ФАРЧЕ РАЗГОВАРА СА ГОРДАНОМ ТИМОТИЈЕВИЋ

Гордана је девојчица са насмејаним очима. Ако не знате како се то смеју очи, упознаћу вас с Горданом. Ако вам се пак путеви не уплету, упознаћу вас с њеним књигама које ће вам рећи како се то смеју очи једног дивног писца каква је Гордана.
Моја маленкост, мали спретни светионик, много сам срећан што ћемо се дружити са Гоцом и њеним насмејаним очима, њеним насмејаним причама, њеним насмејаним речима и искреним сликама искрене мудрости увек насмејане девојчице насмејаних очију.
Зажмурите, натерајте очи да вам се насмеше и хајде заједно да уронимо у причу у којој је Гордана главни лик.

Гордана Тимотијевић је рођена 1954. године у Краљеву. Дипломирала је на групи за немачки језик и књижевност Филолошког факултета у Београду.
Објавила је књиге за децу: Ливада на дар (песме и приче, 1994), Зеленсело (роман, 1997), Владимир из чудне приче (роман, 2001), Кутија за звезде (роман, Народна књига, 2006), Седмо краљевство (приче, 2009), Свракин сат (роман, 2012), О Ажду и бостану (роман, 2015), Сличице (роман, 2017), Звезда међу звездицама : Мина Караџић (романсирана биографија Мине Караџић, 2020). Написала је текстове за позоришне представе: Деда Мразе, донеси ми снове (1995), Шарена шара (1996), Шта да ради ова фота (2005) и монодраму Цецилијине чаробне крофне (2010).
С немачког језика на српски превале је бројне књиге. Песме и приче заступљене су јој у антологијама, изборима и читанкама.
Гордана Тимотијевић добитник је бројних награде као што су: Сребрно Гашино перо (2002. и 2010.), Награда Змајевих дечјих игара за стваралачки допринос савременом изразу у књижевности за децу (2007), Награда Вечерњих новости „Гордана Брајовић“ (2010), Невенова награда (2010.), Награда „Раде Обреновић“ (2012.), Златно Гашино перо (2013.), Награда Сајма књига у Бањалуци за најбољу књигу за децу (2013.)

 

 

Испричај неку интересантну причу из детињства

Кад дође пролеће и дани постану топлији, моја сестра, ја и деца из комшилука, на некој од оближњих ливада прослављали смо Дан пролећа.
Припреме за то трајале су по неколико дана, мајке су се договарале шта ће која да спреми за јело, ми правили спискове ствари које ћемо да понесемо (све нам је требало!) и договарали се чега ћемо да се играмо.
А онда би дошао тај дан! Млађи су под мишком носили шарену поњавицу или неко старо ћебе на које је могло да се седне, старији и јачи широке плетене корпе у којима су се љуљушкали колачи, парчићи гибаница, комади печеног пилета…
Најпре смо по трави и тек израслим дивљим зумбулима простирали поњавице, вадили и ређали све што имамо, потом сели на траву и очарани обиљем око нас – ћутали. Ћутали смо дуго, мерено дечјим временом. Мерено временом одраслих, ни десетак минута. Онда смо нагло устајали, па скакали, трчали, јурили, упадали (некад и у поток!), пењали се, завлачили, провлачили, силазили, ишли…
Ишли смо на извор, чак и кад нисмо били жедни. Ишли смо да пијемо воду из чаша које су се тих месеци појавиле и биле веома популуране. Могле су да се склопе и носе у џепу и у школској торби, могле су да се расклопе тако да од њих постане права чаша и да се из ње пије вода. Чудо једно!
Све је за нас тада било чудо: и маслачак разбацан по ливади, и бумбар који се залеће на милипрот, и лептири који главом без обзира беже од нас и облаци којима, лежећи на трави, дајемо имена…

 

Када си почела да пишеш?

Моја прва књига, Ливада на дар, објављена је 1994. године. Ту су свици, јабуке, шума, поток, ливада… у почетничким, али мени драгим причама и стиховима, јер у њих се сместило све оно поред чега сам и у чему сам одрастала.

 

Да ли је теже да се пише за децу или за одрасле?

Писање за децу и писање за одрасле две су посебне категорије и тешко би било поредити их. Ако бих морала нешто о томе да кажем, мислим да је, због неупоредиво већег избора тема, обима књижевних дела и искуства читалаца, теже писати за одрасле.
У сваком случају, написати књигу је тешко и захтева много рада, без обзира о ком жанру се ради и за коју циљну групу се пише.

 

 

Шта те инспирише да пишеш?

Оно што ме подстиче да пишем, најчешће је природа. У њој чујем куцкање детлића, грактање свраке, зујање буба, хујање ветра, кишу… И видим травке, каменчиће, семенке, ладолеж, пужеву кућицу, прашину на путу… Од таквих, наизглед, малих ствари полазим док пишем. Од њих могу касније читави светови да настану.

 

Како се осећаш на сусретима са децом?

Увек се осећам добро у близини деце. Волим да их слушам, да причам са њима. Изненадим се сваки пут кад чујем да су читали моје књиге и питам: Стварно?! А они ме само погледају оним њиховим паметним очима и наставе да причају.

 

 

Какве књиге читаш?

Волим да читам романе и приче за одрасле, читам и књиге за децу.
Али најрадије читам енциклопедије. Волим ту њихову разноликост.

 

Твоја порука нашим читаоцима

Порука вашим читаоцима била би да се што више играју, да широм отворених очију гледају свет око себе и да, кад год уграбе време за то, буду – деца.

 

 

Из романа „О Ажду и бостану“

1. Како је све почело

И дан-данас се сав најежим чим се сетим тог тренутка, када сам мислио да ћу у крошњи крушке наћи неку нову подврсту сове, или можда неку необичну врсту птице, сличну сови, или ћука (мада се ћук оглашава другачије) или, можда, детлића, мада се куцање није чуло…
Кад, испод крушке…
Испод крушке, ни сова ни ћук! Детлића и да не помињем! Већ у хладу… Већ у хладу лежи …
Али да кренемо од почетка.
Одлука да одем у планину дошла је изненада, попут летњег пљуска. После свега једино паметно решење било је да се мало склоним, а у том тренутку најбоље склониште била је планина.
Тог баксузног јутра су ме, чим сам дошао, обавестили да је „престала потреба“ да замењујем колегиницу, што је значило да у тој школи више нећу да радим, а ни пола сата после тога, посвађао сам се са Даницом.
Надао сам се да ћу за то време, ипак некоме да недостајем, па сам на огласној табли у школи оставио поруку: „Отишао сам у планину. Не знам кад се враћам.“
Да се, случанмо, не бих предомислио, за мање од пола сата сам урадио све: утрчао у кућу, нашао ранац, у њега стрпао кутијице, теглице, кесице, шибице, папирне марамице, бележницу, оловке, лупу, тигањ, лонче; узео шатор, врећу за спавање, једно ћебе и хране за најмање две недеље; све то спаковао у гепек и кренуо. Кренуо!
Кола сам оставио испод брда, код Томића кућа, као и увек када сам ишао у планину. Чика Бане ме је дочекао раширених руку, грљењем и тапшаљем по раменима и одмах затрпао питањима.
-Па где си ти? Шта је с тобом? Откад те нисмо видели?! Како си? Шта има ново? Како посао? Како је Даница?
А ја сам уз кафу и хладну воду одговорио:
-Не знам ни сам… Све мислим: данас ћу, сутра ћу, а време иде… Није ваљда три године?! Не знам одакле да почнем…
Посао немам. Колегиница коју сам замењивао, враћа се од септембра на посао, а сад је крај школске године и- мени дали отказ…
Радио сам мало за онај за часопис „Природа“, сећаш се, писао сам и о твојим ливадама. Последњих месеци не пишем. Не знам о чему да пишем. Све што ми падне на памет, изгледа ми или већ познато или незанимљиво…
Даница? Појма немам. Ваљда је добро. Не знам. Лепо не знам. Наљутила се на мене. Даница. Јесте, Даница.
Почео сам да понављам речи као увек као увек када се збуним или унервозим.
Знао сам да је време да пођем. Поздравио сам се са чика Банетом, пребацио ранац на леђа и кренуо.
Никуда нисам журио, ишао сам полако, ногу пред ногу… Било је подне, намеравао сам да најтоплији део дана проведем идући кроз шуму, да поподне стигнем до пропланка, да ту нанатане поставим шатор и организујем се за даљи боравак.
Али испоставило се да је пут до пропланка био дужи него што сам мислио. И узбудљивији! И непријатнији!
Нисам прошао ни петсто метара, угазио сам (са обе ноге) у бару пуну воде и препун блата. Како је нисам видео – не знам! Скинуо сам цокуле и чарапе, ставио их, онако блатњаве, у кесу док не стигнем до потока, и пут наставио – у сандалама! Јесте, у сандалама!
Знао сам да поток тече паралелно са путем, доле у јарузи, па сам почео полако да се спуштам ка њему. Било је прилично стрмо, а у сандалама и прилично клизаво. Придржавао сам се за стабла, жбуње, корење, папрат… а онда сам се оклизнуо, сјурио се према потоку и зауставио се у шипражју. У шипражју!
Нисам мрдао. Готово да нисам ни дисао, а онда сам, чим сам мало дошао к себи, почео да се свађам – са остругом: Само си ми још ти фалила! И баш на тебе да налетим! Опет ме огреба?! Па, шта је сад ово?!
И услед галаме и борбе са остругом, угледам најпре плави качкет, а онда забринуто лице чика Банетовог комшије Аца:
-Ти?!
-Ја…
-Па, шта ћеш ту?!
-Пао сам…
-Одозго?!
-Одозго…
-Да ниси нешто сломио?
-Нисам.
-Да ти помогнем да изађеш?
-Ако можете…
-Могу, могу, како да не могу – живну Ацо. – Чекај само да мало прокрешем – Та-ко! Дај руку. Чекај. Чекај, дај прво ранац… Ух, има ти овде сто кила?! ‘Ајд’мо до потока да се мало умијеш. Можеш ли да идеш? Можеш. Можеш, сила си ти…
Сила?! Баш сам био сила, онако прљав и изгребан…
Сишли смо до потока и ја сам једва чекао да се умијем и да седнем да се одморим.
-Откуд Ви овде?
-Кресао сам грање, тамо преко потока, кад чујем неку галаму из жбуња.
-Мало сам се био изнервирао…
-А ко и не би?
-Хвала Вам, наишли сте баш кад треба.
-Тако се то понекад намести. А ти пошао у планину?
-У планину.
-Дуго те није било.
-Није. Имао сам нека посла
-Ако, ако… А што пође у сандалама? Је л’ то нека нова мода? – задиркивао ме је Ацо.
– Није, него сам…
-Угазио си у ону баруштину горе? Где је потрефи?
-Не знам ни сам.
Извадио сам цокуле и чарапе из кесе и опрао их, затим сам вадио трње оструге, скидао чичак са одела, и причајући с Ацом, остао поред потока читав сат. Кад сам кренуо, показао ми је пречицу уз поток, и отпратио ме један део пута.
-Ако ти нешто затреба, јави се и сврати кад се будеш враћао – довикнуо ми је.
-Хоћу, хвала – одговорио сам и у много бољем расположењу наставио пут.

 

Eлизабета Георгиев
Дизајн: Милана Виденов Миланов