Једно питање чујем све чешће. Шта ћеш после…? Тешко питање. Понекад збуњујуће. Две опције – отићи или остати. Ова отићи намеће ново питање. Зашто? Шта фали овом месту, па се све чешће млади људи одлучују да иду? Материјалне ствари ниси део мог живота… још увек. Одраслима је то примарни мотив за одлазак. Да су ме то питали пре неколико година када сам била одбачена од свог окружења, а једина ствар коју сам очајнички тражила била је да припадам негде, некој групи, можда бих и имала одговор. Сада… не знам… Воља и жеља за борбом са ветрењачама које се зову живот у успаваном месту је испарила. 

Деца знају да буду сурова, не труде се да схвате да су људи различити, да су вршњаци различити. Зато сам сањала о великој средини. Не да се уклопим, већ да се изгубим.

Постала сам чудак, јер сам желела нешто о чему остали нису знали. Реченица која је попунила све празнине. Зашто би требало да знају? Ђутала сам о томе и полако престала да тражим припадност. Нисам се изгубила, нити уклопила. Добила сам парче свог света. Сви остали су били пролазници у њему.

Није величина средине то што те прогута. Гутају те очекивања која су ти створена у глави. Ко их ствара?

Опет не знам… Троше време, мир срећу, живот… Тешко нестају… Не плаћају се парама, већ временом… Кад се једном смање остају тако. Лакше је платити срећу новцем. Кратко траје. Креира зависност… и глад. Глад за којим се гине. Душа гине кад је продаш. Не даш јој шансу да нађе радост. Радост вреди више од туге, на кратко ућуткаш звер коју храни новац.

Нађеш ли сопствени мир на време, звер никад не огладни. Овако ћу да живим још неколико година, ако се нешто промени, можда ћу уловити одговор….

Сигурна сам да ћу уловити одговор кад одрастем и изгубим оптимизам, заувек.

Анастазија Бошковић II
Гимназија „Св Кирилo и Методије“, Димитровград

Фотографија: Стефан Павић
Дизајн: Милана Виденов Миланов