ЖИВЕЛА ПОЕЗИЈА! СРЕЋАН ВАМ ДАН ПОЕЗИЈЕ!
Данас је леп дан. Леп, као најлепше речи – љубав, живот, мама, радост, дете, срећа, цвет… Све речи су лепе када се сунце смеши кроз облаке, када се пролеће буди и можда малкице лењо протеже у грмљу једне руже, а ветар игра са гранама дрвећа и звиждуће неку чудну песму…
„Поезијааа… поезијааа… магијааа… магијааа..“
Да, данас је дан поезије, оне чудесне магије која нам показује стазе по којима душа тајанствено може да лута, које нас само једном речју могу одвести од успомена из детињства, преко љубави, до плаветнила неке дубеке жеље и несташног сна.
Поезија…
Поезија је невидљива мелодија коју речи комбинују са животом, која даје наду, утеху, љубав, која буди бунтовништво, жељу за слободом, за корачањем напред…
Све док човек дише, мора да памти бар једну строфу, да зна име бар једног песника. Само тако се ово наслеђе неће изгубити, јер ако се изгуби – изгубиће се људски дух.
Да, данас је Светски дан поезије.
Установљен је 1999. године од стране УНЕСКО-а и обележава се сваког 21. марта. Сврха овог дана ја промоција читања, писања, објављивања и поезије у школству широм света, али и ”давање нових подстицаја и признања националним, регионалним и интернационалним поетским покретима”, како стоји у извод из УНЕСКО извештаја при дефинисању овог дана.
РEKЛИ СУ О ПОЕЗИЈИ
Поезија је ближа истини него историја.
Платон
Без чега поезија не може, то је живот и смрт: без чега живот и смрт не вреде, то је поезија.
Исидора Секулић
Поезија је оно што се сања, оно што се замишља, оно што се жели, и оно што се често догоди. Поезија, то је стварније и корисније име живота.
Жак Превер
Увек буди песник, па чак и у прози!
Шарл Бодлер
Поезија је ритмичко стварање лепоте у речима.
Едгар Алан По
Уопште, ал’ уопште није лако
бити страшно радознало дете,
стално користити ЗАШТО, ГДЕ, КАКО
питања лутају, питања лете,
а ја никако да пронађем
одговор прави.
Зато ми се врти у глави,
зато ми срце скакуће и штуца,
зато ми месец изгледа ко кришка,
а онда неки глас изненада покуца:
„Тишина! Па Зое нам се заљубишка!”
Значи тако!
Због те љубавне заврзламе
постала сам краљица галаме.
Стално дирам мамину шминку
и изигравам неку супер клинку
која страшно брзо жели да одрасте?
Час прошетам мамине штикле,
час ставим кармин не баш спретно…
Гле, чудне трепавице одједном су никле
а уопште не изледам толко изузетно.
А школа?!
Е, ко се заљуби, тотално се збуни!
У глави му страшна промаја живи,
свака се књига тада побуни,
и ниједан податак да оживи
у малој, заљубљеној, промајастој глави.
Па један и један нису више два,
нису важне именице и питања књишка,
прескачу се бројеви и гутају слова,
у чудном стању кад се неко заљубишка.
Посебно је то стање, нема ту збора,
све је нешто на квадрат, па мало на ћоше,
иако сам мала немам баш избора
па се због те љубави и осетим лоше.
Зашто онај дечко плави чудно гледа Ану?
Зашто је Миша стао на Машину страну?
Докле ћу свакој цури да налазим ману,
да буљим у свеску срцима ишарану?
Питања лете ко муве без главе.
све је нешто онако, стално има вишка,
па сањам дечаке црне и плаве
у том чудном стању „Зое нам се заљубишка”.
Зое мора да прикочи, ствар је стварно хитна!
Још је мала за љубав и слична чудна стања.
Постоје важне приче, школа је битна,
а за љубав живот чека, има мноооого дана.
АРМАГЕДОН
(Кључарка добра и зла)
Данас свирам још један сан.
Пужеви нота миле по магловитој соби,
крију се иза столице за љуљање,
љуљају се са одбеглим вриском улице,
кикоћу се са старом сликом моје баке…
Добро и зло играју валцер.
Добро и зло плешу на киши.
Добро и зло ђускају уз сузе.
Добро, и зло, и ја…
Упорно свирам још један сан,
довољно дивља да га и одиграм.
Али плаше ме ваше очи,
укочене као очи хијене,
крви жељне, патње жељне.
Оне ме кидају на црну и белу ЈА…
Зажмурите макар на трен
да снажније шчепам сан
у последњој рупи своје флауте,
да га сакријем у цев времена
и дозволим му да снено снива…
Немојте да опет плачем.
Сузе пеку већ опрљене дане –
и јуче, и прекјуче и још много дана…
Хватам још један ваш поглед.
Није сунце. Ни месечина није.
Више је облак иза шипражја ноћи.
Тим истим погледом голицате моје прсте
док свирам…
Немојте ми узети прсте!
Њима свирам флауту,
флауту свих мојих прошлих и будућих снова,
и сенки и нада…
Музика се роди и умре
са мојим уздахом
и тада оживим…
Немојте ми узети прсте!
Не узимајте ми ни уздах!
Изгубићу се као сеновит трен,
нестаћу са последњом нотом
тужна, сама и…
Нестаћу ја,
кротитељка добра и зла,
кључарка ружичастих снова
и кошмара-буздована!
А припадам бићу
које се, ваљда, зове човек
и понекад само дозволим себи
да сам ДАНАС човек.
И понекад само,
када се сруши још један залутали поглед
и када око постане постеља за наде,
уђем у одају слутњи,
седнем у ћоше и чекам…
Чекам ветар – лахор и олују,
чекам сунце – зрачак и зрак,
чекам облак – облачак и облачину,
чекам себе НОВУ да се поново упознам.
Хеј, око, па где си?
Како је твоја зена?
Слушају ли те трепавице?
Намигујеш ли?
Хеј, око…
Рађам још коју глупост,
а ви ми се смејете, зловољно се церекате!
Ма, срам вас било, душевадитељи!
Маштокротитељи!
Срећогазитељи!
Ослањам се на сенке.
чешкам споредне душе и изгубљена срца,
свирам флауту снова,
и понекад само, када сам човек,
и сама засањам…
За себе сам пророк, пророчица,
с времена на време мрав –
сићушан, црн, брз, лукав,
упоран, нејак, увек спретан,
враголасто храбар и никада јак МРАВ…
А ви, не узимајте ми прсте,
па ипак сам човек… Понекад… Ваљда…
В един бистър горски поток
живяло семейство щастливо-
мама жаба, татко жабок
и едно жабче игриво.
Жабокът беше жабешки цар
с очи най-големи в потока,
много храбър, направо рицар,
с храброст като океан дълбока.
Майката жаба беше прекрасна,
нежна, грижовна, много мила,
с душица чиста, добричка, ясна.
Един ден тя открила,
че сина й нещо е много унил,
не скача, не се радва, не си играе,
нещо е сгрешил или е скрил,
а тя, майка му, нищо не знае.
„Какво ти е, жабчо,кажи ми, сине,
защо не плуваш и правиш бели,
ако ми кажеш, всичко ще мине!
Жабчо, просто ти не си ти!
Жабчето мълчи.
„Чуваш ли, синко, кажи веднага,
със силен глас започна жабока,
Какво има? Какво става?”
Страх мина през потока.
Жабешкия цар много е сърдит,
когато е такъв, страх цари
„Ако не кажеш, ще бъдеш набит!
Жабчо, просто ти не си ти!“
Жабчето мълчи.
След няколко дни то тъжно прокряка:
„Какъв е моят живот сега?
Всека муха, рибка, сврака,
имат си брат или сестра.
Искам и аз да имам брат,
да плуваме, да си играем,
жабок зелен, окат, кракат,
един на друг тайните да си знаем.
Искам и една зелена сестра,
палава, много интересна,
животът ще ми бъде ливада пъстра,
най-хубава жабешка песен!”
Минаха няколко жабешки дни,
може би минаха месеци
и майката жаба на жабчо роди
три брата и три сестри!
Жабчо сега вече не мълчи!
БОГОВЕТЕ ТЕ МИЛВАТ
Боговете те милват,
А ти
Знаеш ли да разкопчаеш
желанията и допирите,
Да ги като капчици-роси докосваш
С някой плюшен поглед?!
Подарени желания.
Откраднати желания.
Влюбени желания
И едно желание-петно,
Което блещука
Като златните коси на музите.
Всяко желание е един свети сал,
На който като господар, воин, рицар
Плуваш към победа-надежда,
Към слово, музика, картина,
Към сърце, душа, блян…
Боговете те милват,
Разбираш ли, лунатико,
Скитнико, душице немирна!
И така силен салджия-творец
Гордо търсиш още един дворец
На още едно слово, на музика и картина,
На връх, на лъч, на блестяща височина…
Да, от този тайнствен балкон,
От своя любен и драг трон
Ще видиш целия свят,
И огньовете на ада,
И синевата на рая…
Боговете ти милват очите,
Творецо!
Обличаш ветрена риза
-черна и бяла
-Слово и хартия
-Небе-мастило
И хвърляш хипнотизиращ поглед
Към слънцето-идея.
Сътворение.
Светулка на вечност.
Канарче избягало от кафеза.
Погледа ти къса всички съкровища.
Тайната е облак.
Зад облака е лицето
На всички отговори…
Търси…
Рисувай…
Създавай…
Твори с думи и с музика,
Разбъркай цветовете на душата
Зелена вяра
Червена любов
Черно предчувствие
И розова, розова страст!!
Като мълния разсичаш реалността
И от нищо, от дребно,
От троха-желание,
Твориш ново царство,
Рисуваш очите на мечтаното.
Боговете те милват!
Раждат се мисли,
Роят се със скорост на звездите,
А ти ликуваш!
Божичко, сладка лудост!
Лудост на човек с два живота.
Лудостта тече,
Твориш гръмове, твориш планини,
С божия воля самият ти, луд лунатик,
Ставаш бог…
Брат на боговете,
Рожба на русалките.
И когато заспиш, творецо,
В люлката на нощта,
Бъдещите дни ще ти милват очите
Както и боговете.
Eлизабета Георгиев
Дизаjн: Милана Виденов Миланов
Илустрација: Freepik
