НЕЋУ ДА СЕ ЖЕНИМ!
Лако је било мом тати
да освоји моју маму,
мене неприлика освајачка прати –
Лана непрестано имитира даму.
Моја је мама обична цура,
мој је тата просечан даса,
мени необична једино фризура,
а Лана – она је прва класа!
Тако ми каже, а ја јој верујем,
лепо јој стоји да глуми кокету…
Али, малкице ипак претерујем,
па није она једина на свету!
Радије бих неку једноставну цуру,
такву као цела моја фамилија.
Нека Лана смишља нову авантуру,
обична ће цура више да ми прија…
Признаћу вам, кад сам о томе кренуо,
већ дуже време свиђа ми се Мина,
схватио сам чим сам је први пут загледнуо –
обична је, слатка и веома фина.
Не вришти као госпођица Лана
кад види миша, бубу ил’ паука,
није захтевна и исфолирана,
нема шансе да ме у друштву обрука.
Размажена Лана проблеме сервира,
срећа да сам то открио на време,
Мина ме никад тако не нервира
и имамо многе заједничке теме…
С њом и о фудбалу да причам могу,
у њеном ми друштву прија и тишина…
Ма, створена је за главну улогу,
супер девојка, савршена Мина.
Ето, зацрвенео сам се као булка…
Мислим да се тек то зове љубав прва!
Обична Мина је сунце, Лана ћурка,
а ја – у улози заљубљеног црва…
У ствари, и јесам црвић заљубљен,
у глави ми хаос, потпуни дар-мар…
Љубав је чудо, откријеш за трен
колико је живот замршена ствар!
Овако обичан, не могу да схватим
тај компликовани згодни женски род.
Све чешће Ланин љут поглед ухватим,
кад је сретнем гледам у зид или под…
Нисам хтео да је вређам, часна реч,
само ми се Мина све више допада…
Шта да кажем, сад сам већ блед као креч,
од љубавне збрке разум ми пропада!
Као између две ватре се борим:
у Лани почињем да видим аждају,
Мина горуцка, ја горим ли горим –
ко ово преживи причаће на крају!
Ако следећи разред дочекам,
биће то подвиг изузетан…
Ех, да сам знао то што сада знам:
љубав је осећај леп али и штетан!
Ето, и Мина ми јуче памет солила –
рекла ми је да сам смотан као сајла…
Као да ме је хладном водом полила,
занемео сам, опасна мала!
И тако… Лана се дури, ја сам у бедаку,
Мина ме својим коментаром сморила,
тумарам као у тоталном мраку…
У шта ми је љубав живот претворила?!
Све у свему, уопште не разумем жене,
те упорне крпеље, те досадне вашке,
угађаш им, тепаш, и таман ти крене,
а оне ти сав труд врате унатрашке!
У безизлазно доспео сам стање,
много се нервирам, бесним и виленим…
Дође ми да свима доставим на знање:
ја, обичан дечко, нећу да се женим!
Елизабета Георгиев
Илустрација: Симона Александров
