Стигал је ко велосипед, па је станул колело, па точак, а својту немалечку рољу у царибродсћи анали и формирање на животан стил завршил је ко бицикла.
У моје време је бил точак и ја сам га тека запамтил. Готово си свака фамилија је имала по јед`н, а некоје по два, па и по три. Но први точкове у Цариброд су стигли на началото на миналија век. Т`ги је напрајено и прво Колоездаческо дружество. За сиротинсћи Цариброд су били толко скупи да су се за њи и њиве продавале.
Имам спомен од по к`сно време, од чича Перу Денкова, кој ми је распрајал ко си је прв точак купил 1941.
– Дадо си две плате спестене, а и тата ми поможе, беше продал њиве у Градиње, та отидо у Софију и си узе „Диамант“, ђермансћи и си се с`с њега докара до Цариброд. Те га у дворат још је жив, казувал ми је чика Пера.
И по к`сно точковете су били скупи, ама се је с њи вршила работа, па је било штом се човек зажени одма му купују точак. Оно окол њега се је вртела породицата.
Ако требе да нешто прекараш, те ти точак, ако појдеш на станицу, па точак, ако ти дооде госје с њега ђи чекаш од возат, ако појдеш с`с жену на славу и њу качиш на точакат, на рамку, а ка дојду деца т`ги се одма зади гуверналат догради још једно седло за детето, а жената мињује назад на задњото седло. Ка је нешто по свечано и газдата на точакат требе да облачи дреје, т`ги си с`с штипку за простор, заштипе ногавицете, та да ђи не уване ланацат и умаже, а може би и сцепи. У това време су организоване и уличне трће, дека је награда за победникатога била пумпа или спољашна гума.
После се измодираше та измислише и женсћи точкове, без рамку, та на женете да је по л`ко, да га ујаше, а и случајно ка се каче и дизају ногу да се нешто не види. На теквија женсћи точкове су се и деца учила да карају, јер бицикле малечће неје имало.
Кој неје имал или неје мог`л да најде женску бициклу учил се је на мушку, поди рамку. Беше мода да украднеш точакат од дома, ако је нов још по убаво, и да ванеш да вуждиш по градат. Т`ги нарочно станеш тамо дека има деца и почиње завикување.
– Дај ми бе један круг!
– Не могу нов је. Че ме утепа татко ако га строшиш!
– Нема бе, а и че ти дадем ланшњо коњаче, да ви`ш само ко се претка!
И тија с точакат обично попушти и даде круг.
После се мину некоје време и точковете стануше све по јефтини, а излезоше и „пониће“ прво „Томос“, па после „Рог“ и „Први партизан“, почеше се купују и лимузине и точакат стану све повече спорт отколкото потреба и начин на живот.
Но ја не забоварјам „реку“ од точкове по чаршијуту, рано сабале преди прву смену по фабрићете. Од једну страну „поток“ од к`мто Строшену чешму, Сателит и Казармете пош`л на работу, од другу исти тек`в се врча из трећу смену и само чујеш таката-таката и звончетија од точковете. Много пути тија шум ме је будил и много пути тека се сетим за Цариброд. Река од работници на точкове.
Не забоварјам ни септембар 1968. ка Русите улезоше у Чешку. Чесисте од море у Бугарску нап`лнише Цариброд, а Цариброџање се уплашише од војну и почеше да праје запаси. И све на точкове карају… и брашно и зајтин и шићер и окол точакат баштата, до њега жената, до њу децата и сви га чушкају и завардују да не падне, онака препљен с`с еспап. Точакат ко да ђи окриљује, раскарује стра и дава им силу.
– Кво чудо било това точакат. Наш Новко ка га укачи за петнајесе минуте иде до Дујну бару и се врну, думаше мој деда Илија Бешлијин.
Чудо дедо, чудоо….. окол њега се је вртел цел живот у једно минуло време.
Слободан Алексич – Кьоса
Фото: От албума на Виртуален музей Цариброд, семейство Андонови, Гоцеви, Илиеви, и Виденови
