ФАРЧЕ РАЗГОВАРА СА ЗОРАНОМ ПЕНЕВСКИМ

Када сам као радознали мали светионик књигољубац почео да читам „Океан од папира“ и упловио у свет бесконачне маште, свим својим малим али снажним срцем свезнајућег малог светионика, пожелео сам да живим у Петограду, али пре свега да упознам творца овог чудесног света Зорана. И ето, испунила ми се жеља! Књига, много књига, цело море књига одвело ме је до њега и дивно смо се испричали. Ко и сваки пут када причам са чаробњацима писања имам трему, са разговор са Зораном је био баш другарски, иако се лично не познајемо. Другарске приче причају велики и обични људи.
И док ми срце и даље добује од радости, брже боље, драги моји велики и мали другари, са великом радошћу делим са вама свој разговор са Зораном, а ви трк у Библиотеку и ОБАВЕЗНО позајмите Зоранове књиге – чека вас урнебесна авантура!
Зоран Пеневски (1967) рођен je и живи у Панчеву. Пише романе, приче, сценарија за стрипове, преводи и уређује књиге, смишља глупости. Воли необичне књиге за ретке читаоце, па такве књиге и сâм ствара. Његов живот је једна Александра. Неке од књига која је осмислио су „Сара и заборављени трг“, „Сара и јануар за две девојчице“, „Океан од папира“, „Исидор и нељудска бића“, „Олга и Филип – књишки мољци“…

Испричај неку интересантну причу из детињства везану за књигу.

Говорили су ми да књиге за децу човек прерасте, да су оне забавне само док си мали, а кад одрастеш, оне ти више ништа неће значити. Такав однос сам као мали изградио и према књигама из давнина, јер сам мислио да оно што је некад написано не може да има толико везе с овим што се данас догађа и да старе приче говоре само о прошлим временима и превазиђеним веровањима. А онда сам прочитао књигу о Рибецалу, брдском духу, и то је оставило чудан утисак на мене. Тада сам помислио да је књижевност уметност одласка из овог света и схватио да су људи причали о невероватним стварима управо да би приволели све око себе да траже нешто ново и другачије у својој околини. Тада сам и ја осетио да сам, вероватно, другачији од других.

Када си почео да пишеш за децу и шта те инспирише да ствараш за њих?

Док сам био дете, књиге за децу су ми биле незанимљиве јер су биле једноставне, очекиване, са простом радњом и очигледном идејом. У петом разреду сам писао лектиру на слободну тему о роману „На западу ништа ново“ Ериха Марије Ремарка. Због потресне ратне приче, моја сјајна учитељица је заплакала док сам читао анализу дела. Једноставно, мислио сам да су књиге за децу почетак маштања и да ће књиге за одрасле бити далеко узбудљивије и инспиративније. Тако је и било, али сам знао да је могуће да и књиге за децу буду нешто што може да садржи најбоље од оба приступа: једноставну и богату причу, замршену али са просветљујућим расплетом, бајковиту сценографију и многе ситнице које и деци могу да се допадну, да их провоцирају да их одгонетају, али у којима свако може да нађе оно што би га испунило радошћу. Књиге за децу треба да буду написане тако да у њима свако ужива према свом знању и таленту. Мој мотив је да не потцењујем дечју машту и радозналост. Али било је потребно тридесет година да то схватим.

 

 Да ли је теже да се пише за децу или за одрасле?

Исто је, само су унутрашњи пориви другачији. Текст мора да буде изазов, како за писца тако и за читаоца. Текст мора да се отвара другачије сваки пут када му се обратите, кад га откључавате. Разлика у писању за децу је што мислите о мањем читалачком искуству па водите рачуна о ономе шта њима може неки предмет или симбол да значи, како се прича развија. Проблем са старијим читаоцима је у томе што они мисле да су паметнији само зато што су одрасли. А то је велика заблуда.

Како је то бити уредник у великој издавачкој кући као што је „Лагуна“?

Ух, доста напорно. Не само зато што се ради на великом броју рукописа и не само зато што треба мислити и на продају књига јер од тога издавачка кућа опстаје, него и због тога што водите рачуна и о задовољењу широких читалачких потреба. Праве се бројни компромиси, али увек има места и за срећу која се рађа када се ураде дивне и оригиналне књиге. Књиге које су права књижевна вредност, без обзира на то што нема довољно естетски образованих критичара који би то умели да процене, нажалост. А и добрих читалаца нема много, нажалост.

Зашто је књига важна за децу?

Зато што је изненађење, а треба се чудити свету јер без тога нема откривања нових идеја. Зато што је лепота без које не бисмо могли да будемо срећни. Зато што је једина која ствара машту без које не бисмо ништа знали. Зато што је први прозор у свет којим откривамо да је све око нас један огроман мозаик. Зато што је кључ за сва осећања јер нико не зна шта носи у себи док не научи како се то изговара.

Твоја порука нашим читаоцима.

Играјте се јер је то најважније за дете. Измишљајте приче и цртајте, певајте и глумите, нека цео свет буде запањен оним што умете да радите. Будите јединствени и непоновљиви. Успут, читајте књиге да бисте видели шта је већ неко смислио…

 

 

Прича из књиге „Селена се буди“
ПА ТО ЈЕ УЖАС!

  – Хајде, Селена, не мораш да дрхтиш. Само ми испричај полако шта се догодило.
– Ја нисам ништа урадила, мама. Уопште нисам крива! А ево како је то било. Ја сам најпре ставила испред себе папир да нацртам оно чудовиште које сам сањала. Сећаш се да сам ти причала о њему?
– Онај монструм са плавим рибљим крљуштима и зеленим очима?
– Да, баш тај. За домаћи задатак требало је да нацртамо нешто чега се плашимо и ја сам хтела да нацртам њега. Дакле, узела сам плаву дрвену бојицу и почела да га цртам. Међутим, наједном је бојица престала да ме слуша. Је л’ можеш то да замислиш, мамице?
– Могу… али тешко – хукнула је мама с напором.
– Бојица је сама од себе кренула ка врху папира!
– Бојица је сама од себе повукла линију?
– Да!
– Добро, настави.
– Дакле, бојица је сама пошла ка вратима, тамо, и ко зна куда би отишла да је нисам задржала! Морала сам са обе руке да је вучем, померам и кривим тако да сам једва некако нацртала чудовиште. Мало сам огребала сто, ево овде, и мало сам ишарала сто… добро, и ова браздица на паркету је од тога, али је најважније да сам успела. И назвала сам га Вандор. Онда сам узела зелену бојицу да му нацртам очи.
– Та се бојица није отимала? – знатижељна је била мама.
– Не!
– Ове зелене линије на зиду настале су саме од себе?
Селена је погледала у зид.
– Не знам, знам само да сам му нацртала очи. Је л’ ме слушаш? Али тада је настао други проблем: чудовиште је прогледало!
– Прогледало? Занимљиво. И шта је после било?
– После сам узела теглицу са водом и водене боје јер сам хтела да га обојим. Али онда је дошло до катастрофе: нисам знала да се Вандор плаши воде!
– Чудовиште је видело воду у теглици, уплашило се и почело је да бежи?
– Тако је, мама, све си схватила. Ја сам четкицу умочила у воду, мало је протрљала по плавој боји, ево овако, и кад сам хтела да је спустим на папир, на Вандорово тело, он је почео да трчи! Искочио је са папира и кренуо ка вратима!
– И шта си ти, Селенице, урадила?
– Ја сам кренула за њим јер сам морала да довршим домаћи задатак. А кад се мора, мора се! Вандор је застао код врата и…
– …и ти си, храбро дете моје, направила плаву флеку на вратима!
– Тако је, али нисам ја крива за то него чудовиште.
– Видим, али добро је да си ти остала жива и здрава!
– Јесам.
– А објасни ми, молим те, откуд оне мрље од чоколаде на паркету?
– Па морала сам да му дам да нешто грицка док га бојим. Једино је тако могао да буде миран. Он је измрвио чоколаду и умрљао патос док сам ја бојила врата, односно њега док је стајао припијен уз врата.
– Добро, и где је сада то чудовиште?
– Мислиш на Вандора?
– Да, мислим на њега.
– Побегао је.
– Како је побегао?
– Лепо. Препао се, провукао се испод врата и побегао.
– Чудовиште се препало?
– Тако је!
– Па какво је то чудовиште ако се препало? Ваљда се сви други плаше чудовишта?
– Не знам, можда му се није свидело да буде плаве боје. Али ево шта се десило после. Је л’ видиш, мама, ону тамну флеку?
– Ону која ја покрила пола тепиха? Нажалост, видим је!
– Е, већ сам ти рекла да се Вандор боји воде. А шта мислиш како је реаговао кад је видео да доносим целу флашу пуну сока?

 

 

Eлизабета Георгиев
Дизајн: Милана Виденов Миланов