ТАВАНСКА ПРИЧА

Сад, кад размислим, чини ми се да смо читав живот провели на тавану, у мраку – напудерисана Лела, кловн Сима, магаренце Холбах и ја. Четири живота. Свако у свом кутку.

Мрак је био толики да би се и за средину тавана могло рећи да је угао. Мрачнооо… Па кад погледаш увис немаш појма шта је данас, јуче или сутра.

Непрестано сам прижељкивао и замишљао једно те исто: брава шкрипне, врата се отварају и на тавану се појављује Жика. Симу повуче за нос а Холбаха за уши, осмехне се прашњавој Лели, мене потапше по леђима, па нас све пригрли и каже:
– Извините, драги моји, што сам вас запоставио. Обавезама никад краја…

Наш Жика. Чинило ми се, кад бих му зачуо глас, шапат, ма, да само пуцне прстима – синуло би сунце на тавану.

Сад, кад још мало размислим, морао је доћи тај тренутак, иначе би ми прича била бесмислена.
Откључ, шкрип, цијууук… Кроз прашину, паучину и мутну светлост сијалице, назирем лице дечака. И чујем полузвиждук, па онда отегнуто:
– Гле, гле, гле…

Дошло ми да завапим: „Жико, па где си до сада, сто година те нема?!“ – али сам остао без гласа. Он ми приђе и рече:
– Ти мора да си Тед.

„Да, ја сам. А ово су Холбах, Сима и Лела. Зар нас не препознајеш? Шта се то с тобом десило, шта су ти урадили…“ – хтедох да узвикнем, али уместо тога само климнух главом кад ме он кврцну прстом по њој.
И тада, кроз облачић прашине, до мене допре:
– Ја сам Јеврем, Жикин син.

Бранко Стевановић

 

Дизајн: Милана Виденов Миланов