Mediji koji proveravaju informacije i tačno informišu građane nikad nisu bili važniji za građane i nikad nisu bili u gorem položaju. Pretplata je još uvek misaona imenica, na medijskim konkursima nisu omiljeni zbog kritike vlasti, a firme ne smeju da se kod njih reklamiraju. Dok ozbiljan novinarski rad zahteva i vreme i ulaganja, i dalje najbolje finansijski stoje mediji koji izmišljaju vesti, ne proveravaju ništa i prepisuju jedni od drugih.
Onlajn medijima u Srbiji u većini slučajeva može da pristupi svako, bez ikakve novčane naknade. Tako je od pojave prvih portala i publika je naviknuta da su medijski sadržaji na internetu besplatni. Ipak, proizvodnja medijskog sadržaja, a posebno onog profesionalnog, od javnog interesa – košta.
Međutim, poznato je da su upravo profesionalni, nezavisni mediji, iza kojih ne stoje velike korporacije, ujedno i najsiromašniji u Srbiji. Na konkursima za sufinansiranje medijskih projekata, bez obzira na njihov kvalitet, nisu omiljeni baš zbog svog kritičkog odnosa prema vlastima. Ne mogu da se oslone ni na oglašivače, pre svega zbog činjenice da brojne firme ne žele ili ne smeju da se reklamiraju u kritičkim medijima.
U takvoj situaciji, da bi mogli da nastave da profesionalno rade, nužno razmišljaju o podršci svoje publike. Do sada je mali broj medija dobio pomoć u nekoj formi donacija na dobrovoljnoj bazi čitalaca, ali je to sporadično i nedovoljno. Još nismo stigli do modela „plati, pa čitaj“.
Put do toga nije lak i ne dešava se preko noći. Potrebno je stvoriti sredinu u kojoj će finansijska pomoć publike biti moguća, kaže za Cenzolovku vođa tima za digitalne medije USAID-ovog Projekta jačanja okruženja za održivost medija Pavle Zlatić.
USAID-ove projekte u oblasti medija u Srbiji realizuje organizacija IREX i do sada se velikim delom bavila upravo pitanjima finansijske održivosti medija.
Prvi preduslov je da postoji zajednica oko medija, lojalna publika. Dakle, medij treba da bude prepoznatljiv brend u svojoj zajednici. Ali da bi publika bila uz medij, taj medij treba da kreira kvalitetan sadržaj koji će čitaocima biti važan. To je prosto začarani krug, jedno bez drugog ne može“, kaže Zlatić.
Klub čitalaca Danasa kao „mekši model“
Još jedan korak unazad jeste i pitanje da li baš odmah otpočeti sa rigidnom formom zaključavanja sadržaja. Zlatić kaže da je nekada svrsishodno uvesti „mekši model“, koji to neće podrazumevati.
Kao primer te mekše opcije on navodi Klub čitalaca Danasa čiji je tehnički deo realizovan uz podršku IREX-a 2019. godine. Ta „mekoća“ ogleda se u tome što portal nije zaključan, nego oni koji su članovi Kluba plaćaju zapravo elektronsku verziju lista Danas koju dobijaju veče pre nego što se pojavi na kioscima (i pre nego što se iste vesti pojave na portalu), a pored toga i još neke pogodnosti.
Zlatić ukazuje na to da se na primeru lista Danas vidi i ta neophodna zajednica oko medija i izgrađena prepoznatljivost kod publike.
„Danas je izgradio imidž nezavisnog medija koji radi u javnom interesu. Mislim da je publika spremna da pristupi Klubu čitalaca i da plati delom i zbog tog brenda koji su izgradili“, kaže Zlatić.
Izvršni direktor i urednik portala lista Danas Bojan Cvejić za Cenzolovku potvrđuje značaj imidža medija za finansijsku podršku publike.
„Primetili smo da nam raste broj članova Kluba kada neko, na primer, napadne Danas“, kaže Cvejić i dodaje da su zadovoljni odzivom publike, odnosno brojem članova u Klubu.
„Kroz kampanje i akcije brzo smo došli do baze koja hoće da nas podrži. Zasad nismo uspeli da značajno povećamo broj članova, ali imamo stabilan broj, koji održavamo. Planiramo da kreiramo pakete za firme gde ćemo imati popuste zbog većeg broja pretplatnika u takvim kolektivima“, rekao je Cvejić.
Čak 72 odsto građana ne bi novčano podržalo nezavisne medije
Da građani nisu spremni da finansijski podrže nezavisne medije pokazuje i istraživanje koje su prošle godine USAID i IREX sproveli u saradnji sa CeSID-om na uzorku od 1.000 ispitanika starosti od 25 do 55 godina.
Čak 72 odsto ispitanika ne bi bilo spremno da novčano pomogne rad nezavisnih medija. Jednokratnu novčanu pomoć dalo bi 16 odsto ispitanika, dok bi kontinuiranu podršku pružilo devet odsto ispitanika.
Prosečna suma novca koju bi ispitanici bili spremni da izdvoje je 976,45 dinara.
Model podrške koji ispitanicima najviše odgovara jesu donacije (49%).
Među ispitanicima je 24 odsto onih kojima pretplata kao model odgovara, a poseban sadržaj/informacije kao opciju platilo bi njih 16 odsto.
Dva najčešća razloga koja sprečavaju ispitanike da novčano podrže rad nezavisnih medija jesu finansijske mogućnosti (49%) i to što nisu informisani o načinima na koje mogu da pomognu (27%).
Rad lokalnih medija ne bi podržalo 82 odsto ispitanika u prošlogodišnjem istraživanju, dok je 2019. godine taj procenat ispitanika bio nešto veći – 89 odsto.
Jačanje veza sa publikom – put do finansijske podrške
S druge strane, jedan od osnivača i direktor Južnih vesti Vitomir Ognjanović, i pored toga što su JV prepoznatljiv brend među publikom na jugu, smatra da generalno u Srbiji podrška publike nije na tom nivou da bi bila isplativa.
„Kampanje za finansijsku pomoć publike zahtevaju dosta ulaganja i administracije, a teško je dobiti kontinuiranu finansijsku pomoć, pa mislim da više proizvode troškove nego dobit“, ocenjuje Ognjanović.
Cvejić pak tvrdi da vođenje Kluba čitalaca ne iziskuje mnogo ulaganja, a mesečni prihodi su oko 500.000 dinara.
Međutim, Cvejić i Ognjanović su saglasni kada je reč o čvršćim modelima, tj. zaključavanju portala. Nasuprot medijima iz Hrvatske, koji najavljuju uvođenje pretplate, oni smatraju da kod publike, naviknute na besplatno, ne bi prošao sistem klasične pretplate.
Ognjanović ističe da bi se time smanjio doseg portala i jedan deo publike isključio, a cilj Južnih vesti je potpuno drugačiji – povećati publiku i učvrstiti veze s njom. On misli da je pre svega neophodno izgraditi zajednicu oko medija, što svakako jeste jedan od preduslova finansijske podrške.
Stoga Južne vesti najavljuju projekat – prodaja različitih proizvoda sa motivima karakterističnim za medij i lokalnu zajednicu. Deo novca od prodaje pomoći će rad i razvoj ovog niškog portala, a ostatak će se vratiti publici, tj. uložiti u projekte koji su važni lokalnoj zajednici.
„Ideja nam je da pokrenemo neku vrstu web shopa gde će moći da se kupe različiti proizvodi sa lokalnim motivima – na primer, onim koji promovišu gradove ovde na jugu. Proizvode bi dizajnirali lokalni umetnici i dizajneri. Prethodno bi se naručivali i rezervisali kako ih ne bismo bespotrebno lagerovali. Time bi građani mogli da podrže naš rad, a deo novca bi se ulagao u zajednicu – na primer, za uređenje sportskog terena, pomoć mladim talentima ili za šta već bude potrebe“, rekao je Ognjanović.
Sredstva za prvu turu proizvoda obezbediće se iz projekta. Prema planu JV, kampanja za ovaj biznis model trebalo bi da krene za vreme festivala Nišvil.
„Ne očekujemo da ćemo isključivo na taj način postati samoodrživi, ali dugoročno – to je investicija u zajednicu koja se okuplja oko Južnih vesti. Cilj je da mladi prepoznaju vrednosti koje negujemo i da učvrstimo veze s njima“, kaže Ognjanović.
I urednik novosadskog portala 021 Zoran Strika saglasan je s tim da mediji u Srbiji i dalje nisu spremni za zaključavanje sadržaja i da i dalje ima problema sa pronalaženjem najjednostavnijeg tehničkog rešenja za uplate. Zato i oni podršku traže na sličan, alternativan način – prodajom artikala sa lokalnim motivima i motivima rada tog medija.
„Uskoro ćemo omogućiti našoj publici da podrži naš rad kupovinom nekog artikla. Krenućemo s tim najverovatnije tokom proleća. Ne bih previše otkrivao, osim da će artikli biti zanimljivi i novosadski“, kaže Strika.
On dodaje da bi sistem donacija trebalo da postane jedan od izvora finansiranja svakog medija, pogotovo profesionalnih, ali da to svakako zavisi od lojalnosti publike i spremnosti da doprinese da se „medij koji svakodnevno konzumira i dalje razvija“.
Strika kaže i da dobijena sredstva mogu da se iskoriste za unapređenje rada medija i edukaciju novinara, što bi dalje moglo da se vrati publici kroz kvalitetniji sadržaj i bolje korisničko iskustvo.
Kako je u svetu?
Rojtersov institut za novinarstvo je 2017, a potom i 2019, sproveo istraživanje o modelima pretplate zastupljenim u 212 vodećih onlajn izdanja novina u Finskoj, Francuskoj, Nemačkoj, Poljskoj, SAD, Italiji i Velikoj Britaniji.
Rezultati pokazuju da su i u tim zemljama potpuno zaključani sadržaji retkost i da se radije koriste kombinacije otvorenog i zatvorenog.
Tako, 69 odsto dnevnih novina u uzorku koristi neki od modela paywall, što je za oko pet procenta više u odnosu na 2017. godinu. Više od polovine nedeljnih novina (57%) praktikuje neki model pretplate, što je pak za pet procenata manje nego 2017.
Kada je reč o cenama pretplata, Poljska, očekivano, ima najnižu prosečnu mesečnu cenu (devet evra), dok najveću ima Velika Britanija (17,45 evra).
Velika Britanija i Italija od svih zemalja u uzorku imaju najmanji procenat onlajn novina koje praktikuju neki model pretplate. Autori istraživanja to objašnjavaju strahom od gubitka tržišta ako se uvede paywall.
Nema istog modela za sve medije
Da li bi se biznis model koji razvijaju Južne vesti mogao primeniti i kod drugih medija?
„Plan Južnih vesti je, čini mi se, jako dobar, jer zašto da ne iskoriste brend koji su godinama gradili, potom i da ga ojačaju i da se još više povežu s publikom, a da pritom obezbede i neka sredstva za rad. Ipak, ne postoji jedinstven recept za sve medije i u tome i jeste deo problema sa uvođenjem pretplate“, odgovara Pavle Zlatić.
U tom smislu, kaže Zlatić, prilikom razmišljanja o nekoj vrsti pretplate, treba praviti razliku između „malih“ i „velikih“ medija, odnosno lokalnih i nacionalnih, jer su im i pozicije potpuno drugačije.
On dodaje da je svakako lakše onim lokalnim medijima koji su već izgradili brend, kao što su 021 i Južne vesti, ali se postavlja pitanje šta sa onim lokalnim medijima koji su mnogo manji i koji nisu u toj poziciji.
„Sa njima treba još raditi. Treba im pomoći u opremi, tehnologiji, u izgradnji zajednice oko njihovog medija, u pilotiranju modela za finansijsku pomoć publike. Potrebno ih je osnažiti kako bi stvorili okruženje za finansijsku pomoć publike“, kaže Zlatić.
Ističe i da je za manje medije iz malih sredina ipak dobra vest ta što, suprotno uvreženom mišljenju, nije potreban veliki broj pretplatnika. Ocenjuje da bi i nekoliko stotina pretplatnika, po nekoj skromnoj pretplati, bila sasvim solidna pomoć.
Koliko god se uvođenje pretplate opiralo jedinstvenom modelu, čini se da je neodrživa opcija da negde sadržaj bude zaključan, a da na drugom mestu taj isti tekst bude besplatan. Stoga je legitimno pitanje i kako će veći onlajn mediji, iza kojih stoje kompanije, rešiti pitanje pretplate.
Zlatić kaže da je verovatno da će u njihovom slučaju neko dobro proračunati koja im je najisplativija opcija.
Piše: Marija Grbić (izvor: Cenzolovka)
Foto: Stefan Pavić
