ФАРЧЕ РАЗГОВАРА СА АНИТОМ ПЕШИЋ ЛУТКОЉУБИЦОМ
Као радознали мали светионик много волим машту, игру, играчке, па опет машту игру и играчке…. и тако у круг. Најомиљеније играчке су ми лутке, јер оне могу бити и принцезе, и витезови, и страшна чудовишта, и радознале мале сирене, и тајанствени змајеви… Уз помоћ маште, све то и још много више лутке могу да буду… А о тим и сличним маштостваралачким авантурама имам срећу да могу да разговарам са дивном и насмејаном Анитом, коју ћу вам сада представити. Својом вештом маштом, талентом и осмехом великог и малог детета, Анита слика безбрижни свет одрастања песмама, причама и игром и тако у недоглед, чаааак до савршене среће.
Хајде, другари, да се дружимо с Анитом!
Било је пролеће 1987. године, када се у Нишу родила девојчица чије име (читано уназад) означава име грчке богиње мудрости. Врло брзо је научила да држи оловку којом је радо цртала женске моделе (попут барбика) и дизајнирала им авангардну гардеробу са бројним асесоарима. Убрзо је почела и да пише, али није престајала да црта и игра се са луткама које је са уживањем пресвлачила, чешљала и размењивала са другарицама. Лутке су наставиле да је инспиришу, те је уз мамину помоћ почела шити нове одевне комаде за њих. Време је пролазило, она је одрастала, али љубав према луткама није јењавала. Сада су неке млађе девојчице из улице долазиле код ње да се играју са барбикама, пажљиво слушајући њене измишљене приче о луткама и њиховим авантурама. Када је довољно одрасла и одлучила да постане васпитачица јер је уживала у дружењу са децом, коначно се испробала и у изради лутака. Једна, друга, трећа, лутке су се низале, и за тили час, добила је надимак „Луткољубица“. Данас она ради са децом, објавила је четири књиге и израђује невероватне, уникатне лутке по дечијем дизајну, цртежима и фотографијама. Деца се радују њеним луткарским радионицама, нарочито конкурсима које организује за децу различитих узраста. Она је неуморни машталац и планира да читав свој живот посвети најсрећнијем месту на свету – детињству.
Интересантна прича из детињства
Као мала, проводила сам пуно времена играјући се и цртајући са својом тетком Тањом. Једнога дана, играле смо бадминтон испред куће моје баке, чему је претходила игра у којој сам ја имала улогу мајке, а тетка је имала улогу детета. Као брижна мама, објашњавала сам јој правила игре и како се лоптица удара, а она је као добро дете све пажљиво слушала и одмах примењивала. Лоптица је летела од рекета, до рекета, док смо усхићено поскакивале и радовале се броју размењених удараца рекетом. Чинило се да смо поптуно овладале техником, међутим, тетка је ударила лоптицу мало јаче и она је полетела високо изнад моје главе. Одлучивши да спасим лопту, потрчала сам за њом, све време је пратећи погледом. Изненада, саплела сам се о ивичњак, пала и одрала оба колена тако да су одмах почела крварити. Тетка ми је брзо притрчала и упитала јесам ли добро, мислила је да ћу заплакати и хтела ме је утешити. На њено изненађење, мој одговор је гласио: „Ништа, ништа сине, маме не плачу.“ Отресла сам колена и дланове, узела рекет и наставила да играм бадминтон као да се ништа није догодило. Ову причу моја тетка и дан данас препричава, на општи смех целе фамилије. Хераклит је с разлогом рекао „Човек постаје најближи себи када постигне онакву озбиљност коју има дете док се игра“.
Када си почела да пишеш?
Већ у предшколском узрасту сам показивала велику љубав и интересовање према писању и цртању, те сам код куће са мамом учила да читам и пишем. Када сам кренула у први разред, писала сам и читала, ћирилицу и латиницу. Полазак у основну школу оснажио је моју инспирацију и жељу за писањем, па су тада настале моје прве песме. Још увек чувам песмарице из тог времена, били су то миришљави споменари са катанчићем.
Да ли је теже писати за децу или за одрасле?
Када бисмо питали доктора шта је теже, лечити старијег или млађег пацијента, који би био његов одговор? То зависи од тога колико је озбиљна болест коју пацијент има, је ли тако? Тако је и писцу, рекла бих, важно колико је дубока, илити тешка тема којом се бави док пише. Ако пишем песму за децу о лептирима, неће ми тешко пасти писање тих стихова, али ако пишем песму о слепој девојчици (што сам чинила недавно) или о дечаку без родитеља, онда та песма може оставити дубок траг у мом уму и срцу. Сам процес кројења стихова и усавршавања поруке унутар те песме ће вероватно трајати много дуже, него ли песма о некој теми која не буди интензивна и деликатна осећања у мени. Исто тако, поезију за одрасле некада пишем са лакоћом, а некада са тескобом у грудима. На крају крајева, када имате инспирацију, није важно за који узраст пишете. Важно је да емоција и порука коју желите да пошаљете у свет, дође до света, односно читалаца којима је намењена.
Шта те инспирише да пишеш?
Све што у мени буди интензивна осећања, лепа углавном. Највише ме инспирише детињство – то магично царство пуно најразличитијих емоција, идеја, фантазија, експресија и манифестација… Осећам да ту припадам, да је ту извор свега доброг што носим(о) у себи. Такође, инспирише ме природа, биљни и животињски свет – све што је деци занимљиво! Књиге, људи, путовања, све су то нека спољашња, али и унутрашња искуства која подстичу бројне фасцинације и реакције у мом срцу и уму. Од њих потом креирам песме, приче, драмске текстове. Ретко ме инспиришу негативне теме, али умем да изненадим саму себе. Нпр. песма коју сам написала о бомбардовању Србије 1999. је добила прву награду на конкурсу, пре пар година.
Како се осећаш на сусретима са децом?
Са децом се осећам као једна од њих. Умем да подетињим у њиховом друштву, толико да их понекад збуним својим понашањем. Док учимо, свакодневно забављамо једни друге, смејемо се и играмо. Најлепше је то што са њима лако оживим машту кроз драматизацију, песму и плес, као и то што спонтано долази до интеракције, загрљаја… Деца су непресушни извор инспирације јер је сваки тренутак са њима проткан чистотом, љубављу, захвалношћу, идејама и ентузијазмом.
Какве књиге читаш?
Постоје писци чија дела можемо прочитати небројано пута, и која нас увек очаравају као да их читамо први пут. За мене су то: Алекса Шантић, Добрица Ерић, Десанка Максимовић, Јован Стерија Поповић, Иво Андрић… Најрадије читам поезију, а често је ту и стручна литература. Популарна психологија ми је врло блиска још од тинејџерских дана, волим да читам о различитим гранама уметности, а књиге о духовности и духовним учитељима су ми међу омиљенима. Пред спавање волим да читам књиге својих пријатеља писаца, али се неретко и радо враћам старим класицима – домаћим и страним.
Твоја порука нашим читаоцима?
Радите све оно што је деци дозвољено – и више од тога! Певајте, плешите, скачите по барицама, трчкарајте боси по шумским стазицама, цртајте и пишите, санкајте се, дишите! Нека вам осмех увек краси лице, истражујте биљке, животиње, птице! Не дајте да вас досада мучи, ум се радује када учи! Будите храбри и неухватљиви, одраслом свету чудни, несхватљиви! Нека вас књиге инспиришу нове, сањајте најчудесније снове! Верујте, па ће се чуда остварити – ко машта никад неће остарити!
ВРТИЋ
Деца су попут мирисног цвећа,
живот са њима чиста је срећа.
Деца су љубав и радост света –
башта што увек изнова цвета.
За децу знам ја чаробно место,
тамо се игра и пева често.
Децу ту стичу другове нове,
то сјајно место ВРТИЋ се зове!
У вртићу се једе и спава,
да деца буду јака и здрава.
Тамо се дете учи да машта,
да воли, и да другима прашта.
Свакога дана сазнања нова,
уче се боје, бројеви, слова…
Деца ту радо играчке деле,
са васпитачицом сви се веселе!
Вртић је место што у животу,
памтиш док не напуниш стоту.
Тамо је све што деца воле –
најлепши то је пут до школе!
Eлизабета Георгиев
Дизајн и илустрација: Милана Виденов Миланов – Симона Александров
