Разноврсност птичјег света једна је од оних особина живота наше планете која човека не може да остави равнодушним. Богатство њихових боја и облика, њихове снаге и владања ваздушним простором, одувек је будило пажњу и изазивало дивљење наше врсте. Зато није ни чудно да од 194 држава света, скоро свака трећа на свом грбу има мотив птице (и то углавном орлова). Осим тога, 11 држава света на својим заставама има птицу, од тога је њих три на Балканском полуострву – Албанија, Србија и Црна Гора.

О пореклу птица

Најраширенија научна тврдња је да су птице еволуирале из диносауруса тј. гмизаваца. То значи да је пре много милиона година, предак кокошке чија јаја данас користимо у исхрани био диносаурус некадашњи апсолутни господар Земље. Археоптерикс – прва “праптица”, биће величине голуба или вране, један је од тих најпрочутијих предака који се сматра(о) прелазним обликом између тадашњих диносауруса и данашњих птица. Живео је пре 150 милиона година.
Међутим, током деведесетих година прошлог века у Кини су октривени фосилни остаци животиња, који у већој мери подсећају на данашње птице. Нису имале у кљуну зубе, а перје и грађа костура слични су оним код данашњих птица. Тај род су назвали конфучиусорнис (Confuciusornis) и процена је да је живела у истом добу као и археоптерикс.
Овај проналазак се користи као један од кључних разлога који оспорава тезу да је примитивни предак свих птица археоптерикс.
На страни те теорије су и нека истраживања која су показала да се протеински састав перја код птица у значајној мери разликује од крљушти гмизаваца.
Диносауруси и птице имају низ заједничких особина, једна од кључних је да и једни и други праве гнездо, а умножавају се тако што доносе на свет јаја.

Широм наше планете је утврђено постојање скоро 11 хиљада врста птица, од којих скоро 1.500 има неизвесну будућност и сматра се угроженим. Подручје Бугарске и Србије је од изузетне важности за очување птица. Бугарска је једна од држава са највећом разноврсношћу птица у Европи. Скоро 70% свих врста птица на нашем континенту забележено је у Бугарској, њих 420.
Новосадско друштво за заштиту и проучавање птица процењује да је у Србији до сада потврђена 351 врста птица, а простор Југоисточне Србије се сматра једним од три најзначајнија региона у погледу птица гнездарица. Најчешће се срећу зеба (латински Fringilla coelebs), врабац покућар, (Passer domesticus), црноглава грмуша (Sylvia atricapilla), пољски врабац (Passer montanus) и велика сеница(Parus major).

Једна од најугроженијих птица у свeтским размерама, а за коју и даље постоји могућност да је видимо у нашем окружењу и са једне и са друге стране државне границе је засигурно степски соко (латиснки назив: Falco cherrug). Ова грабљивица припада групи крупнијих сокола и по проценама Међународне уније за заштиту природе (IUCN) у целом свету је преостало између 12 и 30 хиљада одраслих степских соколова. Нажалост, њихов број и даље опада из године у годину, а у нашој околини више не гнезде.

Значајно је присуство и сивог сокола (лат. Falco peregrinus) који за разлику од свог рођака степског сокола, има боље шансе за опстанак. Његова омиљена храна су голубови и грлице и свој плен лови искључиво у лету. Важи не само за најбржу птицу, већ и за најбржу врсту царства животиња. Утврђено је да сиви соко у обрушавању развија брзину до 389 km/h. Овај сокол се и даље гнезди на појединим неприступачним литицама и стенама око нас, а врло добро се прилагодио и лову у градским условима. Кажу да не прави гнезда, већ користи туђа, углавном гавранова.

А гаврани (лат. Corvus corax) су птице којих се човек често неоправдано плаши и које код неких изазивају одбојност. Можда је то због њихове јарке црне боје па су га и у народном веровању Србије и Бугарске везивали за нека лоша предсказања. Такав је пример и народних епских песама, како оних које говоре о Косовском боју, тако и оних о каснијим историјским дешавањима. Такав је пример бугарске песме која говори о Дамјановој смрти на Косову: ,,Загръкала цръна гарваница, загръкала Дамян на дворове, като гръка, дори думи дума….’’. У песми “Бој на мишару” која је опевала победу српских устаника у Првом спрском устанку, два црна гаврана доносе жени османског Кулин Капетана вест о поразу његове војске. Гавран није мала птица. Распон његових крила некада може да буде и преко једног метра, а могу да живе и 20 година. Кажу да је то једна од најпаметнијих врста птица о чему сведочи и величина њиховог мозга.

Има неких истраживача који тврде да је гавран, као и човек, стекао моћ да знаковима које изводи крилима преноси информације другим гавранима. Могу чак и да имитирају говор људи и да науче понеку реч, али и да имитирају звук вукова и лисица. Кажу још и то да су млади гаврани врло радознали и да воле да сакупљају сјајне предмете.
Примећено је да могу да склапају пријатељства међу собом која су трајна и да воле једни другима да помажу. То је птица коју ћемо често видети на сметлиштима како претурају по отпаду који избацимо, али то су и птице које имају улогу некрофага – то су животиње које једу угинуле животиње, попут лешинара.
Лешинари су имали веома важну улогу, а могу је имати и данас, само што је њихов број значајно смањен. То су животиње које начином своје исхране умањују могућност избијања заразних болести и у појединим културама су били изразито цењени.
Нажалост, на подручју овог дела Србије, већ дуго нема лешинара, а овај назив се данас често употребљава у свакодневном говору за опис појединих ружних облика људског понашања.

Последња врста лешинара која је нестала из нашег окружења је бела кања ( лат. Neophron percnopterus ). У Бугарској је преостало око 20 парова. Овог лешинара краси велика интелигенција јер је једна од свега неколико животињских врста која уме да користи инструменте. Један од примера је начин на који разбија нојево јаје. Бела кања узима кљуном камен и након замаха каменом разбија љуску јајета.

Сличну сналажљивост показао је и орао брадан (лат. Gypaetus barbatus). Ова птица када жели да сломи кост како би појела коштану срж, узима кост и из лета је баца на стену. Уочено је да исто то ради како би поломила оклоп корњаче. Сматра се да је овај лешинар некада обитавао у кањону реке Јерме. У Бугарској је преостало свега неколико парова, а из Северне Македоније је нестао крајем осамдесетих година прошлог века. Сматра се да је то била птица са највећим распоном крила у Србији у којој данас гнезди преко 150 парова једног другог лешинара – белоглавог супа (лат. Gyps fulvus).

На Старој планини је постојао покушај да се организовањем хранилишта код села Рсовци обезбеди храна и ова птица некако привуче из кањона Увца из Западне Србије или са Врачанског Балкана из Бугарске, али то није уродило плодом. Сматра се да су последњи белоглави супови нестали из нашег окружења између 1955. и 1960.
Разлог за њихов нестанак је тровање вукова које је у том периоду непромишљено организовано, а за лешинаре је било кобно то што су се хранили остацима тела отрованих вукова. Мештани Горњег Висока, попут Илка Димитрова из села Браћевци и даље памте где су се налазила и како су изгледала гнезда на северној страни Видлича. Белоглави супови су се окупљали и на узвишењу између Доњег Криводола и Влковије где су сточари износили угинуле животиње. У том периоду је у Горњем Високу било на десетине хиљада оваца. Уз такав број животиња увек било оних које су угињавале због старости или болести и то је био један од основа хране лешинара, али и других птица.

Било је случајева када су орлови односили и домаће животиње. Дешавало се да сури орао (лат. Aquila chrysaetos) моћним канџама зграби јагње или јаре и однесе га са пашњака. Ова врста грабљивице је некада гнездила у непосредној близини Звоначке Бање на стенама Асеновог калеа, али је данас тамо нема због људи. Сури орао је изместио своје гнездо и сада гнезди вероватно негде на Гребену. Има га и на Старој планини. Сматра се да је то данас највећа птица грабљивица у Србији, а у неким азијским државама га дресирају и користе у соколарству, односно за лов на друге животиње попут зечева и лисица.

За разлику од сурих орлова и лешинара, неке друге врсте, попут водених птица и даље можемо често да видимо у нашим рекама и језерима. Једна од њих је дивља патка или глувара (лат. Anas platyrhynchos). Она не спада у групу угрожених врста, али то не значи да њена станишта треба да се уништавају. Она се врло добро прилагођава тако да је можемо видети и у градским насељима. У реци Нишави, дуж целог њеног корита кроз Димитровград, током зиме се може видети више од 50 парова ове врсте које одлуче да зиму проведу овде, а не негде у топлијим крајевима попут већине других водених птица. И глуваре су брзи летачи и могу да лете скоро 90км на сат, а кажу да лете и на висини до 3км. Могу да живе и преко 10 година.

Ово је само делић птичјег света који нас окружује. Уколико желите да упознате на десетине других врста птица која су у нашем окружењу, од градских улица и дворишта па до највиших планинских врхова, река и језера, предлажемо да набавите приручник за птице, један добар двоглед, свеску, оловку, све то ставите у ранац и запутите се у истраживање.

Утицај човека и веза са традиционалном  пољопривредом и сточарством

Човек утиче двојако на нестанак птица, како својим чињењем, тако и својим нечињењем. Са једне стране је урбанизација, неконтролисани лов и криволов, прекомерна употреба пестицида у пољопривреди, уништавање и загађење станишта животиња и много, много других. А са друге стране – смањење броја становника у сеоским срединама, поготово у планинским деловима, довело је и до значајног опадања броја домаћих животиња. Тиме је нестао један значајан део хране за белоглаве супове, белу кању, орла брадана и друге лешинаре који су некада настањивали наше просторе. Истовремено, нестајање многобројних стада оваца, говеда и коза на планинским пашњацима довело је до бујања жбунасте вегетације (попут клеке, глога, шипка и сл) и нестајања неких других врста попут текуница. Текунице су уз мишеве и друге мале глодаре биле основ хране рецимо за степског сокола. С обзиром да ова грабљивица воли да лови на отвореном простору, жбуње јој отежава лов и то је један од разлога што је све ређе и ређе можемо видети у овом делу Србије.

Сергеj Иванов

Фотографиja : Стефан Павић, Сергеј Иванов, unsplash.com

Дизајн: Милана Виденов Миланов