МОЈА УЧИТЕЉИЦА

Иза великих и светлих наочара вире два црна и светлуцава ока, топла и насмејана. Дају ми подстрек да се не плашим. Као да ми говоре да ћу брзо научити слова, многе ствари и заволети математику. То су очи моје учитељице.
Сећам се тог лета пре поласка у школу. Као да се продужило и никако да дође дан да кренем у први разред. Замишљао сам, каква ће ми бити учитељица и желео сам само да није стара, строга и са великим наочарима на сред носа.
Не знам ни сам зашто сам тако замишљао страшну учитељицу.
У холу школе било је пуно деце и родитеља. Толика је била гужва да ме је заболела глава. Онда је неки женски глас почео да прозива децу, прозвао је и мене. Замолила нас је да кренемо за њом у учионицу. Једва сам пустио мамину руку и кренуо. Морао сам. Сео сам у клупу и видео учитељицу. Имала је наочаре, али је била млада са лепом фризуром и насмејана! Када је почела благим гласом да говори да ћемо се четири године лепо дружити, учити и много тога научити, тек тада су трема и страх одлетели и био сам пресрећан.
Писање првих слова и бројева научио сам од учитељице. Касније и читање и рачунање. И тако до данас – сваки дан, свака година доносе нова знања и занимљивости.
Идем у школу и да бих се дружио са друговима, да се радујемо великом одмору, да трчимо и јуримо по школском дворишту.
Учитељица Биба је наша најбоља другарица. Учи нас да будемо сигурни у себе, да смо добри, поштени, вредни, да редовно учимо.
Како време пролази схватио сам да школу или заволиш или не заволиш, а да је то због учитељице, јер када се она воли, тада и школа, учење и све остале обавезе нису тешке.
Ја волим да идем у школу и да слушам учитељицу. Њене савете и занимљиве приче памтим. Убеђен сам да ће ми бити тешко да се растанем од ње, па нећу баш о томе да размишљам.
Радоваћу се сваком новом дану, осмеху и речима своје учитељице Бибе. Уз њих се лепше одраста.

Максим Рангелов III – ОШ ,,Христо Ботев“ Димитровград