Film: Još jedna „Slobodna zona“ u Dimitrovgradu od 8. do 12. maja

U prijatnoj atmosferi, u Narodnoj biblioteci „Detko Petrov“, desetak ljudi provelo je pet večeri uz pet filmova, koje je za nas odabrao beogradski organizator festivala. Od tih pet filmova tri su sjajna ostvarenja, jedan nije ispunio očekivanja, a jedan je sasvim prosečan.

Da krenem od ovog prosečnog: film Vitalija Manskog „Pod suncem“  ubeđuje nas, poprilično agresivno, da je Severna Koreja mesto koje se može porediti sa najmračnijim tvorevinama mašte. Čini se, ipak, da je, bez obzira na uloženi trud, efekat koji se postiže poprilično drugačiji.  Umesto da se zgrozi nad nehumanošću bizarnog režima, gledalac će neizbežno uočiti kako se severnokorejska državna propaganda ne razlikuje mnogo od toga što vodeći svetski mediji čine poslednjih nekoliko godina.

Prepoznatljivo nametanje stavova suštinski je isto, bez obzira na to da li se slave severnokorejski generali na odglumljenom školskom času ili se na nekom svetskom kanalu napada ovaj ili onaj evropski, američki ili azijski političar.

Film „Požar na moru“ Đanfranka Rosija osvojio je glavnu nagradu na Berlinskom filmskom festivalu 2016. godine. Od filma koji dolazi s  takvom nagradom gledalac, verujem, ima pravo da očekuje više nego što je dobio. U skladu sa današnjom modom, radi se o filmu koji nije ni za desnicu ni za levicu. Verovatno zato da bi izbegao krajnosti. Nevolja je što je i toliko silno izbegavanje krajnosti – krajnost.

Film je  o migrantima koji iz Afrike preko Mediterana pokušavaju da se dokopaju italijanskog ostrva Lampeduza. Film bi barem trebalo da bude o tome. Ali ostvarenje o kome je reč ne kaže ništa ni o migrantima ni o domaćima, film (da ne kažem njegov autor) ide u krajnost nemajući nikakav stav ni o čemu, nudeći u vremenu sverpisutnih slika iste te slike, i ništa osim njih. Doduše, slike su vešto upakovane, uz neizbežne duge kadrove u kojima grupa ljudi, obično porodica, sedi ispred kamere i ćuti. Ali to nije dovoljno. Gledaocu preostaje samo da slegne ramenima.

Pablo Larain u svom filmu „Neruda“ ponajmanje govori o legendarnom čileanskom pesniku. „Neruda“ je svojevrsni manifest današnjeg intelektualca, koji izbegava opredeljenja, traga za simetrijom tamo gde je nikako ne može biti, želeći da sačuva mogućnost komunikacije sa svima. Scenarista Giljermo Kalderon važniji je za film nego Larain. Svojim dosadašnjim radom Larain je pokazao da mu je sračunatost najvažnija odlika.

Pre nego što počne da radi na filmu, Larain odluči kome film treba da se svidi i jedva da želi da postigne išta osim toga. Ostalo odradi propaganda filma. Ovaj film se razlikuje što je, verujem, Kalderonova zasluga. „Neruda“ možda nije pošten (previše izmišljenoga u filmu koji bi trebalo da bude biografski) ali deluje iskreno. Dokaz? Dopao se sasvim mladim gledaocima koji su,  već naviknuti da sa ekrana retko stiže nešto iskreno, umeli da prepoznaju autentičnost. Kao što ne vole stare filmove, mladi obično ne vole ni filmove koji govore o prošlosti. „Neruda“ im se dopao. Zaključak je lako izvesti.

„Čujte i počujte“ Vernera Hercoga pokazuje šta za film može da znači životno i profesionalno iskustvo njegovog autora. Mala majstorija (rekli bi sportski komentatori) velikog reditelja, ovaj film u kratkom vremenu uspeva da intervjuima obuhvati mnoge aspekte nečeg što deluje poprilično neobuhvatno. Film je, naime, o internetu. Dobar izbor sagovornika, još bolji razgovori i uspeh je neizbežan.

„Beskrajna poezija“ Alehandra Hodorovskog njegov je najbolji dosadašnji film. Starac u njemu idealizuje sebe, želeći da bude viđen kao bezmalo hrišćansko oličenje dobrote. Paradoksalno je što on u tome – uspeva. Njegov film slavi umetnost, život, dobrotu, ljubav… Naravno da se o tom filmu može mnogo toga reći, ali nema potreba da se to i učini. To je film koji treba videti.

Bila je to još jedna „Slobodna zona“ u Dimitrovgradu.

Ratko Stavrov

Foto: Slaviša Milanov

Написал/ла
Без коментар

Оставете коментар