Национални парк Стара планина
Стара планина постаје национални парк. Ово се дешава 25 година после њеног проглашења за парк природе. Тиме ово највеће заштићено природно подручје у Србији добија највиши степен заштите и постаје део престижног друштва од 7 националних паркова чији су чланови и Фрушка Гора, Тара, Ђердап, Копаоник, Шар планина и Кучај-Бељаница.
Зашто је значајна
О значају Старе планине за укупну природу Србије довољно говори податак да овај национални парк са својих 120 хиљада хектара чини скоро шестину њене укупно заштићене територије. Она је подручје изузетно вредно са становишта разноврсности биљног и животињског света и њихових заједница, као и геоморфолошких, геолошких, хидролошких и хидрогеолошких особености и појава.
Биолошку ризницу парка чини 1.200 врста и подврста виших биљака, међу којима је 115 ендемичних врста, 40 врста које представљају природне реткости Србије, 50 врста које се налазе на списку угрожене европске флоре (међу којима су неке које су сврстане у категорију критично угрожених, као што су мужица, пречица, бор кривуљ, росуља и друге), 52 шумске, жбунасте и зељасте биљне заједнице, 150 врста гнездарица међу 200 врста птица које углавном престављају природне реткости Србије (међу којима су и посебно значајне ретке и угрожене врсте, као што су риђи мишар, сури орао, степски соко, сиви соко, велики тетреб, прдавац, планински жалар, ушата шева, жутокљуна галица, мала мухарица, дрозд камењар и друге), 30 врста сисара (међу којима је 20 врста које представљају природне реткости или су угрожене врсте, као што су снежна и риђа волухарица, текуница, рис, медвед, слепо куче, велики сиви пух, пух лешникар и друге), 6 врста водоземаца, 12 врста гмизаваца (међу којима је и ретка врста живородног гуштера), 26 врста риба, велики број маховина, лишајева, гљива и инсеката, чији број није коначно утврђен.
Геолошку ризницу чине различити облици рељефа, посебне појаве површинских и подземних вода и формације стена које су структурно, палеонтолошки, стратиграфски и минералошки значајне; лепота и разноликост предела.Као објекти геоморфолошких наслеђа издвајају се: Долина потока Бигар, локалитет Бабин зуб, укљештени меандри Темштице у клисури дубокој 160-260 м и клисура Владикине плоче, Зубер код Каменице, реке Височице, између Рсоваца и Паклештице, са истоименим пећинским системом.
Живописна села Старе планине, њих 50 од Зајечара до Димитровграда, представљају важан део укупног богатства националног парка. Традиционални облик живота и низ културних добара чине Стару планину оазом сеоског наслеђа, старих раса домаћих животиња, ретких сорти воћа и другог гајеног биља. Међу њима је најистакнутија била пиротска праменка, овца која је данас скоро доведена на руб нестанка.
Значајан део територије Старе планине је обликован вишевековним дејством човека, пре свега сточарством. Старом планином уз шуме доминирају непрегледни пашњаци на којима се напасало на десетине хиљада оваца.
Режими заштите
Како би се Стара планина сачувала од штетних активности човека, одређена су три степена заштите и извршено је зонирање њене територије.
Подручје које је под режимом заштите I степена је оно које је најдрагоценије у погледу природног наслеђа. Оно чини скоро 8 хиљада хектара и састоји се од 9 заштићених локалитета: Јаношница, Орлов- Хајдучки камен, Голема река – Дупљак, Баин зуб, Мартинова чука – Вражја глава – Три чуке, Јагањски венци, Браткова страна , Копрен и Сребрна глава на подручју општине Димитровград.
На тим локалитетима је строго ограничено присуство човека и оно може бити само у оквиру неког контролисаног образовног и научно истраживачког рада. Забрањено је кретање моторним возилима, изградња објеката, сеча шуме и сличне активности које могу да наруше природну равнотежу.
Режим II степена заштите одређен ја за 23 локалитета, од Влашког дола и Вршке чуке у околини Зајечара до села Влковија на подручју општине Димитровград. Овим степеном је заштићено око 36 хиљада хектара и ту важе мало блажа правила у погледу људских активности.
Остатак територије националног парка, око 76 хиљада хектара, налази се под режимом III степена заштите и унутар тог подручја су смештена насеља и околина села.
Али осим институција и ренџера који штите национални парк, важна је улога њених становника и младих нараштаја који Стару планину треба да користе на начин да је оставе да у њој уживају и следећа покољења. Тога увек треба да будемо свесни када је природа у питању.
На Старој је некада било море
Стара планина је имала бурну геолошку прошлост. О томе сведоче бројни фосилни остаци древних бића која су је настањивала, било као морска, било као она која су обитавала на обали и копну. Датирају из периода пре више десетина милиона година. Најлакше је уочити фосиле амонита и неких других зглавкара налик данашњим шкољкама. Али на Старој је пронађен и траг диносауруса. Истраживачи су описали налазак занимљивих фосилних трагова ногу текодонтосауруса (Тхецодонтоссаурус). Трагови су били у виду разни облика ситних, средњих и крупних отисака са два, три, четири и пет прстију налик траговима птица. Претпоставља се да су настали пре око 250 милиона година.
Ти биљоједи диносауруси су наводно били дужине од 1 до 2.5м,5м.
Најстарије заштићено природно подручје у свету
Јелоустон, национални парк у Сједињеним Америчким Државама, у већини случајева наводи се као најстарија заштићена територија у свету, која је статус националног парка добила прогласом Америчког Конгреса давне 1872. године. Ипак, постоји једна планинска област у Монголији коју је кинеска династија Квинг заштитила као свето место још 1783. године.
Стара планина у Бугарској
Бугарској, а мањим делом у Србији. Иако је у основи имена “Стара” реч је заправо о планини која спада у групу младих веначних планина. Цео масив је дуг око 530км, почиње од Црног мора и рта Емина (у близини градића Несебар) и правцем исток запад се протеже до границе са Србијом где се извија ка северозападу и завршава код Вршке Чуке, недалеко од Зајечара. На овом потезу је на десетине заштићених територија међу којима се истиче Национални парк “Централен Балкан” који се простире на скоро 72 хиљаде хектара.
Очекује се да ће проглашење националног парка у Србији утицати и на виши ниво заштите подручје са друге стране границе – Западне Старе планине које обухвата територију око живописног Белоградчика, Чипровца, Берковице и Чупрена.
Највиши врхови Старе планине у Србији и Бугарској
Највиши врх Централне Србије је Миџор (2169) који се налази на самој граничној линији са Бугарском. У његовој близини, такође на самој граничној линији, је и врх Дупљак (2032 м). На југоистоку је заједнички врх “Сребрна глава” (1933м). Даље, према истоку, на територији Бугарске је врх Ком (2016 м) испод чијих падина настаје Гинска река односно Нишава, а ту је још 30-ак других врхова висине изнад 2000м. Најимпозантнији је онај у центрaлном делу Бугарске који је и највиши врх Старе планине – Ботев (2,376 м.)
Планина са више имена
Током античких времена, у доба Старе Грчке и Римског Цартсва, подручје Старе планине је носило име Хемус, Хем, Емус. Стари Словени су је звали Маторни гори, а током владавине Отоманске империје турски назив је био Коџа Балкан или само Балкан. Реч “Балкан” се везује за персијски језик и њено значење је “брдовити крај”. То је планина по којој је Балканско полуострво добило име.
Најстарији списи у којима се помиње име “Стара планина” датирају из XVI века, а дело су путописца Антуна Вранчића, родом из Шибеника.
Шта је оно што је данас угрожава
Активности човека су и даље највећа претња за Стару планину. Човек је биће које простор може да оплемени, развије, али уједно и да га измени на начин да се униште исконске природне вредности. Природа националног парка је угрожена услед развоја скијалишног туризма, изградње ски стазa, жичара и гондола, хотела и сличних подухвата. Уз ово треба додати и неконтролисану сече шуме, лов, изградњу хидроелектрана и изградњу различитих објеката. Веики је проблем и одсуство канализације и система за пречишћавање отпадних вода у насељима Старе планине, као и одлагање смећа. Али, осим многобројних штетних појава насталих присуством човека, треба истаћи да некада и одсуство човека може по природу имати неповољан утицај. Такав пример је нестајање напасања стада домаћих животиња на планинским пашњацима услед оспиања броја људи и наглог старења села. Одсуство испаше довело је до тога да су многи пашњаци обрасли жбунастим растињем попут клеке, а тиме су престали да буду погодно станиште за ситне сисаре и неке птице, као и многе биљне врсте.
Такав је пример и са текуницом, ситним глодаром који је по изгледу нешто између веверице и хрчка. Текуница нестаје са Старе планине зато што нестају стада која испашом одржавају пашњаке, а ова мала животиња не може да опстане на зараслим травњацима.
Сергеj Иванов
Фотографиja : Стефан Павић, Сергеј Иванов
Дизаjн: Милана Виденов Миланов
