Razgovori: Dragana Sotirovski – Nagarada „Milan Pantić“ u svom nazivu ima reč hrabrost

Novinarka RTS-a i šefica dopisništva javnog servisa Srbije u Nišu Dragana Sotirovski je ovogodišnja dobitnica prestižne nagrade “Milan Pantić” za novinarsku hrabrost. Ovo je odlučuo žiri koji su činili predstavnici „Večernjih novosti“, UNS-a, NUNS-a, jagodinskih novinara i Nemanja Pantić, sin ubijenog novinara Milana Pantića, a nagrada je uručena 11. juna u prostorijama biblioteke u Jagodini.

Ova vrsna novinarka, koja je i predsednica komisije za informisanje Nacionalnog saveta bugarske nacionalne manjine u Srbiji, u dosadašnjoj karijeri pokazala je izuzetnnu novinarsku istrajnost i hrabrost da se suprostavi lokalnim moćnicima i funkcionerima i sve češćim prististima, koji su u Srbiji postali deo novinarske svakodnevnice.

Ovo nije nije prva nagrada za vaš novinarski rad, ali je značajno priznanje za novinarsku istrajnost, smelost i hrabrorst, koja mnogim novinarima nedostaje. Kakav je osećaj poneti jedno ovakvo priznanje u vremenu u kojem danas žive novinari u Srbiji?

Moja osećanja, u danu kada sam primila ovu nagradu su pomešana.  Ponosna sam na ono što sam do sada uradila i drago mi je što su ljudi koji su me predložili za ovu prestižnu nagradu procenili da je moj dosadašnji rad zaslužio ovakvo priznanje. Istovremeno, nagrada i obavezuje da se nastavi istim tempom, da se ukazuje na sve anomalije u društvu uključujući korupciju, kriminal, zloupotrebe. Ono što se kolegi Pantiću dogodilo, moglo je da se dogodi bilo kome od nas novinara. To pomalo obeshrabruje jer, na žalost, pojedine državne institucije sporo rade. Porodica Pantić istinu čeka 16 godina. to nije jedan ili 16 dana. To je punih 16 godina. i upravo je to jedan od razloga, naravno ne izostavljajući materijalnu stranu našeg posla, da je lakše da se danas bavite copy paste novinarstvom, nego onim pravim istraživačkim. Međutim, kao večiti optimista verujem da će naše generacije dočaketi neko bolje vreme.

Da li Vam je ova nagrada najzdraža ili su Vam sva priznanja dobijena za posao koji radite podjednako važna?

Svaka nagrada mi je važna i svakoj se radujem kao da je prva. Svaka je posebna na svoj način, ne samo one koje sam dobila za novinarske priče, već i one, poput nagrade “šetač” za građanski aktivizam, ili godišnja nagrada lokalnog antikorupcijskog tima u Nišu za borbu protiv korupcije. Međutim, nagrada „Milan Pantić“ u svom nazivu ima reč hrabrost –  to je reč koja uvek mora da podseća da ste je dobili zato što ste u nekim situacijama možda za nijansu bili hrabriji od drugih kolega novinara da ispričate opasnu priču, da je kroz vreme ispratite, da je dovedete do kraja, da je predočite gledaocima, ali i onima koji državu vode.

Kako ocenjujete stanje u medijima u Srbiji, a posebno na jugu zemlje nakon burnog tranzicionog perioda i u kom stepenu je ugrožena sloboda mišljenja i izražavanja?

Situacija neizvesna, i reklo bi se, ne za skorije vreme promenljiva na bolje. Privatizovani mediji, zapravo novinari koji rade u njima direktno zavise od vlasnika od koga i dobijaju plate. Novinari, koji su pokrenuli soptveni medij u takođe vrlo teškoj poziciji prilagođavanja situaciji i dodvoravanja lokalnim čelnicima koji direktno utiču na formiranje komisija za ocenjivanje medijskih projekata i direktno utiču na raspodelu novca iz lokalnog budžeta. Što je manje mesto, novinarima je teže za rad. Što su takvi mediji glasniji u kritici onoga što nije dobro, to su sutradan uskraćeniji za deo lokalnog kolača, ne obazirući se šta je zapravo pravi interes građana koji žive na toj teritoriji. S druge strane, RTS kao medijski javni servis svih građana Srbije prati godinama epitet državne televizije, televizije bliske svakoj vlasti. Odgovorno tvrdim da za 25 godina bavljenja ovim poslom (u novembru obeležavam 25 godina rada u RTS-u), nikada mi od tema ništa nije bilo zabranjeno, niti uticano na način kako ću da obradim temu, niti sugerisano da nešto sakrijem sa lokala ili šire. To je potpuno pogrešno mišljenje pojedinaca koji svojim nezadovoljstvom društvom kome pripadaju, a koje očigledno svojim dobrim idejama ne žele da menjaju, već samo kritikuju, zamenjuju teze i govore o beogradizaciji medija, o plaćenim novinarima itd. Ne kažem da toga nema, ali najlakše je pričati, a teško sakupiti hrabrost i izaći sa pravim činjenicama i reć i- to je tako i tako. Ne postoji tema koja je predložena od strane gledalaca RTS-a (govorim o redakciji u Nišu kojom rukovodim), a da je nismo uradili u interesu građana, čak i onih koji su u startu verovali da ta priča neće proći na RTS-u. Ja zagovaram tezu da su novinari tu da ukazuju na ono što nije dobro i da stalno o tome govore, a da država to proverava i da čisti društvo od kukolja. U tome mi novinari moramo da budemo jedinstveni.

Kao novinar u  prethodnom periodu, suočavali ste se brojnim problemima zbog objektivnog i profesionalnog izveštavanja. Kojim se postulatom rukovodite u odbrani novinarske profesije, etike i časti?

Pravda je spora ali dostižna! Krivo sedi, a pravo besedi!

Prisustvovali ste nedavno okruglom stolu „Informisanje na bugarskom jeziku“, koji su u Dimitrovgradu organizovali Internet portal Far, Misija OEBS-a u Srbiji, Ambasada Republike Bugarske u Beogradu i NDNV. Kako ocenjujete stanje u kome se nalaze mediji u Dimitrovgradu, Bosilegradu i Nišu koji izveštavaju na bugarskom jeziku?

Svi vi koji radite u takvim medijima ste poslednji pravi branioci profesije i informisanja na maternjem jeziku. Izuzetno teška situacija jer materijalno svi mediji koji izveštavaju na bugarskom su zavisni mediji – od lokalnih samourava, od vlasnika, od Nacionalnog saveta… To na žalost nije dobro i zato će uvek biti nezadovljnih. Posebno me, i kao novinara, i kao građanku Srbije, i naravno, kao predsednicu komisije za informisanje obeshrabruje podeljenost unutar bugarske nacionalne manjine, posebno u onom delu koji se odnosi na protažiranje medija i stavova krajnje desničarskih frakcija koje dolaze iz susedne Bugarske, istorvemeno iz matice zemlje, koje ulaze u Srbiju i među pripadnike bugarske nacionalne manjine na mala vrata, krijući se iza pominjanja EU i raznih fondova, a istovremeno bogato nagrađivani “od spolja” raspirujući istorijske nesuglasice između dva naroda, koja su vremenom, istorijsko neslaganje prevazišli idući zajedno ka zajednici evropskih država.

Izrada strategije o informisanju na bugarskom jeziku, koja ne postoji, je osnova daljeg funkcionisanja medija na bugarskom jeziku, ali i stabilno finansiranje. Šta će Nacionalni savet i komisija za informisanje preduzeti u tom pravcu?

Komisija je do sada, zajedno sa Nacionalnim savetom kao institucionalnom podrškom uputila na desetina zahteva ka državnim institucijama, tražeći pomoć i rešenje. Obećano nam je iz Ministrastva informisnja, posle susreta sa državnim sekretarom, da će mnogo stvari po donošenju izmene Zakona o informsianju, biti promenjeno u korist pripadnika bugarske nacionalne manjine. Takvo obećanje stiglo je i iz Skupštine srbije, REM-a, pa čak i iz RTS-a, koji će uskoro pokrenuti redakciju u kojoj će informisanje na bugraskom jeziku imati vežno mesto, uz jezike romske, albanske i vlaške nacionalne manjine. Medjutim, u Srbiji sve ide veoma sporo, treba biti strpljiv, ali istovremeno i istrajan u zahtevima. Na sledećoj sednici komisije, koja će biti zakazana u skorije vreme, pokušaćemo da rešimo još neke detalje u vezi sa Novim Bratstvom, ali ćemo analizirati i informisanje na maternjem jeziku i u manjim sredinama kakve su Surdulica, Babušnica…

U kojoj meri je privatizacija medija ugrozila manjinske, dvojezične ili višejezične medije u Srbiji?

Po tvrdnji onih koji u tim medijima i dalje rade, ništa se nije promenilo. Strahujem da će tako biti dok traju ugovorne obaveze vlasnika prema državi. Istovremeno želim da nisam u pravu. Međutim, ko i šta obavezuje vlasnika jednog medija da on po svaku cenu, po isteku ugovora, ne ukine drugi jezik, ili jednostavno ne otpusti radnike i ne promeni delatnost. Pa to su sve komercijalne televizije. Jednostavno ja kao vlasnik od danas menjam uređivačku politiku, nemam informativu, imam samo oglase i muziku, puštma filmove i….šta dalje….?

Mnogi su, pre privatizacije RT Caribrod predlagali osnivanje fonda koji bi se finansirao preko projakata, a koji bi finansirao medije na jeziku nacionalne manjine. Pravnik nisam, te detalje i ne poznajem kao ni to da li bi takav fond mogao da opstane i da li bi zaista mogao da održi sve medije u životu. Mislim da je država napravila grešku i da je postojeće medije na jezicima nacionalnih manjina morala da sačuva na neki način, makar to bilo i preko Nacionalnog saveta. Za one koji bi se naknadno otvarali, možda bi morao da se nađe neki novi model finansiranja ili pomoći, ali za postojeće kažem, mislim da je načinjena velika greška koja pripadnike nacionalnih manjina itekako može da košta gubljenjem medija, na jeziku bitnom za nacionalnu manjinu.

Vaš komentar na činjenicu da opštine i gradovi u Srbiji novac iz svog budžeta dodeljuju uglavnom medijima bliskim vlasti, pritom zanemarujući kvalitet medijskih projekata.

I tu se pomoć očekuje od države da jednostavno zabrani takav način funkcionisanja. Ako vam kažem da se i komiisje formiraju na takav način, a bila sam deo nekoliko širom Srbije, gde mi je u startu rečeno da bi bilo dobro da taj, taj i taj budu bolje sagledani – uz moju opasku da će to biti tako samo ukoliko njihovi projekti zavređuju interes građana u toj opštini – praksa je pokazala da nikada u takvim opštinama više moje prijave za člana komisije kao tzv. medijskog eskperta, nisu prošle! To vam pokazuje sve i daje odgovor na pitanje.

Da li su mediji civilnog društva, gde spada i dvojezični portal FAR, jedan od modela budućeg informisanja na jezicima nacionalnih manjina, imajući u vidu da manjinski mediji nisu komercijalni, već su svojevrsni čuvari tradicije, kulture i jezika određene nacionalne zajednice?

Verujem da jesu, ali kako zaustaviti nekontrolisano širenje istih. Kada i ko može da kaže – E sada je dosta –  to mesto ima dovoljno medija na jeziku nacionalne manjine. Ko mene sprečava sada da pokrenem portal, apliciram kod ministartsva, apliciram kod opštine i krenem u posao. Ne kažem da ne treba da medija bude više jer je onda i konkurencija jača što donosi i novi profesionalni izazov, i bolje i kvalitetnije priče, ali i tu svakako treba naći pravu meru.

P. Videnov

Foto: iz albuma D. Sotirovski