Razgovori: Saša Aranđelović, pisac, filozof i planinar iz Babušnice – Radoznalost je početni impuls stvaralaštva

   Stvaralaštvo Saše Aranđelovića iz Babušnice veoma je raznovrsno i plodotvorno. Saša je objavio dva romana – “Pogled sa visine” i “Večnost”, zbirku pesama “Bivstvo”, stvorio je ekološki film “Skokovi”, a ima i napisanih scenarija za film i televiziju, nastalih na osnovu proučavanja istorije i kulture današnjih jugoistične Srbije i zapadne Bugarske, te legendi o popu Martinu Himoviću.

   Sašu Aranđelovića, savremenici i poštovaci u Srbiji i Bugarskoj, doživaljaju kao srpskog Aleka Konstantinova, obzirom da je jedan od pokretača organizovanog planinarstva u jugoistočnoj Srbiji. Saša je, sa par svojih prijatelja i saradnika iz Srbije i Bugarske, iz čistog entuzijazma, pokrenuo akciju susreta srpskih i bugarskih planinara na planini Ruj, akciju koja je par godina posle toga postala najveća i najsadržajnija planinarsko-kultrurna manifestacija na  Balkanskom poluostrvu. Posle uspeha ove akcije, u mnogim sredinama na jugu Srbije pokrenute su planinarske akcije po konceptu uspona na Ruj, i sve odreda su veoma uspešne.

   Saša je jedan od osnivača Planinarskog kluba “Ruj 1706” iz Babušnice, kolektiva koji organizuje uspon na Ruj, akciju koju, zahvaljujući odličnim rezultatima, maksimalno podržava Planinarski savez Srbije, i akciju koja je ove godine predstavljala Srbiju na manifestaciji “Eurorando” u Švedskoj, najvećem evropskom prazniku planinarstva, rekreacije i zdravog života, u organizaciji Evropske pešačke asocijacije.

   Šta za Vas predstavlja planinarenje uopšte? Šta Vas vodi ka planini, čak i da izuzmemo to što je Vaša Babušnica okružena planinama?                                                            

   Planinarenje je hobi koji predstavlja povratak prirodi. U manjoj meri doživljavam planinarenje kao sport, a u većoj kao ljubav prema prirodi i kao pogled sa visine na svet koji indirektno govori o tome ko smo, gde smo i šta smo. U današnje vreme čovek je stegnut raljama civilizacije, stalna finansijska zavisnost stvara nove uslove borbe za opstanak koji nisu urođeni u čoveku usled dejstva evolucije baš na taj način. Često ta borba ne ostavlja dovoljno slobodnog vremena, a napetost zbog svakodnevnih problema raste. To znači da i stresovi imaju sve veći uticaj ne samo na zdravlje čoveka, već i na njegovu svest o sopstvenom postojanju. Zato je značajno svako vreme koje čovek može izdvojiti i provesti ga u prirodi.

   O prvim koracima, i stvarnim i simboličnim:

   Radoznalost je početni impuls stvaralaštva. Par reči, par stvarnih fotografija i nekoliko u glavi zamišljenih slika planine Ruj, vrhova Rakitski kamen i Ruj, spoznaja koliko je selo Rakita bilo snažno dok je radio rudnik kamenog uglja, inspirisali su moje prijatelje i mene da odemo u sela Rakita i Ruj, prođemo davno napuštenim stazama Ruj planine. Procenili smo da je prelazak ove planine mnogo lakši nego što se u prvi mah činilo, i odmah smo osetili “da imamo svoju priču”, koju možemo podeliti sa svima. Pozvali smo prijatelje iz Bugarske, dogovorili zajednički susret na vrhu, do koga je i došlo 19. juna 2010. godine. Tada smo bili najsrećniji na svetu, kada se 30-tak planinara iz Srbije i Bugarske okupilo na Ruju. Posle samo sedam godina održavanja ove manifestacije, došli smo do toga da u usponu na Ruj učestvuje i preko 1.300 planinara, da mnogi planinari iz Bugarske dolaze u Babušnicu i Rakitu da se sa srpske strane penju na Ruj, da su na ovoj akciji učestvovali i planinari iz svih država bivše Jugoslavije, iz mnogih evropskih zemalja, ali i iz daleke Kanade. Uspon na Ruj prednjači i po raznovrsnom, svake godine drugačijem kulturnom sadržaju. Sve je podjednako lepo i važno, i svaki uspon na Ruj imao je svoju posebnu temu i posebnu priču, bez obzira da li smo u pratećem delu imali izložbu “Reka Jerma u prošlom veku”, ili prikazivanje prvog jugoslovenskog igranog filma “Rudareva sreća” u selu Rakita, gde je i snimljen 1929. godine, i to u seoskom domu kulture koji je između dva svetska rata bio pravi pravcati bioskop. Imali smo i nastupe folklorista, i izložbu akademskih i naivnih slikara iz Babušnice, Pirota, Caribroda…

   Ako možete izdvojiti pojedine planine, koje vas iznova inspirišu, koje bi to planine bile?

   Planine Jugoistočne Srbije, od Stare planine do Dukata, su predeli koji najviše obilazim i istovremeno to su mesta gde se jako lepo osećam. Veoma je bitno istaći da planinarenje nije ekstreman sport, da hodamo stazama koje su prohodne i bezbedne, i da u sebi ne treba nositi rizik već pre svega bliskost sa prirodom.

   Nasuprot masovnim planinrskim okupljanjima, Saša Aranđelović izdvaja i neke, potpuno drugačije trenutke:

   Dvodnevna planinarenja pružaju posebno lep osećaj zbog jačeg osećaja bliskosti sa prirodom. Tu su posmatranja zalaska i izlaska sunca, posmatranja zvezdanog neba, spavanja u prirodi, noćnog pogleda na svetla u daljini i slično.

   Tematski i dramaturški, u svojim romanima uspešno ste povezali planinu i filozofiju?

   Moj prvi roman “Pogled sa visine” govori upravo o pogledu sa planine na svet i razvija osećaj postojanja u vremenu i prostoru. Svesnost o postojanju smatram za najbitniji aspekt koji čovek može razviti prilikom formiranja svoje svesti.

   U svom drugom romanu “Večnost” dajete odgovore na pitanja koja postavljate i sebi i drugima – o prolaznosti, o trajanju, o tome šta ostaje iza čoveka?

   Samo dobrota i svesnost vode uvek sigurnim putem kroz večnost. S druge strane, ko misli samo na ovaj sadašnji život i na godine koje će provesti u njemu, isti je poput čoveka koji misli samo na današnji dan i na sate i minute provedene u njemu, a ne misli uopšte na sutrašnji i na naredne dane. Zapitajmo se i sledeće: kako je zapravo interesantno koliko ljudima puno znače svi trenuci ovog života, uključujući i onaj poslednji, a već naredni trenutak im je potpuno beznačajan.

   Krenimo u potragu za večnim, za njegovim razlikovanjem od prolaznosti. Svakog dana, počev od sebe samih, pa preko naših najbližih, moramo biti ponosni na ono što jesmo, na naš govor, dijalekt, običaje, na bogatu istoriju, tradiciju i prelepu prirodu južnih krajeva.

     Nema čoveka koji nije sposoban za neki vid stvaralaštva. Samo nemojmo to potiskivati, biti sramežljivi. Oslobodimo stvaraoca u sebi samome, i tako ćemo zakoračiti u večnost. Zato što sve ono što stvorimo – reči, misli, slike, građevine… dobrota po kojoj će nas pamtiti – jesu naš iskorak ka večnosti. Stvarajmo!

   Dosta se zalažete za očuvanje specifičnog dijalekta jugoistične Srbije?

   Pišem ponešto na dijalektu, a u svakodnevnom govoru ga upotrebljavam. Smatram da je to deo našeg nasleđa i da prvo što moramo uraditi, jeste da ne podležemo pritiscima i ubeđenjima da je to “nepravilan, iskvaren govor.” Nije, i ne može biti, jer to je govor naroda, običnih, a predobrih ljudi, pravih domaćina, koji su spremni odreći se nečega svojega, ne bi li gostu i namerniku pružili to zadnje što imaju. To je plemenit govor. Zatim, kad god možemo, potrebno je da govorimo i pišemo na našem dijalektu. Sasvim druga stvar je činjenica da se u medijima, u masovnoj kulturi, što zbog loše namere, što zbog neznanja, naš dijalekt koristi za ismevanje ljudi ili povećanje gledanosti. Ako mi poštujemo govor Beograđana, Vojvođana, Šumadinaca… a svaki od njih ima svoje osobenosti, hajde onda da i naš dijalekt bude prihvaćen i poštovan, a ne da služi za podsmeh!

   Kako vidite saradnju srpskih i bugarskih planinara i kulturnih poslenika?

   Kao izuzetno plodotovornu poslednjih nekoliko godina. Posebnu draž daju planinarski susreti i upoznavanja sa bugarskim planinarima. Tu otkrivamo koliko smo bliski i koliko uživamo u zajedničkim druženjima. Slični stavovi prema svetu su nas i doveli na planinu. Isto tako, sve je više zajedničkih izložbi ili književnih večeri. U narednim godinama, ova saradnja, po mom mišljenju, biće još i bolja. Tradicija, mentalitet, način razmišljanja, čini nas jako bliskima, i slične nas teme i pojave inspirišu.

   Svi sa juga Srbije odnedavno imaju mnogo razloga da budu ponosni na Dušana Matejića, poreklom iz Babušnice, trenutno možda i najtalentovanijeg glumca srpske pozorišne scene?

   Sa Dušanom sam porodično povezan i pratim njegov razvoj godinama unazad. Dušan Matejić je istinski “čovek pozorišta” i oduvek je želeo da postane glumac. Ispoljava i veliki talenat u književnosti. Put od razdraganog dečaka sa vrhova i obronaka Stolske planine do najtalentovanijeg glumca u Srbiji i glumačkog pedagoga bio je trnovit. Odricanja je bilo mnogo, ali Dušan je pokazao da i talentovan čovek sa juga Srbije, ako se neprestano bori i usavršava, može da dostigne vrh u svojoj profesiji. Dušanovi uspesi važna su poruka za sve mlade ljude iz naših krajeva. Dušan Matejić, već sada, zakoračio je u – večnost!

   Pogledajmo samo šta je postigao u zadnjih godinu dana: diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, odigrao mnogo uloga u dramama, komedijama, predstavama za decu, na kraju postao i asistent glume na Fakultetu dramskih umetnosti.

   Kad posmatram iz svog ugla, čini mi se zanimljivim da je u svoje dve najbolje i najsnažnje uloge igrao književnike. I obe predstave režirao je makedonski reditelj Angelčo Ilievski.

   U predstavi “Gde je nestao Harms”, Dušan Matejić igra naslovnu ulogu velikog, za života neshvaćenog, i žrtvovanog pisca Danila Ivanoviča Juvačova Harmsa. Predstava je izuzetno zahtevna, u svim aspektima glume – karakterno, u dijalizoma, scenski, psihološki, sa deonicama pevanja, a teška je i fizički. Dušan Matejić ima nepunih 25 godina, a obično se uloga Harmsa deli znatno iskusnijim glumcima.

   Za ovu predstavu, Dušan Matejić dobio je više nagrada na festivalima u Srbiji i Makedoniji. Ljudi u Babušnici prate njegov rad i zajedno sa njim proživljavaju sve teške i lepe trenutke glumačkog poziva. Meni lično je posebno drago što Dušan Matejić ne zaboravlja kraj iz koga potiče i provodi slobodno vreme sa nama.

   Predstava koja je nedavno imala svoju premijeru je “Brod ljubavi”, po tekstu Nebojše Romčevića, za koju kulturna javnost smatra da će dostići slavu “Harmsa”. I tu naš Dušan dominira u ulozi knjižvnika Noe Kidsa.

   Da li možemo očekivati izvođenje neke od predstava Dušana Matejića u njegovoj Babušnici?

   Pokušavamo da pronađemo neki slobodan termin, da možda i kao uvod u osmi uspon na Ruj, u Domu kulture u Babušnici Dušan Matejić odigra neku od svojih monodrama. Naravno, sa čitaocima portala “Far” rado ćemo podeliti informaciju da smo uspeli u našim namerama.

   Za kraj, jedna ekskluziva:

   Odredili smo slogan osmog međunarodnog uspona na Ruj i on glasi “1706 snova”! Simbolično, jer osmi uspon na Ruj će se održati 17. juna (17.06.) što se poklapa sa brojevima koji čine njegovu nadmorsku visinu (1706 m). Usponom na Ruj već smo ostvarili mnoge snove ljudi iz Srbije i Bugarske, prijateljstvo, bratstvo, tradiciju, dobrosusedstvo…ali sanjati treba i dalje.

   Portret: Saša Aranđelović – autor Nenad Aleksandrov

M. Dokman

Foto: Iz albuma S. Aranđelovića