Branislav Janković rođen je 1969. godine u Nišu. Radeći kao dopisnik RTS-a iz Niša i u niškim televizijama NTV i “Belami”, stiče bogato, dvadesetogodišnje novinarsko iskustvo, a ljubiteljima književnosti poznat je pre svega kao prozni pisac. Autor je romana „O vukovima i senkama“, “Suze Svetog Nikole”, „Vetrovi zla“,„Peta žica“ i „Poslednji cirkus na svetu“, te zbirke priča “Bezimeni”, ali i jedne zbirke poezije i nekoliko dramskih ostvarenja. Član je Srpskog književnog društva, a njegovi tekstovi našli su svoje mesto u desetak antologija i nizu periodičnih izdanja i časopisa.
Kao vlasnik izdavačke kuće “Vrane”, u čijem se izdanju ove godine pojavio i najnoviji roman dimitrovgradskog autora Emila Petrova, Branislav Janković gostovao je i u Dimitrovgradu kao učesnik u promociji romana “Rez”.
Sa poznatim i nagrađivanim niškim piscem za portal FAR razgovarali smo o književnosti, novinarstvu i njegovom dosadašnjem književnom radu.
Bog, đavo i anđeli, sagrešenje i iskupljenje, igumani i monasi, crkva i sveci… Očigledno je dominantno prisustvo različitih religijskih motiva u Vašim delima. Odakle ovoliko tema vezanih za veru – da li je ovakav izbor motiva spontan ili nameran?
U književnosti ne postoje spontani motivi, uvek bi trebalo da znate zbog čega baš o tome pišete. Vera i religija, bez obzira na to koliko bile hermetične, zaokružene u svom smislu i postojanju i kao takve uvek klizavo tlo za mišljenja i komentare, teme su koje piscu daju širok prostor delanja – bilo da brani ili napada. Pisac nije posmatrač sa strane. Jednostavno, nema prava da bude neutralan, jer obaveza umetnika je i da prstom pokaže na loše stvari. E, taj prst ga i izdvaja od ostalih ljudi. Zbog svojih romana sam ili najveći vernik ili najveći jeretik – sve ostalo bilo bi maltretiranje i religije i književnosti.
Kakav umetnički efekat težite da stvorite temama koje birate i kakvu poruku želite poslati čitaocima kroz svoje pisanje?
Pitanja koja postavljam su pitanja na koja i ja tražim odgovor. Ne prihvatam dogme, a svako verovanje jeste jedna lična dogma. Sumnja je ono što nas čini razumnim i mislećim bićima, odvojivim od uticaja i religija i politike. Jedina poruka koju želim da pošaljem je da nikada ne smemo da prestanemo da pitamo, ni “bogove”, ni sebe. Možda jednom i dobijemo odgovor. Umetničke efekte svojih romana ostavljam kritičarima, u nadi da nisu skloni dogmama.
U svojim delima u fabulu često uplićete istorijske događaje i ličnosti – u romanu „Vetrovi zla“ donosite nam priču o knezu Milošu Obrenoviću, „Suze Svetog Nikole“ smeštate u Srbiju između dva svetska rata, kroz delo „O vukovima i senkama“ prolazi niz poznatih ličnosti iz prošlosti srpske države… Koliko je u Vašim knjigama fikcije, a koliko realnosti i na koji su način one međusobno povezane? Mislite li da pisac može pronaći snažnije nadahnuće u mašti ili u svetu koji ga okružuje, bilo da je reč o njegovoj sadašnjosti ili prošlosti?
Sve u mojim delima je fikcija, izuzimajući neke istorijske činjenice, nekoliko značajnih imena i poznatih mesta. Dovoljno da mogu reći da sam ukrstio maštu i istoriju. Više volim da stvaram neku drugu prošlost, nekada lošiju, a nekada bolju od ove o kojoj smo učili. U “Vetrovima zla” ubijam Miloša Obrenovića, u “O vukovima i senkama” oživljavam slovenske bogove – znači, smem sve. Jedna od uloga pisca u ovom svetu je da piše o nekim drugim svetovima, da izgradi nova, drugačija kraljevstva i da ih naseli ne junacima, već čitaocima. Mislim da je veće nadahnuće u našim fikcijama – svi mi pisci živimo u nekoj vrsti mašte, gde se prepliću i prošlost i sadašnjost i budućnost. I tamo smo i bogovi i kraljevi.
Kako teče Vaš stvaralački proces – odakle crpite inspiraciju za pisanje i kako se ideje pretvaraju u delo? Imate li neke zanimljive i neobične spisateljske navike koje biste želeli da nam otkrijete?
Ponekad mi je žao što nemam naviku svakodnevnog pisanja, barem bih više toga napisao. Ovako, pišem kada zaista osećam želju i potrebu. Nekih posebnih rituala nemam, osim što mi je potrebna tišina. I da, pišem uglavnom noću. Što se tiče nadahnuća – ne čekam ga. Krenem bez njega, pa ako ga sretnem, super, ako ne, ništa – svakako ću stići do cilja.
Čitaocima ste poznati prvenstveno autor romana, kao i jedne zbirke priča. Izvan ovog skupa ostaje nekoliko dramskih tekstova, kao što je drama „Kafana Balkan“, koja je u režiji Irfana Mensura zaživela i svoj pozorišni život. Da li se i po čemu Vaš dramski rad razlikuje od romanesknih ostvarenja po kojima ste prepoznatljivi kao književni stvaralac?
Pisanje dama je veliki izazov i zaista uživam u tome. Pisac mora da iskoči iz romaneskne forme i “padne” na pozorišne daske. Koliko god čitaoci voleli junake vaših romana, morate da se još više potrudite da, pozorišno razgolićeno, junake drama zavole i glumci i gledaoci. Stranice knjiga umeju da sakriju ponešto, predstave to ne dozvoljavaju. Pisanje drama je teži zadatak. Uživao sam u radu sa Irfanom Mensurom i Markom Nikolićem, našim vrsnim glumcima. Ako ne znate kako se pišu drame, pitajte glumce.
Možete li da izdvojite delo iz svog dosadašnjeg opusa koje lično smatrate najkvalitetnijim, ili možda ono koje Vam je iz nekog razloga najdraže?
Mislim da moj najbolji roman još čeka da bude napisan, ali ako već moram da izdvojim neko delo, onda je to “Suze Svetog Nikole”. Knjiga se nalazi u izbornoj lektiri u nekoliko srednjih škola u Srbiji, od Subotice do Niša.
Kakve su Vaše književne preferencije iz perspektive čitaoca i koje biste autore i dela izdvojili kao posebno vredne pažnje i čitanja?
U osnovi svakog dobrog pisanja je “dobro” čitanje. Nisam pobornik da treba čitati bilo šta. Čitati lošu knjigu je kao da ništa niste ni čitali, a izgubili ste vreme. Postoji mnogo dobrih autora u ovoj zemlji, ali ja više volim klasike, kako domaće, tako i strane. Andrić, Pekić, Markes, Sabato, Bel, Vajld, samo su neki pisci kojima se stalno vraćam i uvek nađem nešto novo. Ponekad nismo spremni za neke knjige, ponekad još nismo dovoljno zreli ili odrasli. Pratim nova književna kretanja. Ima tu mnogo dobre literature.
Mislite li da će u budućnosti koja nas očekuje papirne knjige i pisci koji zaista imaju šta da kažu jednog dana „izumreti“ pred najezdom savremenih tehnologija i kvaziumetnika, ili imate nešto optimističniji pogled na situaciju?
Elektronske knjige će biti sve popularnije, ali verujem da papirne neće nestati, pa makar u dalekoj budućnosti bile samo rariteti. Savremene tehnologije su naša stvarnost, hteli mi da ih prihvatimo ili ne (a mislim da moramo). Na relativno jednostavan način se dopire do novih čitalaca, ljudi brže čuju za vas i upoznaju se sa onim što radite. Više se ne pevaju serenade pod prozorom, već se devojci pošalje pesma u inboks. Hiperprodukcija autora i knjiga postoji – još jedna stvar koju su tehnologije donele. Ali to ne mora nužno da bude negativno. Hiperpordukcija jede svoju decu. Kvalitet je ono što će uvek izdvajati dobrog od lošeg pisca. A to vreme i te kako zna da razdvoji.
Kolika je, po Vašem mišljenju, s obzirom na to da ste dugo radili kao novinar, uloga novinarstva u današnjem svetu i da li i na koji način novinari zaista mogu uticati na pozitivne promene u društvu?
Čitav sistem u kome funkcioniše današnji svet radi protiv slobodnog mišljenja. Mi vidimo samo ono što nam mediji ponude, a to su većinom montirane, nameštene vesti. A ako su, kao kod nas, mediji u službi partije i vođe, onda nekada časna reč – novinar, postaje odurna i bez jačine i integriteta. Ovo nije vreme sloboda. Postoji mehanizam čiji je jedini cilj zamagljivanje pogleda i skretanje pažnje sa bitnih stvari. Priča o nezavisnom novinarstvu je uvek bila smešna – odgovarate onome ko vas plaća i tu prestaje sva priča o pobuni i objektivnosti. Novinar postaje propagator. Ovo je doba Barbara i Lavova. Nažalost.
Vaša poruka za sve one koji u današnje vreme žele da se bave pisanjem?
Pišite! Trudite se da to što radite bude najkvalitetnije što umete. Ne podilazite čitaocima i ne potcenjujte ih. Uzdignite ih do sopstvenih visina, biće vam zahvalni. Reč je nešto što vam niko ne može oduzeti. Plačite i krvarite nad njom. Pišite!
D. Jelenkov
Foto: privatna arhiva Branislava Jankovića
