Големо село у поље и равницу, блиска до град, Смиловци и Смиловчање од одавана су заобичали топкуту. Ко су ми казували стари, јоште преди Вторуту војну Митко Сеља, Швабете и друга младиња, која је ишла по големите градовете на шкољу се играла на топку, ко су т`ги окали фудбалат. Прав фудбал тешко да су имали, ама вољу и равна места за игру су имали колко очеш.
Прв до ден`ска запамтен добар фудболис из Смиловци је ипак из по к`сно време. Бил је голман на Балкансћи и обичало га је не само цело Смиловци, него и цел Цариброд. Окал се је Мила Попов и је умрел млад, баш заради топкуту. Бил високо и убаво момче и това лето ка је умрел је там`н бил завршил гимназију и си дош`л дома да си помогне на њиговите у косидбу. Т`ги у Смиловци имало млого младиња и ка позавршре работуту, знајало се Породин, Дујна бара, Царина, Паља, равне и окосене ливаде утепале се за топку и играње колко ти душа оче.
Тека било и с`с Милу. У најголемуту жегу Смиловчање си одиграли неколко утакмице, а Попат ко су га окали отиде та се грашан, омије, напије а изгледа и гмурне главуту у Породин у кладенацат, у најстудену и најтешку воду у Забрђе и до вечерту га заболи глава. Откарају га за Цариброд. Запаљење мозга и немогли га спасе. Набрже по њега умрела и целата му фамилија. Тека остало само името и убав спомен од Попови и Милу Попа, прочутога голмана.
Оно у това време на ранете педесте на миналија век имало и друђи Смиловчање који играли за Балкансћи. Запомнени су Ћира Минага и Мила Сретенов, ама играли кратко време и ванули шкоље по големите градове, та ђи малко кој спомиња.
Нешто преди њи је бил је и Младен Ујћичов, кој је жив и кој да неје испадло онова несигурно време четиресе и осму и желанието да си заврши училиште је много л`ко мог`л да стане даже и член на софијсћи „Левсћи”, одека је кањен.
Е после по њи некоје време неје имало по прочут играч све до Гошу Бузу кој је бил стандардно крило на „Балкансћи”, на половинуту на шејесете године на 20-ија век. Играл je у генерацију сас Шерка, Колу Жољу, Семкуту, а на кратко се је врчал и на началото на седамдесете ка су вечим почињали Дуруз и Бока Брезничћи. У това време некико и Смиловчање напрајише у Мало поље терен за фудбал, сас стативе од неделане греде, а по това је асфалтиран и теренат у школуту, та су деца много играла топку.
Из туја в`лну је и Јовица Властин и Лепин или Иван Манчев, стадандардни првотимац на Радничћи из Пирот, а после и на Тимок из Зајечар, кој је с`што бил друголигаш у много јаку лигу на тогавашњу Југославију. Ако се не л`жем Јовица бил и омладинсћи репрезентативац, а каријеру је завршил по Турцију у тамошњу прву лигу, која је наравно била много по слаба него југославската.
Из туја в`лну је и „Орач“, много симпатична екипа, која је с`што ко малко преди њи „Луда ноћ“ имала и разређен сценсћи наступ сас таркторе, колица и прочутуту Смиловску банду, ка је изалазила на царибросћијат турнир. За ралику од „Луду ноћ“, „Орач“ се је много по д`лго задржал на турнират и бил је даже и у конкуренцију за првата места. Оно да си право говоримо у њега несу играли само Смиловчање, нело и фудбалери из цело Забрђе, к`в је бил Јоца шоферат из Бребевницу, ама главнината су си били из Смиловци, меџу њи и Грофчето чије слиће објавуљујемо.
Е са сигрурно је нешто имало и после „Орач“, ама денска нема. Нити че има има јутре, нити у блиско б`деште, нити не знам ка, освен запустело село дека за некоју годину че почну да расту младаиће и дрвчетија и из асфалтат на теренат у смиловското училиште, које пол`ка пада и се заравањује с`с земљуту, да закрије и овија малко спомени што су остали за смиловсћите фудболисти или топкаре, што би рекли Смиловчање.
Слободан Алексић Ћоса
Фото: из албума Микице Димитрова
