сад? Упоомоооћ!
Хммм, могао бих да штрпнем неког туђег јунака. Што да не? Чекај да видим… Они из дугачких јуначких песама сувише су опасни за поучну причу. Лажу једни друге, а и сваки час се бију. Они бајковити, опет, превише фантазирају и сви су некако на сличан калуп…
Не, не, не…
У овој причи треба ми неко здрав и прав, одлучан и непоколебљив, да се ухвати у коштац са ововременим проблемима у реализацији васпитно-образовних задатака и сл.
Знам шта ћу. Идем да дам оглас: „Тражи се јунак врло поучне приче“. Ха, као да то има смисла… Јавиће ми се бака од осамдесет пет и дека од деведесет година, који ће да ми говоре о незаменљивом животном искуству, сваку ће ситничицу упоређивати са оним што је било у њихово време, па ћу морати да им кажем: „Жао ми је, не испуњавате услове, дођите кад сте били деца!“
Једино ме ти разумеш. Помагај! Ускочи у причу, док још све није пропало. Не брини, нећу те слати у џунглу да грицнеш лава за уво или да нагазиш слона. Бићеш у овој причи једно примерно дете, које чита књиге и разуме писца коме недостаје још само јунак да би прича била скроз поучна.

ПРИЧА БЕЗ ИКОГ СВОГ

Била, тако, једна прича, која се, пре него што је настала, посвађала с писцем.
И тако…
Ето је: без слова, без писца, без иког свог.
Видиш већ, читаоче: ако је ти не разумеш, па ко ће?

НА ПРВУ ЛОПТУ

Имам проблем, није шала:
много трпим због фудбала.
На терену немам среће,
мене просто лопта неће.

Пробао сам низ шутева,
десна ми је нога лева.
Залетим се, шутнем, али
обрукам се у навали.

Тренер каже: „Смисла има:
придружи се осталима.
Више вежбај, па ћеш знати
и дриблати и гол дати!“

У одбрану кад ме ставе,
као мува сам без главе.
Саиграчи за то знају,
па ми лопту не додају.

Чак ако ме и закачи,
противници буду јачи.
Кад год према мени крену,
грлим траву по терену.

Тренер каже: „Наде има:
показаћеш свима њима.
Уз тренинг и вољу јаку,
освојићеш лопту сваку!“

Поставе ме за голмана,
ту још више имам мана.
Тело ми је од олова,
зачас примим сто голова.

Ноге ми се у чвор вежу,
не сачувам никад мрежу.
Кад пенале запуцају,
мене у гол закуцају.

Тренер каже: „Лека има:
седи, пиши химну тима.
Кад груне трибина пуна,
и то се у спорт рачуна!“

Eлизабета Георгиев
Дизајн: Милана Виденов Миланов