ФАРЧЕ РАЗГОВАРА СА СТЕФАНOM МИТИЋЕМ

Са девојчицом Акико срели смо се на обали мојих снова и својски се испричали. Посебна је то девојчица. И преко ње, ја радознали мали светионик Фарче, упознао сам Тићмија… он би вероватно рекао „татко на Акики“. Тићми је најмлађи озбиљноооо озбиљан писац кога познајем и пресрећан сам што сам бар малко попричао с њим. Има радознале очи, јури радознале мисли, воли радознале саговорнике, као што сте ви, драги другари… и Тићми најрадозналије прича..
Ја бих вам о њему за почетак рекао да се стварно зове Стефан Митић, али сви га дооообро знамо као Тићми. Рођен је 1992. године у Лесковцу. Дипломирао је на Факултету спорта и физичког васпитања у Нишу, па често кажу да је најбољи дифовац међу песницима и најбољи песник међу дифовцима. Аутор је књига „У’ватиле ме лутке“, „Ја сам Акико“, „Капут од маховине“ и више необљављених рукописа.
Сам Тићми за себе каже следеће:
Ја сам Стефан, дечак са старачким бунилом. Живим на релацији: Лесковац – Имагинација – Стварност. Имам 28 година. Дивим се људима који развозе плажу по граду, знате их, они раде на сепарацији песка. Још увек нисам наишао на људе који развозе море, иначе бих их ангажовао да ми доставе једно Јадранско насред дворишта. Да се бућнем. Волео бих да радим на фарми нојева или као баштован у Мијазакијевом музеју. Упијам свет око себе, тиме се бавим. Онда заменимо улоге па свет упија мене. Тако некако. Тежње су ми малене: у две реченице бих да опишем читаву епоху.

– Испричај неку интересантну причу из детињства.

Сећам се излета са бабом, дедом и сестром. Ишли смо у Сокобању. Сећам се магичне кугле са снегом. Заиста је била магична: сестра и ја смо се покошкали због ње, кугла се сломила и посекла ме. Црвeно и бело, комбинација: крв и вештачки снег. Отад имам ожиљак на десној руци, као сувенир. Ето, неко понесе магнет за фрижидер, ја посекотину. Сећам се тог догађаја и помишљам: тај снег који напушта куглу и распрштава се по читавом ауту, можда је то баш снег који дочарава Акико у сцени на часу ликовног.

 

– Када си почео да пишеш?

Оног тренутка када је мајка престала да ми пише писмене задатке из српског.

– Да ли је теже да се пише за децу или за одрасле?

Писац би требало да буде фасциниран светом да би фасцинирао читаоца. Ја некако више осећам свет него што га разумем. У суштини, баш као моја књижевна јунакиња, ја појма немам и из тог незнања црпем сопствену спознају. Али све зависи од тога колико и у којим тренуцима су ми отворена чула. Некад се дешава да све што приметим претворим у песму, а некад је свуда смог. И у глави и около. То људи називају меланхолијом. А често сам такав. И као што се пијан држи плота, ја се држим имагинације и не знам коме се обраћам, али знам да се препознајемо.

– Шта те инспирише да пишеш?

Опажам. Скоро сам записао нешто о крајностима, о тежњама: Слушам подкаст, водитељ и гости причају о транссибирској железници, о томе како би волели да путују од Москве преко Сибира до Владивостока у возу у којем се слуша Чајковски и на станицама се стаје тек да се окусе локални специјалитети, за додатни ужитак. Све је то лепо и буди у мени жељу за егзотичним дестинацијама. Потом наилазим на клип: Села одумиру: Оруглица и водитељ пита Јована, тихог дечака, који је, иначе, једини ђак у читавој школи, пита када су га последњи пут родитељи водили у Лесковац… „Не сећам се…“ каже. „Не сећам се.“

– Како се осећаш на сусретима са децом?

Добро. Природно. Подстакнуто. Ваншаблонски.

– Какве књиге читаш?

Волим магијски реализам. (то је уједно и жанр моје свакодневице)

– Твоја порука нашим читаоцима

Кратки поетски филм „Џем на облак“ доступан за онлајн бесплатно гледање (https://www.youtube.com/watch?v=0YWJjOC3zkw&ab_channel=Laguna+free download) на сајту „Лагуне“ почетком 2021. године. На Божић.

 

ПИСМО МЛАДЕНУ

Господин Елвуд, драги Младене,
господин Елвуд свуда са собом води огромног, невидљивог зеца
и представља га људима: “Ово је Харви.” Тако некако.
Он разговара са њим, шета га по граду, отвара му врата и наручује мартини,
да попије, да се освежи тај зекоња.
А зекоње нигде, тек је ваздух, илузија.
Мене је тај црно-бели филм из 1950. године о Харвију у потпуности очарао, насмејао, запитао о овоме и ономе. Говори о пријатељству и сукобу једног необичног човека са околином.
Који је тебе филм забезекнуо и није ли тај филм читаво наше постојање?

Тек у појединим тренуцима живота осећам се као писац, а у преосталном делу времена се дружим са имагинарним пријатељима. То су моји књижевни ликови.
Ваљда ме је зато овај филм очарао. Баш као што је тебе Алвин, тај несташко.
Стварам књижевне ликове, Младене, стварам их и верујем да сам једино тада стваран. Гурам им речи у уста и водим их кроз пустоловине: од поглавља до поглавља. Тиме се бавим, наизглед. Од чега је састављен змај од трске,
од тога су и моје реченице. Покушавам да их оспособим да лебде: фијуууууу.
Да ли си ти некада маштао да си на облаку, фино заваљен као у фотељи, и да отуда посматраш град док испијаш чоколадно млеко?
Ја баш јутрос, и већ неколико миленијума уназад.

Иначе, пишем ти из Лесковца, док сестра моја у суседној соби од глине прави једну фигурину. Та шахисткиња има огромне очи. Те очи би могле некога да прогутају или ми вечерас, у овој соби која мирише на мандарине, само крче црева, не знам.
Моја сестра Јелена (и ја, наравно) биће јако радосна ако ти се буде допало то што смо сместили у ову шарену кутију: и књиге о шаху и чоколаде и комадић сунца.
То је енергија коју ти шаљемо.

Грлимо те.
Чувај своју мама Гордану баш као што су некада људи из прастарих племена чували своје амајлије од дрвета, значи са пуно љубави.

п.с Синоћ сам уснио један необичан сан: трчао сам по површини мора, без да потонем, било је чаробно, а онда сам залутао у шуми препуној чемпреса…
Одувек су ми од руке ишле површне ствари, али не и оријентација.
Ја олако залутам: могу да се изгубим гледајући нечије очи.
О чему ти сањариш?
Пиши ми.

Пуно те поздрављам,
твој пријатељ,
Стефан TићМи

 

 

Eлизабета Георгиев
Дизајн: Милана Виденов Миланов