Шакал све бројнији и све ближи нашим насељима

Шакал је животиња која припада породици паса (Canidae) и најраспрострањенији је предатор на овим просторима. Назив ове врсте на латинском је Canis aureus, “златни пас или златни вук” како су га стари римљани називали.

 

 

Његов се спољни изглед најчешће описује као “нешто између лисице и вука”. Тај опис је добио на основу своје величине, шиљате њушке и дугачких ушију. Његов реп је краћи и дебљи у односу на лисичји. Длака је кратка, од светле до тамно смеђе боје. И шакал, као и друге врсте из ове породице паса, има на предњим ногама пет, а на задњим четири прста са дебелим ноктима. Просечна тежина одраслог шакала је око 15кг, али има примерака и са 19кг, дужина тела је нешто мања од 1 метар, а реп до 25 цм и држи га опуштено. Женке су мање од мужјака.
Добар је у трчању. Захваљујући урођеној жилавости и истрајности може да савлада велика растојања. Сматра се да може дуго да одржи брзину од 16км на сат. Дешава се некада да се удаље од дома и преко 100км, а забележен је случај шакала који се прешао растојање од 1250км.

Његов друштвени живот је заснован на малим групама (најчешће 6 до 12 јединки) и више је активан ноћу него дању. Кажу да када изаберу партнера са њим остају до краја живота. Сезона парења је од јануара до марта, а сезона рађања је обично у пролеће. Женке носе младунце у стомаку скоро недељу дана дуже од паса, од 60 до 63 дана, што је краће од вукова, а дуже од лисица. Рађају од 2 до 8 младунаца који су на рођењу масе око 200гр, слепи и беспомоћни, као и код осталих врста из породице паса. Мајка их храни млеком првих два до три месеца, али већ од друге недеље почиње да им даје и сажвакану храну како би их навикавала на живот после детињства. Већ током јесени младунци се осамостаљују и почињу да лове у мањим групама. Женке достижу полну зрелост са годину дана, а мужјаци са две. Сматра се да могу да живе и до 14 година.
Његов дом су јазбине која копа тамо где терен то омогућава, обично у неприступачним местима, густом жбуњу. Уме да заузме и јазбине јазавца или лисице, као и да се настани у пукотинама стена.

 

 

Подручје распрострањења

Шакал је широко распрострањена врста и за разлику од многих других дивљих животиња, не сматра се угроженом врстом. Има га у степама, равницама, брдским и планинским пределима, чак и у околини мочварних подручја. На Балканско полуострво је почео да се шири пре неколико деценија. Има га од Централне преко Северне Африке и Европе све до Југозападне, Средње, Јужне Азије – Индије и Хималаја. Сматра се да је најбројнији управо у Европи.
У Србији и Бугарској се некада ова животиња сматрала реткошћу. У Југоисточној Србији њихово ширење почиње током осамдесетих година. У Бугарској их је до пре 60 година било само на подручју Странџе.
Иако прописи у Србији ловцима дозвољавају да лове шакала током целе године, његова бројност се и даље повећава. Сматра се да их је више од 15 000, што је 15 пута више од процењеног броја вукова у Србији, којих је негде око 1000.
По природи је плашљив, али не толико опрезан као вук и много га је лакше видети у природи и близини човека од кога понекада скоро и да не показује страх. Може да се припитоми.

 

 

Шта једе шакал?
Исхрана шакала је разнолика. Он је и лешинар и ловац. Његов оброк могу да буду и остаци мртвих животиња које пронађе и тиме има изузетно корисну улогу у природи. Једе и зрневље и воће. Може да напада и животиње мање од себе и дивље и домаће. Нека истраживања су утврдила да један шакал током године може да поједе и до 1500 мишева. Томе доприноси његово изоштрено чуло слуха које му омогућава да чује и пронађе глодаре на већем одстојању. Једе и корњаче, змије, жабе, пужеве, мање птице на копну, а може попут лисице да уђе и у кокошарник. Могу да буду опасни за домаће мачке и мање псе.

 

 

Од кога се чува?
Три врсте могу бити фаталне за шакала. То је вук, већи пси попут овчарских паса и човек. Осим ловаца који их убијају, шакали често страдају од аутомобила дуж прометних путева.

 

Какав простор воли?
Сматра се да се шакал насељава на подручјима где је мања бројност вукова који је његов конкурент у погледу хране, али не само то – вук је животиња која може да сустигне, усмрти и поједе шакала. С обзиром да вукова нема или се само повремено јављају у близини већих насеља, шакал је проценио да је управо тај простор погодан за његов живот. И не само зато. Обиље комуналног отпада и неуређене депоније у нашој околини представљају место где шакал може доћи до хране. Тиме је човек створио услове да шакал опстаје и умножава се у непосредној околини људских насеља.

 

 

Може ли да буде опасан?

У Србији није забележено да је шакал напао човека. Једна од лоших страна ове врсте је што и он попут лисице може да преноси беснило, а често га оптужују да смањује бројност зечева и срна због чињенице да може да усмрти младунце ових врста.

 

 

Како се оглашава?
Шакали углавном предвече почињу са оглашавањем, у тренутку када крећу у лов и потрагу за храном. Њихов звук већина људи описује као нешто језиво и непријатно за људске уши. Ако их је више на неком простору онда се то оглашавање које подсећа на плач или јаук чује са више страна.

 

Да ли се укршта са псима?
Шакал може да се пари са псима, али њихово потомство тешко опстаје зато што је подложно неким генетским болестима и тешко се размножава.

 

Утицај човека
Canis aureus је врста која је некада била неуобичајена и непозната. То је једна од ретких животиња коју човек није успео да угрози у великој мери како је то учинио са неким другим врстама. Већина стручњака је сагласна да је управо савремени човек допринео његовом ширењу у овом делу Европе. Осим комуналног органског отпада у околини насеља, томе су допринеле и климатске промене, као и вишевековно убијање вука и риса који могу да регулишу бројност шакала. На шакала ћемо очигледно, морати да се навикнемо.

 

 

Сергеj Иванов

Фотографиja : unsplash.com

Дизајн: Милана Виденов Миланов