КАКО ЗНАМ

Да ли је довољан твој осмех
и тај сјај у твојим очима
да знам да сам те отровала
својом лепотом?
Имају ли те речи
и неповезани разговори
икаквог смисла
или они воде само у смех
у коме уживамо,
у вечност коју сањамо,
у љубав коју осећамо?
Ја знам шта осећам,
а шта ти осећаш?

Да ли знаш
и да ли заиста мислиш да знаш
све што ја осећам,
јер се то не може описати речима.
Уздах,
шапат,
осмех,
загрљај,
пољубац,
поглед
и клик.
Срца су нам постала једно Велико.
А сада?
Да ли сада знаш?
Да ли схваташ
колико ми мало треба да будем срећна?
И колико мало само треба
да се потрудиш да би ме потпуно поседовао.

Поклонила сам ти своју душу.
Добро је чувај и имаћеш је заувек.
Мени је довољан један твој осмех
да ми обасја цео мрачни дан
и један твој поглед
да знам шта осећам.
Али како да знам шта ти осећаш,
ако ни ти сам
ниси склопио све коцкице у глави
и помирио се с чињеницом да ти значим?
Да ти значим више
од других ликова у твојој драми…

Знаћеш ти то ускоро,
осетићеш оно што ја осећам
и научићеш оно што ја већ знам.
Знам, јер видим како ме срећно гледаш.
Знам, јер видим како ме заинтересовано слушаш.
Знам, јер осећам како ме снажно грлиш.
Знам, јер осећам како ме страствено љубиш.
Знам, јер ме стално забринуто чуваш…
Хвала ти.
Срећна сам.

Ана Киров IV
Гимназија „Св Кирило и Методије“ Димитровград