Filolog Ivana Davitkov – o jeziku, pozivu predavača i prevodilačkom umeću

   Ivana Davitkov rođena je 1983. godine u Dimitrovgradu. Završava Gimnaziju “Sv. Kirilo i Metodije” u svom rodnom gradu, a zatim studira bugarsku filologiju na Beogradskom univerzitetu. 2008. godine uspešno brani magistarsku tezu na istom univerzitetu, gde potom honorarno radi kao predavač do 2011. Godine. 2012. upisuje doktorske studije u oblasti teorije i prakse prevođenja pri Katedri za slovensku lingvistiku na Fakultetu za slovenske filologije Sofijskog univerziteta “Sv. Kliment Ohridski”. U maju 2016. brani disertaciju na temu “Gramatičke transformacije u književnom prevodu (srpsko-bugarske paralele)”. Njena naučna interesovanja usmerena su ka teoriji i praksi prevođenja, uporednom proučavanju slovenskih jezika, dijalektologiji i nastavi bugarskog jezika kao stranog. Drži vežbe iz savremenog bugarskog jezika i teorije prevođenja bugaristima na Beogradskom univerzitetu. Takođe, bavi se i prevođenjem, i radi kao književni prevodilac i prevodilac stručne literature. Prevodila je odlomke iz dela Antona Strašimirova, Dimitra Taleva, Vere Mutafčieve; priče Zaharija Karabašlieva, Vasila Praskova, Radoslava Paruševa, Zorana Ćirića; roman “Da” Nikolaja Tabakova…

   O jeziku, prevodilačkom poslu i pozivu predavača u okviru rubrike “Mladi našenci” ragovarali smo sa filologom Ivanom Davitkov.

   Završila si Filološki fakultet u Beogradu, odsek Bugarski jezik i književnost. Kako se rodila ljubav i interesovanje za bugarski jezik i zašto si odabrala da izučavaš baš ovu oblast?

   Ljubav prema bugarskom jeziku kod mene se javila nakon što sam upisala bugarsku filologiju. Kada sam završila gimnaziju u Caribrodu, nisam bila sigurna šta želim da studiram. Bila sam odličan đak, mogla sam da studiram medicinu, prava ili, možda, poslovnu administraciju, međunarodne odnose ili nešto drugo. Ipak, tada sam mislila da je za mene najbolji izbor da upišem Filološki fakultet u Beogradu. Najpre sam htela da učim englesku filologiju – to je bila moja prva želja. Ali, sticajem okolnosti, upisala sam bugarsku filologiju. Ljubav se javila kasnije, kada sam shvatila da je to u stvari mesto na kome treba da budem: ne engleska, ne francuska, ne ruska ili neka druga filologija. Zapravo, bila sam na svom mestu i učila svoj maternji jezik. Kada je u pitanju izbor fakulteta i univerziteta, mislim da bi trebalo više raditi sa učenicima, kako bi im se pružila mogućnost da studiraju ono što je za njih najbolje: pripremati ih, dati im informacije o fakultetima i mogućnostima koje im se otvaraju nakon što završe fakultet, odnosno univerzitet koji odaberu.

   Magistrirala si u oblasti bugarske dijalektologije. Šta je za tebe lično veći izazov: književni jezik ili dijalekat, i zbog čega?

   I književni jezik i dijalekti predstavljaju izazov. Za mene su dijalekti ipak zanimljiviji. Zbog toga sam u svojoj magistarskoj tezi opisala dve specifičnosti u govoru sela Smilovci – člansku morfemu i zamene samoglasnika er. Zanimalo me stanje izabranih karakteristika u savremenom govoru caribrodskog sela Smilovci. Pisala sam i zato što sam osećala odgovornost da sačuvam makar mali deo onoga što sam čula od svojih babe i dede i njihovih suseda, govora uz koji sam rasla kao dete. Tako sam odabrala dijalektologiju: ona je bila moja prva ljubav i prvi korak u mom profesionalnom napredovanju. Kasnije, stvari su se promenile, i preorijentisala sam se na savremeni jezik i teoriju i praksu prevođenja. Zašto sam to učinila? Možda zbog toga što u dijalektologiji stvari često izlaze van granica jezika. S druge strane, teorija prevođenja je mlada disciplina, koja nudi brojne mogućnosti za istraživanje. Zbog toga sam rešila da nastavim da se bavim savremenim jezikom u prevodu, ali verujem da ću, kada za to budem imala uslova, nastaviti da se bavim i dijalektologijom.

   Odbranila si i doktorsku disertaciju – kojim se jezičkim problemima baviš u njoj?

   U svojoj doktorskoj disertaciji pisala sam o transponovanju srpskog perfekta u bugarskom jeziku u književnom prevodu (tema moje disertacije je “Gramatičke transformacije u književnom prevodu – srpsko-bugarske paralele”). Mislim da je u pitanju veoma zanimljiva tema sa osvrtom na razlike u temporalnim sistemima u ova dva najbliža južnoslovenska jezika. Rekla bih da je baš ovo deo temporalnog sistema koji predstavlja ozbiljan problem, naročito za pripadnike bugarske nacionalne manjine u Srbiji. Prevodeći sa srpskog jezika, oni iz nekog razloga često ne razmišljaju o tome da u sopstvenom dijalektu imaju istu upotrebu aorista i imperfekta kao, na primer, u bugarskom jeziku. Ovo je vrlo zanimljivo, jer se dešava da perfekat iz srpskog jezika prevode perfektom u bugarskom, što je, naravno, nepravilno. Dijalekat kojim govore može im pomoći u takvim situacijama. Smatram da bi bilo korisno da na časovima bugarskog jezika nastavnici posvete pažnju lokalnom dijalektu, njegovim sličnostima i razlikama u odnosu na bugarski književni jezik. Na taj način bi mogli da pomognu svojim učenicima u usvajanju savremenog bugarskog jezika, u prepoznavanju grešaka izazvanih jezičkim interferencijama. 

   Baviš se prevođenjem umetničke književnosti. Koliko je teško prevesti jedno književno delo i koliko je uloga prevodioca zapravo ozbiljna?

   Tačno je da prevodim, ali trenutno ne previše aktivno. Smatram da treba da steknem još dosta iskustva u ovoj oblasti. Za mene je važna činjenica da imam iskustvo i u teoriji i u praksi prevođenja. Ove dve tačke gledišta ponekad se dosta razlikuju, ali prevodilac mora da ih sjedini, koliko god to bilo teško. Prevođenje se ne svodi samo na zamenu jednog znaka drugim znakom, jedne reči drugom rečju. U pitanju je zamena jedne kulture drugom, svojevrstan međukulturni dijalog. U romanu “Da” Nikolaja Tabakova, koji sam prevodila na srpski, bilo je takvih problema – dijalektizama (personalizama, specifične frazeologije), koji su predstavljali ozbiljno iskušenje. U takvim situacijama postavlja se pitanje: kako da se postavim prema dijalekatskoj leksici, kako da ispoštujem “zabranu” da dijalekat prevodim dijalektom? Kada je reč o prevođenju sa bugarskog na srpski jezik, međukulturni dijalog se ostvaruje lakše, za razliku od prevoda među udaljenijim jezicima. Prevođenje zahteva vladanje jezikom do te mere da možeš da pročitaš i ono što nije napisano, ono što se nalazi između redova; da pročitaš piščeve misli na datom jeziku i da ih prevedeš na drugi jezik. Prevodilački posao zahteva dosta intenzivan rad, i rekla bih da u današnje vreme nimalo ne iznenađuje što se mali broj ljudi bavi prevođenjem umetničke književnosti, s obzirom na to da se tu zahteva izuzetno visok nivo poznavanja dvaju jezika, dveju kultura.

   Koje bi srpske i bugarske pisce ili dela volela da prevodiš u budućnosti?

   Ne mogu da razdvajam dela na ona koja bih želela i ona koja ne bih želela da prevodim. Ali, na primer, izuzetno mi se dopada priča kao žanr. Veoma mi se dopadaju priče bugarskog pisca Dejana Eneva. Čitaju se sa nekom lakoćom, bez obzira na njihovu složenu problematiku. Jedno delo, kao i jedan naučni rad, ocenjujem na osnovu toga koliko lako može da se čita. Ako se razume i čita bez problema, ako u njemu nema nepotrebnih usložnjavanja, za mene je to dobro napisan tekst.

   Koji prevod smatraš težim – sa bugarskog na srpski, sa srpskog na bugarski, ili možda nema razlike?

   Bilo je razlike – možda je ovo tačan odgovor. U početku mi je bilo lakše da prevodim na srpski, ali sada već ne znam. Možda mi je sada podjednako teško jer mnogo više razmišljam o tome što prevodim. Ne procenjujem svoje prevode, čak ih i ne čitam; o njihovom kvalitetu treba da prosude drugi. Kada napišem jedan tekst, recimo, članak, više ga ne čitam. Ako sam ga jednom napisala, smatram taj tekst završenim i više mu se ne vraćam. Vraćam mu se u mislima, ali više ga ne čitam. Možda je za nekoga ovo dobra praksa, ali ja je u nekim trenucima ne smatram baš toliko dobrom, jer čovek treba da ume i da ceni ono što je uradio. Zapravo, ja cenim svoj rad, ali sam i veoma kritična prema njemu, i možda zbog toga polako obavljam poslove i ne ulazim prebrzo u neke velike poduhvate, jer je u pitanju izuzetno odgovoran posao. U mojoj disertaciji se vidi da prevodioci koji zaista poznaju oba jezika negde gube misao autora, i to može da primeti neko ko čita oba teksta, originalni i prevedeni, i poznaje oba jezika, onaj sa koga se prevodi i onaj na koji se prevodi. Prevodilac se zaista potrudio, ali je negde izgubio nit. O kvalitetu mojih prevoda ostavljam drugima da sude; o težini – postaje mi sve teže, jer možda razmišljam o prevodima više nego što je neophodno.

   Osim prevoda umetničke književnosti, imaš iskustvo i u prevođenju tekstova sa ekonomskom, pravnom, finansijskom i sličnom tematikom. Kakva je razlika između književnih i stručnih prevoda: šta je za tebe teže, a šta privlačnije?

   Za mene lično književni prevod je i privlačniji i teži. Ipak, ne bih želela da strogo razgraničavam književni i stručni prevod. Stručni prevod ima svoju težinu, zahteva drugačiji pristup. U njemu se traži tačnost termina, čega u književnom prevodu nema – tamo sve može da se izrazi na različite načine, pri čemu ti načini mogu dosta da promene sam tekst, te da ga čitalac shvati potpuno drugačije. U stručnom prevodu stvari su jasne, prevodilac mora da bude precizan. Tu nema mesta za mnogo slobode. Mislim da različiti prevodioci preferiraju različit tip prevoda. Kada prevodim dve vrste teksta, vidim sebe kao dva različita prevodioca. Ako, na primer, prevodim neki medicinski tekst, ulazim u ulogu lekara; ako prevodim tekst sa finansijskom tematikom, postajem finansijer, bankar… Stavljam se u ulogu određenog specijaliste, i tamo gde nisam sigurna, ne prevodim bez konsultacije sa stručnjakom u datoj oblasti ili sa iskusnijim prevodiocem. Ovo je veoma bitno – da imate pored sebe predstavnike različitih stručnih oblasti, kako biste mogli da se posavetujete sa njima, da se raspitate o stvarima oko kojih niste sigurni. Naravno, nije uvek moguće obratiti se specijalisti, ali postoji internet, i ako ste dovoljno vešti u pretraživanju, naći ćete način da prevedete gotovo sve.

   Kada su u pitanju srpski i bugarski jezik, želim da istaknem nešto što je, po mom mišljenju, izuzetno važno, a to je nedostatak rečnika. Kolege koje su upućene u problematiku srpskog i bugarskog jezika znaju koji rečnici postoje. Ne bih pominjala ni njihove kvalitete ili nedostatke, stručnjacima su oni poznati. Problem je u tome što se neki rečnici ne obnavljaju. Jezik se stalno menja, u njemu teku neprestane promene na svim nivoima. Da, jezik se vremenom menja, ali ponekad mi se čini da je za srpski i bugarski jezik vreme stalo. Jedan rečnik i ništa više, dva rečnika i toliko – a to nije dovoljno za savremenog prevodioca. Od njega se traži mnogo više. Često prevodim preko engleskih rečnika, što dosta komplikuje sam proces prevođenja. Znam engleski u potrebnoj i dovoljnoj meri, koristim ga, ali ipak mislim da nam je potrebno mnogo više rečnika i priručnika, stručnih radova… Prilikom odabira tema za diplomske i magistarske radova treba pažljivo birati teme koje se daju studentima. 

   Kakav bi savet dala jednom mladom prevodiocu bez mnogo iskustva – na šta treba da obrati pažnju?

   Teško je savetovati prevodioca. Smatram da je prevođenje zanat koji se vremenom usavršava, ali i poziv. Ne može svako da prevodi. Lako je ako imate mogućnost da ceo život prevodite istu stručnu literaturu: tu ćete naučiti termine, nećete imati problema, izražavaćete se kao specijalista u određenoj oblasti. Ali kada ste prevodilac sa bugarskog na srpski i obrnuto, ne možete da birate i da prevodite samo umetničku književnost. Morate posegnuti i ka stručnoj literaturi kako biste stekli neke prihode, mada ni oni neće biti dovoljno visoki da vam omoguće da se ne bavite ničim drugim.

    U nastavnim planovima datih univerzitetskih struka mogla bi biti zastupljenija teorija i praksa prevođenja u slovenskim jezicima uopšte, ne samo između srpskog i bugarskog. Savremeni tekstovi iz teorije prevoda uglavnom se bave “velikim” jezicima: ruskim, engleskim, nemačkim itd. Bugarski i srpski veoma retko su predmet izučavanja u teoriji prevođenja. Da ima više takvih radova, obuka budućih prevodilaca bila bi znatno olakšana.

   Ono što bih rekla mladim prevodiocima je da imaju mnogo strpljenja, da mnogo čitaju, da rade i da se ne predaju. Tekst koji se prevodi nisu samo reči koje treba prevesti na drugi jezik. Na ovo veoma često nailazim kod studenata – prevode jednu reč drugom, a pritom ne razmišljaju o tome ima li smisla tekst koji su sačinili na osnovu originala. A to je zapravo najbitnije u prevođenju: da se prenese smisao teksta koji se prevodi.

   Kakvi su tvoji utisci kada je u pitanju rad sa studentima i koliko je zahtevna uloga predavača?

   Uloga predavača deluje mi kao jedna od najzahtevnijih. Rekla bih da ovo nije samo profesija već poziv: predavač ili možeš da budeš, ili ne možeš. Ima mnogo ljudi koji predaju, ali za mene nisu predavači. Studenti su već odrasli ljudi, oni dolaze kao svršeni srednjoškolci, sa željom da studiraju na univerzitetu. Nažalost, često nisu spremni za ono što ih očekuje. Oni nisu naučeni da uče, i umesto da univerzitetski profesor nadograđuje ono što bi student trebalo da nosi iz srednje škole, on zapravo počinje ispočetka. I daleko od toga da je to problem samo visokog obrazovanja, to je problem celog obrazovnog sistema. Često se nailazi na studente koji ne umeju da razmišljaju logički, da povezuju stvari – eto još jednog problema u obrazovnom sistemu. Ali, isto tako možemo istaći i dosta pozitivnih osobina savremenih studenata. Treba im dati smer u kome će istraživati, nakon čega vrlo brzo shvataju šta treba da čine i to i primenjuju. Nažalost, čini mi se da veliki broj predavača nastavlja da predaje onako kao što su predavali pre dvadeset godina, ne razmišljajući o tome da to više nisu oni studenti od pre dvadeset godina. Oni razmišljaju na potpuno drugačiji način, i samim tim materija treba da im se prenese na način koji je njima najbliži. Tako i studenti počinju da pokazuju zanimanje. Ne znam koliko uspešno obavljam svoj posao predavača, ali za mene je najveće priznanje kada jedan student sam dođe i kaže: “Hvala Vam za sve što ste činite za nas.” 

   Radila si sa bugarskim studentima koji uče srpski jezik u Sofiji i sa srpskim studentima koji uče bugarski jezik u Beogradu. Kakva su tvoja iskustva sa pomenutim grupama – ima li razlika među njima, ili su studenti jednostavno studenti, a učenje jezika je uvek učenje jezika?

   Smatram da su oni jednostavno studenti, ne uočavam neku razliku među njima u načinu na koji pristupaju studiranju. Nema velike razlike, ima ozbiljnih studenata, ima i neozbiljnih, pojedini neozbiljni u jednom trenutku postaju ozbiljniji… Moje iskustvo u Bugarskoj je drugačije, tamo sam držala vežbe iz srpskog jezika studentima na osnovnim studijama. U Bugarskoj, na Fakultetu za slovenske filologije, gde sam doktorirala, doktorand mora da ima nastavničku praksu. Na početku doktorskih studija zajedno sa svojim mentorom pravi individualni plan, koji se odobrava od strane katedre. Taj plan predviđa ispite koje doktorand treba da položi za vreme studiranja, ali je neophodno i da ima praksu i drži časove. Ovo je jedan od lepih delova doktorskih studija u Bugarskoj. Način rada na Filološkom fakultetu u Beogradu je drugačiji, jer tamo predaju samo zaposleni predavači. U Bugarskoj sam bila upravo u toj ulozi – doktorand koji ispunjava svoj individualni plan. Bila sam vrlo zadovoljna studentima u Bugarskoj koji su studirali srpsku i hrvatsku filologiju. Među njima je bilo i onih koji su radili zaista ozbiljno. U Beogradu sam u drugačijoj ulozi: u ulozi predavača koji piše ocene na ispitima. To menja stvari, moja očekivanja od studenata su dvostruka, zato što je ocena koju im dajem na kraju semestra ujedno i ocena mog rada. Zbog toga je moj odnos prema njima drugačiji. Među njima ima ozbiljnih studenata, ima i onih koji tek treba da se uozbilje. Nadam da će se promeniti.

   Možeš li da zamisliš sebe kao nastavnika u školi?

   Mogu, zato što je, po mom mišljenju, lakše raditi sa decom. Ona još uvek žele da dobiju ono što im pružate, samo im treba prići na pravi način. Verujem da bih se dobro snašla u osnovnoj školi, sa manjom decom. U sedmom-osmom razredu stvari se dosta menjaju, učenici ulaze u novu fazu razvoja. Međutim, kod dece u četvrtom-petom razredu moguće je menjati stvari. Ali, neophodan je novi pristup, to su deca XXI veka – nastavnik je dužan da se prilagođava i da predaje na način na koji će ga ta deca razumeti i prihvatiti. Prema njima se ne možemo odnositi na isti način kao nekada prema nama, ili prema drugima pre nas. To želim da kažem, menjaju se okolnosti: deca su deca, ali žive u vremenu i sredini drugačijim od onih u kojima su živele ranije generacije.

   Bugarski i srpski jezik su veoma bliski – da li smatraš da srodnosti među njima više pomažu ili više smetaju jednom čoveku da dobro govori oba jezika?

   Teško pitanje, naročito za nas. Uz dijalekat sa kojim rastemo, ovo pitanje postaje još teže. Bila sam u situacijama u kojima čovek koji nikada nije učio bugarski, ili nikada nije učio srpski, i ne vlada bliskim dijalekatskim sistemom, mnogo brže i mnogo lakše usvaja jedan ili drugi jezik od nas, koji smo zapravo negde između dvaju jezika. Mislim da se srodan jezik uči teže od udaljenijeg, različitijeg jezika. Ako predavač dobro radi svoj posao, moguće je na neki način pojednostaviti učenje datog jezika. Postoji jedan rad profesorke Cenke Ivanove, “Bliski i različiti. Južnoslovenske jezičke projekcije” – za one koji se pitaju da li je teško ili lako učiti srodan jezik, – preporučujem ga. 

   Posećivala si različite seminare za bugarski jezik i kulturu. Koliko su ovakvi seminari važni za profesionalno usavršavanje jednog filologa?

   Rekla bih da su veoma važni. Nažalost, nema mnogo mesta i ne mogu da odu svi koji bi hteli. Za studente bugaristike na Beogradskom univerzitetu imamo tri mesta za letnji seminar na Sofijskom univerzitetu. Studenata, s druge strane, ima tridesetak. Seminar posećuju samo oni najbolji. Seminari su izuzetno važni, zato što studentu pružaju mogućnost da uči jezik u sredini u kojoj se on govori. Osim za usavršavanje određenog jezika, u ovom slučaju bugarskog, studenti na seminarima upoznaju studente iz različitih zemalja koji studiraju isti jezik, uspostavljaju kontakte, dele iskustva i imaju mogućnost da slušaju predavanja univerzitetskih profesora. Nadam se da će ubuduće biti više takvih mogućnosti za naše studente.

   Šta za tebe znači uspeti u životu?

   Ne mogu jednoznačno da odgovorim na to pitanje. Svako uspeva za sebe, neko uspeva u poslu i smatra da je to uspeh, neko drugi uspeva u porodici… Po mom mišljenju, najbolje je biti uspešan i na jednom i na drugom polju. Uspeti znači poštovati druge, ulagati trud i raditi svoj posao najbolje što se može, davati od sebe što više, a pritom ne očekivati ništa zauzvrat.

D. Jelenkov

Foto: Iz albuma I. Davitkov

Rubrika “Mladi našenci” se sufinansira sredstvima Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije u okviru konkursa za sufinansiranje projekata u oblasti javnog informisanja na jezicima nacionalnih manjina u 2016. godini. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.