Razgovori: Petar Ratković, planinar iz Jelašnice – Planine menjaju naše živote!

   Planinari iz Srbije, Bugarske i Makedonije slažu se da je 2016. godina najuspešnija planinarska godina ikada na Balkanskom poluostrvu. Još više su, po odazivu učesnika i sadržajnosti, unapređene međunarodne planinarsko-kulturne manifestacije u ove tri zemlje. Sa čisto sportskog aspekta, planinari sa ovog područja upisali su se u istoriju uspešnim ekspedicijama na Akonkagvu, najviši vrh južne i zapadne hemisfere planete zemlje, potom na Mon Blan, najviši vrh Alpa, na kraju i na Elbrus, najviši vrh Evrope i Rusije. I to je jedno veliko bogatstvo koje smo svi stekli.

   Sa druge strane, mnogo je novih ljudi koji su se priključili planinarskom pokretu u ovoj godini, i to je takođe bogatstvo i zalog za budućnost. Da oni koji nisu bili preterano zainteresovani za planinarstvo, sada budu najaktivniji učesnici, pa čak i vodiči planinarskih akcija.

   Jedan od novajlija u planinarskom pokretu, prepoznatljiv po svojoj dobroti, aktivizmu, posvećenosti, ali i velikom napretku za manje od godinu dana bavljenja planinarstvom je i Petar Ratković, 31-godišnji član Planinarskog kluba “Železničar” iz Niša. Petar živi u selu Jelašnica u podnožju Suve planine. Kako kaže, planina je oduvek bila deo njegovog i života njegove porodice, ali planinarstvo kao sport to je postalo tek krajem 2015. godine.

   – Suva planina umnogome oblikuje živote meštana u selima podno nje. Svakodnevni život, egzistencijalna pitanja, svi planovi u mojoj porodici, dosta su zavisili i još uvek zavise od Suve planine. Prohodao sam na padinama Suve planine. Jedna od najlepših, ali i najsurovijih planina u Srbiji, kod dece koja odrastaju na njoj stvara radne navike, svest da je život neprestana borba. Nije mi bilo teško da obavljam razne poljoprivredne poslove, da budem uz svoju porodicu u vinogradu, bašti, njivi, na ispaši, da radim sa ocem u servisu za kamione, i pored toga da vredno učim. Suva planina naučila me je da poštujem svoje najbliže, da ne izbegavam da radim, već da budem ponosan što mi je svaki trenutak ispunjen. Još više od ovoga, spoznao sam snagu planine, prirodne sile i zakonitosti – kaže Petar.

   * Jednog dana, odlučili ste da postanete aktivan planinar? Kako je došlo do toga?

   – Mislim da sam u planinarski sport ušao kao formirana ličnost. Nisam studirao, ali sam se zaposlio u fabrici već sa 19 godina života, odmah posle mature. Uz rad u fabrici i u domaćinstvu u selu Jelašnica, bavio sam se latino plesovima, dosta čitao, redovno odlazio u Narodno pozorište i Niški simfonijski orkestar. Međutim, osećao sam potrebu da još više upotpunim svoj sportski i društveni život. Mnogo se planinarskih akcija održava na Suvoj planini. Veće ili manje grupe planinara tu su skoro svakog vikenda. Da ne pominjem jednu od najvećih akcija u Srbiji, kakav je Zimski uspon na Trem, koji organizuje Planinarski klub “Železničar” iz Niša. Pročitao sam tako najavu akcije na vrhu Mosor, na Suvoj planini, povodom 11. decembra, svetskog dana planina. Akciju je organizovao Planinarski klub “Železničar”.

   Poželeo sam da da baš tada prođem sa plannarima, u organizovanoj grupi, stazu kojom sam pre toga ko zna koliko puta prošao. Ali, hteo sam da vidim kako to izgleda kada planinari pohode vrhove radi zadovoljstva i sportskog izazova, a ne kao meštani planinskih sela zbog svojih poslova. Već na toj prvoj akciji osetio sam da mogu da se uklopim u društvo planinara, da me sve to privlači. Ubrzo sam se i učlanio u “Železničar”, dobio planinarsku knjižicu Planinarskog saveza Srbije. Odmah posle nove godine počeo sam da idem na gotovo svaku planinarsku akciju. Prijalo mi je sve to, ispunjavalo me. Počeo sam da preporučujem i ostalim ljudima iz svoje okoline da barem dva puta mesečno odlaze sa planinarima na akcije.

   * Početak Vašeg bavljenja planinarstvom, to često ističete, iznedrio je još jednu zanimljivu promenu u Vašem životu?

   – Planine menjaju naše živote! Pre nego što sam počeo da se bavim planinarstvom, imao sam još jedan hobi, a to je navijanje na sportskim utakmicama. Bio sam član jedne navijačke grupe, odlazio na utakmice, i sada mogu reći, dobro je da sam sa tako nečim prestao, zauvek! Jer, na planinarskim akcijama odigrava se sve ono lepo, što je davno iščezlo sa sportskih terena i tribina. Kada se samo setim da sam, u želji da pratim igre kluba za koji sam navijao, bio svedok najgorih uvreda koje izgovaraju mladi ljudi, da niko ne prati zbivanja na terenu, a naši klubovi u takmičarskim sportovima ionako su odavno dotakli evropsko dno, odlazak sa tribina na planinu smatram velikim ličnim uspehom. Na planini svi smo prijatelji, nema primitivizma i nasilja. Na tribinama stadiona, ispoljava se mržnja prema bilo kome koji se po nečemu različito izjašnjava ili je različit. Ljude treba deliti, i to u dve velike grupe: na dobre i na loše! Među planinarima skori i da nema loših!

   * Koje planinarske akcije su Vam se posebno dopale tokom 2016. godine?

   – Bez konkurencije, to su velike tradicionalne i međunarodne akcije na jugu Srbije. I ranije, dok nisam bio aktivan planinar, ove manifestacije bile su mi poznate, jer su odlično promovisane u javnosti i medijima. Koliko su to važne manifestacije i odlično organizovane, doživeo sam učestvovanjem na njima. Ponosan sam što sam deo te velike i prelepe priče, jer na ovim akcijama neguje se prijateljstvo srpskog i bugarskog naroda, koji su po meni najveći prijatelji, braća, sestre. I neka tako ostane zauvek.

   Sve je počelo marta meseca u selu Vrmdža, na akciji Planinarskog društva “Oštra čuka” iz Sokobanje. Ovom akcijom obeležava se i praznik planinarske slobode i dostojanstva. Na ovoj akciji prvi put sam imao i manju ulogu u vođstvu i organizaciji.

   Onda sam bio uključen u pripreme i organizaciju sedmog međunarodnog uspona na Ruj, koji je najveća planinarska akcija u Srbiji, možda i na Balkanu. Sa svojim prijateljima, pomogao sam Planinarskom klubu “Ruj 1706” iz Babušnice i Turističkoj organizaciji opštine Babušnica, da ova akcija bude besprekorna.

   I Planinarski savez Srbije pružio je punu podršku usponu na Ruj, do ove godine akcija je bila tradicionalna, od naredne postaje Republička. Svi zajedno smo akcijom na Ruju predstavljali Srbiju na manifestaciji “Eurorando” u Švedskoj.

   Jula meseca, učestvovao sam u organizaciji i vođstvu četvrtog međunarodnog vlasinskog uspona na planini Gramadi, čiji je domaćin Skijaško-planinarski klub “Vlasina” iz Surdulice. Zajedno sa Nenadom Stevanovićem iz Niša smo na akciju poveli preko stotinu učesnika.

   Uz sve lepote koju vlasinski kraj pruža, ovo je bio istinski izazov za mene, ali sam verovao u uspeh i do tog uspeha i došao. Inače, od sledeće godine, ova akcija se “seli” na susednu planiu Čemernik i postaje tradicionalna akcija Planinarskog saveza Srbije.

   Sledeća akcija iz južnog ciklusa na kojoj sam bio angažovan jeste treći uspon na Radan planinu, u organizaciji Planinarsko-biciklističkog kluba “Zmaj sa Radana” iz Bojnika. Poslednjeg vikenda u julu mesecu varošica Bojnik i selo Borince bili su, zahvaljujući ovoj akciji, vodeći planinarski centar na Balkanu.

   Zatim sam, sredinom avgusta meseca, bio jedan od vodiča na trećem međunarodnom usponu na Crnook kod Bosilegrada, u organizaciji Sportskog društva “Mladost”. Na ovoj akciji upoznao sam se sa izuzetnim ljudima iz Bosilegrada i okoline, sprijateljio se sa Vladimirom Zaharijevim. Ovo je inače najveselija planinarska akcija, gde nekoliko stotina planinara igra kolo na Soborištu ispod vrha Crnook. Kolo, naravno, predvodi Vladimir Zaharijev. To, jednostavno treba doživeti, ni reči, ni slike, nisu dovoljne.

   U septembru mesecu učestvovao sam na tri akcije ovakvog tipa. Najpre smo gostovali kod naših prijatelja iz Planinarskog društva “Trem 1810” iz Donjeg Dušnika, na drugom zaplanjskom usponu. Odredište je bio vrh Đorđina čuka na Suvoj planini.

   Sledeća akcija bila je ponovo u organizaciji Planinrskog društva “Oštra čuka” iz Sokobanje, ovoga puta uspon na Oštru čuku – “jedan vrh, dve planine”. I ovu akciju podržao je Planinarski savez Srbije, i ona sledeće godine postaje Republička akcija.

   Konačno, ovaj veliki ciklus završen je akcijom našeg bratskog Planinarsko-alpinističkog kluba “Mosor” iz Niša, na petom jesenjem usponu na vrh Sokolov kamen na Suvoj planini. Na ovoj akciji sam bio jedan od vodiča na stazi, a i ona je u kalendaru Planinarskog saveza Srbije kao Tradicionalna.

   * Vidimo da je dosta akcija na jugu Srbije ušlo u kalendar Planinarskog saveza Srbije?

   –  Mislim da su najlepše planine u Srbiji upravo ove na jugu. Imao sam prilike da vidim koliko sposobnih  ljudi je uključeno u organizaciju ovih akcija. Koliko su oni predani svom poslu i na kakav odjek to nailazi. Sva organizaciona pitanja su rešena po nekoliko meseci pre akcije. Najvažnija je saradnja lokalnog planinarskog kluba i opštine. Sve opštine na jugu Srbije izdvajaju ogromna sredstava svojim planinarskim klubovima. Model deluje jednostavno, ali su odricanja velika i treba o svakoj sitnici misliti. Planinarski savez Srbije je sve to video i shvatio značaj ovih akcija, a mislim da će tek biti novih Tradicionalnih i Republičkih akcija na jugu Srbije.

   *  U kratkom vremenskom periodu Vi ste se brzo razvijali i kao planinar i kao planinarski vodič? Da li je bilo nekih nedoumica i strahova? Kakvu ste podršku imali za Vaš razvitak?

   –  Stekao sam puno istinskih prijatelja za ovih nepunih godinu dana bavljenja planinarstvom. Kad si s nekim pravi prijatelj, onda je i razgovor iskren. Naučio sam, odrastajući u Jelašnici, da je bolje, kada je nešto teško, odmah reći koliko je teško i stalno verovati u sebe i svoj uspeh. Činjenica je da sam vrlo brzo uključen u vodičke timove. Prijatelji su me pitali da li želim da pomažem u ovoj, inače veoma zahtevnoj organizaciji. Odgovorio sam potvrdno, jer sam zaista hteo da budem deo tima koji pobeđuje, koji svojim uspesima ispisuje istoriju. Priznajem, plašio sam se u početku, da ne napravim neku grešku, da ne doživimo neuspeh ili da jednostavno ne opravdam poverenje ovih ljudi. A ovi ljudi jesu veliki i značajni, i uvek ću im biti zahvalan na podršci i poverenju. Nije mala stvar kada te poštuje i bodri jedan Berislav Trajković, predsednik Komisije za planinarenje i pešačenje Planinarskog saveza Srbije. Ili Zoran Pavlović-Paća, trenutno najveći planinar i najbolji vodič u Srbiji. I Rade Nikčević, predsednik Planinaskog kluba “Železničar” iz Niša, je uz mene. Moji klupski drugovi i prijatelji, Miroslav Dokman i Nenad Stevanović, koji su jedni od pokretača velikih južnjačkih manifestacija, sve više i više me ubacuju u igru, uče me pravilima, odaju male tajne za velike uspehe. Moram pomenuti i ostale prijatelje sa kojima zajedno proživaljamo ovu planinarsku bajku: Saša Aranđelović i Milan Stamenković iz Babušnice, Mladen Antić iz Sokobanje, Slaviša Krstić iz Vrmdže, Boban Petrović iz Bojnika, Marina Stanković iz Surdulice, Vladimir Zaharijev iz Bosilegrada, Stanoje Stojanović iz Donjeg Dušnika. Tu je i nezaobilazni Cvetan Cekov iz Sofije, čovek koji se penjao na mnoge vrhove širom sveta, a sam priznaje da najviše voli zajedničke akcije srpskih i bugarskih planinara.

   *  Koje ste još planinarske uspehe ostvarili u 2016. godini?

   – Osim južnjačkih akcija koje sam pomenuo, uspeo sam da se popnem i na Musalu (2925 m) najviši vrh Bugarske i Balkanskog poluostrva.

   Ipak, najteži i najopasniji poduhvat bio mi je da se pod vođstvom Zorana Pavlovića-Paća popnem na čak 5 vrhova planine Olimp (“planine bogova”) u Grčkoj, u jednom danu, uključujući opasne vrhove Stefani (2902 m) i Mitikas (2918 m).

   Na Južnim Karpatima, u Rumuniji, na akciji koju je organizova PAK “Mosor” iz Niša, u jednom danu popeli smo se na čak 10 vrhova visine između 2300 – 2500 m.

   U okolini Trna u Bugarskoj, impresionirali su me svojom lepotom Trnsko i Jablaniško ždrelo. Nisam smeo da propustim ni obeležavanje dana bugarskih planinara na planini Vitoši, u čast Aleka Konstantinova i Ivana Vazova, avgusta meseca i na kraju, kakav bih to Nišlija bio, kada ne bih iskoristio priliku i da zahvatim vodu sa izvora reke Nišave, ispod vrha Kom (2016 m) na Staroj planini iznad Berkovice u Bugarskoj. Naravno, pre toga smo se popeli i na vrh Kom.

   * Pozivaju Vas i mediji, često gostujete i pričate zanimljive planinarke priče?

   –  Rado se odazivam na te pozive, najavljujem predstojeće akcije, pričamo o izvedenim akcijama. Potpuno iskreno pričam o sebi, o mom odlasku sa tribina na planinarsku stazu, neka čuju mladi ljudi to, jer planinarstvo u Srbiji se mora omasoviti. Da bude nalik planinarskom pokretu u Bugarskoj, jer naši dragi susedi planinarstvo doživaljavaju kao najvažniji sport i porodično odlaze svakog vikenda na planinarske akcije. Sa velikim zadovoljstvom sam prihvatio i poziv portala “Far” na ovaj razgovor. Portal “Far” rado čitam i zahvaljujem mu što objavljuje i članke iz oblasti planinarstva. Portal “Far” neguje srpsko-bugarsko prijateljstvo, a to čine i planinari.

   *  Kakvi su vaši dalji planovi kada je planinarstvo u pitanju?

   – U 2017. godini, moj najveći planinarski izazov biće da samostalno vodim tri planinarske akcije u okviru Planinarskog kluba “Železničar”. Vodiću akcije na Kopaoniku, na Velikom Strešeru i od Asenovog kalea do vrha Sip. I dalje ću pomagati u vođstvu i organizaciji gde god bude bilo potrebe, a očekujem da akcije na jugu Srbije budu još lepše i bolje.

   Portret: Petar Ratković – autor Nenad Aleksandrov

M. Dokman

Foto: Miroslav Dokman