Маја Ц. С. – КЊИГА СЛЕПЉЕНИХ КОРИЦА

(Одломак из приче „Књига која није желела да буде читана“, електронско издање)

Дечак је дуго посматрао несвакидашњу књигу.
– Зашто су корице спојене? – питао је библиотекарку.
– Залепиле су се – одговорила је – Књига не дозвољава да је отворимо, као да не жели да буде читана.
– А која то књига не жели да буде читана? – чудио се.
– Она која се разочарала у читаоце!
-Како је то могуће? – наставио је збуњено.
– Пре много година, ова књига је купљена као празнични поклон деци… – започела је причу библиотекарка – Чим је стигла у свој нови дом, осетила је колико је вољена и уважена. Уживала је у дружењу са децом и родитељима, али и у заједничком читању.
– И онда? – био је нестрпљив.
– Онда су деца порасла и отишла… У нади да ће и други уживати у поучним причама, родитељи су књигу поклонили породици из суседне улице.
– Књига је сигурно била срећна због нових читалаца! – радовао се дечак.
– Стрпљења, молим! – упозорила га је љубазно и наставила са причом – Била је то породица у којој су проучаване озбиљне, научне књиге. Сваки пут када би деца покушала да читају новопристиглу књигу, старији укућани су говорили чудним тоном: Какво лако, некорисно штиво! Незадовољни родитељи одлучили су да што пре проследе књигу некој новој породици у којој се од деце не очекује много1. И гле, чуда, „научно неприхватљива књига“ пристигла је на нову адресу, а малишани су по наредби старијих почели са ишчитавањем. Међутим, о прочитаном тексту никада није било размене мишљења, јер су мама и тата били заузети. Малени читаоци нису успели да заволе читање, зато је књига завршила у ћошку постајући извор гриња и прашине. Забринути за здравље деце, мама и тата су „прашњавицу“2 поклонили некој богатој породици3 у чијој се кући непрестано јурило за новцем. Међу зидовима огромне виле одзвањали су гласови родитеља да се од школе и читања не живи, већ од послова који доносе зараду. Несрећна књига ни ту није пронашла срећу, променила је још много адреса, нашла се чак и у друштву нових технологија, али поред компјутера и таблета није успела да задобије пажњу. Одбачена и усамљена плакала је дуго, све док се листови и корице нису залепили – завршила је причу библиотекарка.
-Како су могли да је не воле? – промрмљао је дечак додирујући књигу.
Кад наједном, зачуло се шушкање и неким чудом корице су се отвориле. На првој страници је писало: Деца која читају, стварају чуда.

1. Мишљење родитеља из ове приче.
2. Књига која сакупља прашину.
3. „Богати су и имају времена на претек за читање“, размишљали су презаузети родитељи.

 

Дизајн: Милана Виденов Миланов