Било је рано пролеће када је почео да се суши. Сушио се као мушкатла која покушава да пусти корење у врелину пустињског песка. И није неко поређење, али је прво које му је пало на памет док је у огледалу посматрао суву, благо наборану кожу лица за какву још увек није имао довољно година. Док је дрвеће у његовој башти рађало своје прве пупољке, он је венуо. Грло му је остајало неприродно суво и поред још неприродније количине воде коју је пуштао да се низ њега слива – једва да је могло да пусти кроз себе неколико обимнијих реченица; о певању да и не говоримо. Протрљао је слепоочнице смежураним прстима, па кажипрстом повукао десни очни капак навише. Чинило се као да су му и очне јабучице увенуле – у њима није било сјаја, суза, ичега што би наговестило да су на било који начин живе; као да је нешто у њима, или нешто иза њих, једноставно пресушило. Нестало. Испарило у космос. Такав, готово прогутан од стране превелике кошуље и панталона већ одавно широких за његов све узанији струк, са кожом танком, сувом и бледом попут хартије којом ће нека домаћица заложити ватру, изгледао је као какав сасушен лист. Пожутео, спарушен листић што је са ко зна ког дрвета долетео у неко погрешно пролеће. Погледавши се у огледало још једном, као да се надао да ће се одраз у последњем тренутку променити, нагло му окрену леђа. Будећи уснулу прашину у празној соби, дрвена врата уз тресак су се затворила за њим.
„Занимљиво… Неколико месеци, кажеш? Да, стварно, баш изгледа као да венеш… Као биљка без воде…“ Сеоски врач (који је, истини за вољу, сам себи доделио ту титулу) помно је посматрао госта кроз напукла стакла наочара. Климао је главом лево-десно. „Не ваља, ништа не ваља“, тумачио је гост у себи мимику јединог лекара који му је тренутно био доступан. „Није добро, није… Али мислим да може нешто да се уради. Ниси ти, момче, још за старо гвожђе…“ Мрмљао је нешто себи у браду, иритантно неразумљиво, као што то чине стари људи који верују да су присвојили бар половину мудрости овога света.
Погрбљен, придржавајући се за полице претрпане кутијицама са смрдљивим мастима и бочицама пуним разнобојних течности, одгегао се до скучене оставе коју је волео да назива лабораторијом. Неколико минута из мале просторије допирало је звецкање стакла и звук преливања течности из једне посуде у другу. Затим, нежно мућкање, и кораци лекара који се враћао свом дословно увелом пацијенту.
„У овој бочици има довољно напитка за недељу дана, и врло је важно да га распоредиш тако да сваког дана пијеш по један гутљај“, проучавао је тамноцрвену течност у стакленој флашици, као да жели да се увери да није смућкао погрешне састојке. „Почећеш да га пијеш у ноћи младог месеца, што је сутра увече, и узимаћеш по гутљај сваке наредне вечери. Али, упамти – мораш га пити крај реке, испод двестагодишње врбе. Само тако ће деловати. Ајд’ уздравље!“
И као да је нагло ускочио у другу временску димензију, у којој не постоје пацијенти који вену ни чаробни напици који их враћају међу живе, сеоски врач натакнуо је на нос своје прашњаве наочаре и вратио се читању неке старе, мемљиве књиге. Болесник се на вратима умало није сударио са неком девојком која је, сва узбуђена и ужурбана, улетела у просторију. Замишљено је изашао напоље, загледајући бистру течност у покушају да открије на шта га бојом и чистоћом подсећа. Не, није крв… можда домаће црвено вино… или онај киселкасти сок од боровнице који је бака давно сипала у стаклене чаше са нацртаним цветовима на ивици…
Чуо је како се чудотворни лек мућка у бочици која се тумбала у великом џепу велике јакне док је журно ишао ка старом дрвету. Никада му није било потпуно јасно зашто је врба тужна. У овом трену, чинило му се да је тужна баш због њега, који се од јучерашње посете врачу осушио још више. Као да је пуким случајем успео да преживи пожар, коса му је преко ноћи попримила жућкасту боју нагореле траве; дирнете ли је, нестаће – остаће вам у рукама само још увек врели пепео. Очи су га неугодно пецкале. Стално жмиркајући, кроз мрежу сасушених трепавица угледао је своје одредиште. А под њим, на трошној клупи невешто сачињеној од старе даске и два трула пања, девојку чија су се рамена неприродно тресла док је седела и гледала ка реци. Никада није био обожавалац мешања у туђе проблеме, али овог пута морао је да, бар за неко кратко, пристојно кратко време, постане њихов део. Место под врбом била је полазна тачка за његово излечење, а до њега му је сваке секунде било све више и више стало.
„Извини… Кхм… Извини, могу ли да седнем крај тебе?“, и сам глас звучао му је суво. Опран веш који је предуго стајао на сунцу. Ливада на коју месецима није пала кап кише. Довољна је једна залутала искра, па да све нестане у пламену.
Млада жена, чија су рамена и даље неконтролисано подрхтавала, окрену главу ка придошлици: „Наравно, наравно, само изволи…“ Изговорила је то са спонтаним осмехом, мада су јој се низ лице у млазевима сливале крупне, блиставе сузе. Као да је неко некада отворио брану негде дубоко у њој, а вода је, ко зна колико дуго задржавана иза ње, најзад слободно покуљала, без икакве намере да ускоро стане.
„Нешто није у реду? Неко те је повредио?“, није желео да се уплиће, али речи су саме пронашле пут напоље, у свеж вечерњи ваздух. Никада раније није видео толико снажан контраст на само једном лицу. Он, он је макар био уједначен у својој чудној болести – сушио се споља, венуо изнутра, нестајао физички и душевно; девојка крај које је управо сео носила је на себи тиху лепоту која изазива радост у ономе ко је посматра, и у исто време ширила око себе неиздрживу тугу. Њен смешак деловао је љубазно и искрено, али није нимало сметао бујици суза која је настављала да куља низ бледе образе.
„Не, не, све је у реду…“, одговорила је, склањајући са лица прамен косе влажан од суза. „Ја сам просто… таква. Таква је природа моје… болести.“ Упитно је подигао пепељасте обрве – непријатно затезање сасушене коже натерало га је да их истог трена спусти. „Знаш, ја… ја једноставно плачем. Скоро годину дана ја просто… плачем. Не знам зашто… Мислим да нико не зна. Али… тако, ето, не могу да престанем. Не умем да објасним, али када ме питају шта ми је, боли ли ме нешто, обично кажем…
Боли ме душа. Боли ме… живот. Глупо, зар не?“ Подигла је мокро лице ка непознатом човеку, а на уснама јој је играо искрен девојачки осмех.
„Хоћеш да чујеш нешто много глупље од тога?“ Климнула је главом; прозирне капи лако су склизнуле са њене браде и нестале у мекој тканини хаљине. „Ја се сушим. Сушим се као мушкатла у пустињи Сахари. Али врач ми је дао чудесни лек који ће ме излечити за седам дана.“ Док је изговарао наглас своју причу, заиста му је зазвучала као будалаштина. Девојка се пригушено закикотала на поређење болесника са увелом мушкатлом, али је смех нестао при помену врача и магичног лека. Спустивши поглед, приметио је да је прстима једне руке пажљиво грлила малу стаклену бочицу затворену чепом од плуте. „Изгледа да смо добили исту терапију“, прозборила је помало тужно, као дете које се мири са чињеницом да прехлада није прошла сама од себе и да ће сируп против кашља бити горак, а инјекција болна. „Рекао је да би требало да прође за недељу дана… Ако не прође… Нема ми лека.“ Танким прстима је извукла чеп и примакла напитак носу. „Мирише на зову. Волела сам да пијем сок од зове кад сам ишла код баке и деке као девојчица… Домаћи. Пуну чашу, уз колаче са ванилом.“ Доследно је пратио њене покрете. „Мој подсећа на боровницу… Ко зна шта стари чудак ставља у своје лекове… Мора нечим да прикрије мирис тајних састојака“, покушао је да се нашали. „Па, живели!“, подигла је увис флашицу са спасоносним леком, приносећи је бочици коју је држао човек крај ње. У ведрој ноћи под жалосном врбом, звук звецкања стаклених површина расуо се по његовим увелим длановима, и по светлуцавим капима на девојчиним меким образима. Након што је пустила да јој се прописана доза слије низ грло, пажљиво је затворила флашицу, и почела да говори о небу. О томе како неразумљиво много воли да посматра облаке, да разоткрива њихове непостојеће облике, да замишља какав ли је осећај гледати их из авиона. Било је неке чудне сете у његовом гласу док је тихо изговарао „И ја исто.“
И наредног дана, и оних који су га верно смењивали, на клупи крај реке седели су човек који вене и уплакана млада жена. Док су испијали гутљај по гутљај својих чаробних напитака, причали су о људима и свемиру, о облацима и сазвежђима; речима листали пожутеле књиге које су читали као деца; копали по наносима сопствених снова и размењивали их попут страствених колекционара старих новчића. И, као што је мудри врач и предвидео, са сваким наредним гутљајем увелом човеку враћала се стара свежина, и невидљива киша напајала је животом умрле цветове у његовим очима; што је стаклена бочица бивала празнија, девојчине сузе лиле су са све мањом снагом, као да је неко, тамо дубоко у њеној души, мало по мало стрпљиво затварао тешку брану. Када је месец нарастао до четвртине своје лепоте, увелих руку и сасушеног погледа више није било, а нестао је и вео блиставих капи који је скривао младо лице. Остало је само много незавршених прича о сновима и звездама, прича које је тек требало испричати.
„Ех, стари друже… Нема тог човека којег сеоски врач још није излечио…“, скривен у полутами своје лабораторије, стари чудак миловао је леђа олињалог црног мачка. Док је животиња упорно покушавала да подметне главу под дланове свог господара, врач је, трудећи се да му руке што мање дрхте, у стаклене чаше са нацртаним цветовима по ивици пажљиво сипао послужење за старог пријатеља, који је сваког часа требало да стигне. „За њега, сок од зове, за мене – од боровнице… Ех, Луцифере, мораћемо опет у набавку…“, констатовао је са не превише ентузијазма, гледајући последњу капљицу црвенкасте течности како напушта велику стаклену боцу, са чије се пожутеле етикете никакви натписи више нису могли прочитати…

Диjана Еленков
Дизајн: Милана Виденов Миланов