ФАРЧЕ РАЗГОВАРА СА ВЛАСТОМ ЦЕНИЋЕМ
Нема везе што је напољу хладно и што пада снег, што се ветар шета поред куће и упорно куцка на прозор, мени је око срца баааааш топло и сав сијам од среће што имам ту част да вас упознам са дивним човеком најсјанијег осмеха на свету, са учитељем, писцем, глумцем, стихоказивачем, сновотрагачем и маштозаписивачем Властом Ценићем.
Ушушкајте се лепо у фотељи или кревету, пробудите знатижељу, наоштрите машту, изгланцајте поглед у даљину и крећемо у Властин свет – ви, радознала деца и моја маленкост, весели мали светионик…
Родио сам се 1957. године у селу које се зове Топличко Кочане, на југу Србије, у близини Ниша, под живописним брдом Рујник. У Кочану, кад се дете роди, па дођу рођаци да виде принову, ставе му неку пару уз главу, под јастук, и кажу:
– Да си купи сан. – Да си купи брата! – Да си купи сестрý!
А благосиљају и овако: – Да иде у војску! – Да је орáч! – Да му играмо на свадбу!
Мени је, ето, још на рођењу било предодређено да читам, пишем и стварам. (Баба Надо, баба Надо, да те грдим или благосиљам?) Професор српског језика и књижевности сам већ или тек 40 година! Написах до сада 20 књига о детињству. Најдраже су ми оне на дијалекту: Бате ће се жени и Село сас један падеж. Награђиван. Бивши носилац златног кликера, сада носилац крупних дуплих цвикера којима само у прошлост гледа.
Испричај неку интересантну причу из детињства
Ево једне чудне. Мајка ме три године дојила! Ово је баш за зинути од чуда. Мамино тело произведе отприлике шест стотина литара млека током једне године дојења. Немојте множити ове бројке, и сада се стидим. Без разлога, кажете? Данашње мајке немају млека за бебе ни неколико недеља. Тужно. Заборављају да у мајчином млеку постоји око триста састојака које не поседује вештачко млеко. Зато је моја мајка Јаворка чудо!
Али има још чуда са њом: кад год бих осетио глад, тада сам узимао троношку и долазио сâм до мајке. Она је знала шта хоћу. Некад бих је, ако је на улици и разговара са комшикама, ручицама вукао за вутарку. Опет је знала шта то значи. То је био позив за дојење.
Мајка је надничила, радила код богатијих људи у селу за новац, те често није била код куће. И? Ево новог чуда: комшика Дивна дојила је своју ћерку Нену, па кад би дошло време слатком оброку, на ред бих после Нене дошао и ја! Тако је Дивна била нека моја мајка за позајмљивање.
Када си почео да пишеш?
Кад сам постао наставник у дољевачкој основној школи. Опевао сам граматику, да деци буде заниљивија. Уз риму се лакше науче правила.
Да ли је теже да се пише за децу или за одрасле?
Душку Радовићу се приписује да је, као одговор на питање како се пише за децу, рекао: „Исто као за одрасле, само много боље“. Слажем се са овим.
Шта те инспирише да пишеш?
Живот, а како старим, надахнуће су ми сећања. „Моје косе беле, зечје, али ми је срце дечје!“ Пишући о детињству, опет проживљавам све радости и туге тог најлепшег доба сваког човека.
Како се осећаш на сусретима са децом?
Окрилатим! И увек желим да им се вратим. Да разменимо енергију. Сусрети ме чине јачим. И они инспиришу.
Какве књиге читаш?
Свака књигу је мала царевина слова. После сваке постајемо богатији, осећамо се царски. Волим поезију Добрице Ерића, он је мој узор. А после њега и многе друге песнике. Српска књижевност за децу је најбоља на свету! После Змаја, Чика Јове Змаја, корача читава колона змајева. И змајица! Моја драга пријатељица Виолета Јовић, на пример. Или Елизабета Бети Георгиев.
Твоја порука нашим читаоцима
Не журите да одрастете! Или: растите до сунца, дохватите облаке, обркатите, али сачувајте дечје очи!
БАЈКА
Кад год се свађав татко и мајка,
умúра слунце, умúра бајка.
Туга на кућу ко камен легне.
И лáставица с мали побéгне.
Детé у ћошак молúтву шапка:
„Волим и мајку, волим и татка…“
Тај ноћ не спије, у сан се трза:
Носи га река мутна и брза!
И тек му лакне кад видú бајку:
на исти јастук татка сас мајку!
ГОТОВÁН
Мрзим кад ми викав да сам готовáн,
и док се обрнем, онó – готов дан!
Ја идем полáко, да закáсним нећу.
Онú што се журив, прескóчив и срећу.
Мрзим кад ми куче узме ладовúну.
Ручáк не рачýнам кад је на брзúну.
Ти што потрчкýјев, несу моја браћа.
Човéк само бýве на брзúну ваћа.
Мрзим тој што неје сваки дан недéља.
Зéмља Дембелúја, тој је моја земља.
Кажу, за будáлу, увек пóсо има.
Али ја се чувам, ич ме не занúма.
Легнем на грбúну, ýвис све четúри.
Око мен’ бробúњци, пчеле и лептúри;
тамо људи копав… Пуно цело поље!
Кад гледа са стране, човéк вúди боље.
Мрзим кад сам жедан, а бунáр долéко.
Мрзим што дубóко úскопа га неко.
А мрзим и даље да сас тебе збóрим,
па óдо под крушку, да мозак одмóрим!
Eлизабета Георгиев
Дизајн и илустрација: Милана Виденов Миланов – Симона Александров
