Декин лет

Ова прича се догађа кад сам био мали, и то не само ја већ и моја сестра. У ствари, она је тада била мање мала а ја мало више.

– Хе-хе-хе… – церека се уредник. – Што се тиче сестре хајде-де, али што се тебе тиче, хи-хи-хи… Погледај се, висок охо-хо и тежак уху-ху, нико ти, ха-ха-ха, неће поверовати да си, ех-ех-ех, био мали…
Хоће, уредниче, повероваће! (Ево, молим те, и ти му кажи: „Повероваћу, па коме ћу ако не свом рођеном писцу?!“)
На крају крајева, на почетку смо сви били мали: и ти, и ја, и сви писци, и сви читаоци, и наше сестре, и браћа и читава родбина. Јесте.

Него, видиш ли како се за тили час супротставим уреднику? Уосталом, његово је да уређује, моје да смишљам, а твоје је само да читаш и будеш на мојој страни.
Подсети ме, где сам оно стао? А-ха, кад сам био мали. Много сам се обрадовао кад сам видео да Дека зна да лети.

– Дека… да лети?! Поразговарај, у слободно време, са психологом! – утрпава се, опет, уредник у моју причу.
Јесте, да лети, што да не лети! Овако: стане на врата, почучне, залепрша и прхне: прррррррррр… Дека лети.

„Дека лети! Дека лети!“ – то сам баш и узвикивао, трчећи из дневне собе у кухињу.
– Добро, нека лети, и треба да лети, шта се дереш! – добаци ми сестра, љубитељка стихова Душка Радовића.

– Ма, мислим, први пут га видим… Питам се кад је научио… – покушавао сам да оправдам своје одушевљење.
– Хајде, молим те! – продужи сестра. – Па њему је то урођено. Још ако те чује, па запамти, данима има да нам пробија мозак понављајући: „Дека лети! Дека лети!“ Не зна се ко је гори од вас двојице. И још нешто – могао би који пут и ти да му очистиш кавез.

Бранко Стевановић

 

Дизајн: Милана Виденов Миланов