Dakle, bez oklevanja. Odmah ka suštini. Bajke. Bajke su štetne i to treba reći deci. Ako deca nekad čuju da su postojale neke priče koje su se zvale bajke, odmah im treba reći da to nije dobro za njih. Tu je sad problem, vidite, ako se neko dete koje je prošlo radionicu o kritičkom mišljenju, ali ne, to je za odrasliju decu, hoću da kažem, ako neko dete pita zašto su bajke štetne, onda to znači da morate da mu ispričate bajke, to jest da mu kažete to što ne treba da mu kažete. Ne, ako vas bude dete pitalo šta su bajke, recite mu da bajke ne doprinose modernizaciji društva. Recite mu da veštica ne leti na metli nego na usisivaču. Ama, gle sad, treba li da se spomene veštica!? Nije bitno. Ako pita za bajku ispričajte mu savremenu bajku. Savremena bajka glasi ovako: Bile jednom dve osobe na večeri u nekom restoranu. I onda je jedna osoba povisila glas na drugu osobu. U istom restoranu je bila i osoba koja se bavi očuvanjem reda, ali ne na zadatku nego sa svojom porodicom. Doduše, osoba koja se bavi očuvanjem reda stalno je na zadatku. Znači, slušaj sad. Osoba koja se bavi očuvanjem reda prišla je osobi koja je podigla glas i održala toj osobi kraću edukaciju o tome kako se treba ponašati prema drugoj osobi u blizini ostalih osoba. Osoba koja je podigla glas zapisana je i rečeno joj je da se javi na program obuke. Čiča-miča i gotova priča. Verovatno će vam dete reći „A!? Idi vidi da l’ mi se napunila baterija na telefonu pa onda izlaz’ napolje.“ Poslušajte dete, iskažite mu tako svoje poštovanje. Ali nemojte da vas sve to obeshrabri. Bajke. Pa je l’ znate vi biografiju Hansa Kristijana Andersena? Ne znate! Ne znate? Možda je i bolje. Ta biografija nije dobra. Mada, opet, ko bi ga znao. Pošto je on, onda bi se to moglo, ono za toleranciju i ostalo… Zamislite samo šta je on pisao. Je li to ono on beše napisao Carevo novo odelo? Što li mu je to trebalo, da mi je samo da znam… Pa je l’ vama jasno šta je on uradio? Sad ću da vam kažem. Jedna prosvetna osoba je ispričala deci tu priču. Velika deca, u trećem razredu srednje škole. Znate, ipak se radi o golotinji, ne može ranije. I posle su toj prosvetnoj osobi došli besni roditelji njenih učenika! I rekli su joj strašne stvari! Rekli su joj da su taman ubedili dete da se upiše u stranku i da je ona tom svojom bajkom razbila njihovoj deci iluzije! Pa, možete li vi to da zamislite! E, sad, bitno je što su došli roditelji iz svih stranaka, znate. Znači, nije ono, odnosi se samo na našu stranku, nije vas pomenuo, jeste me pomenuo. Eto, vidite. Strašna bajka koja deci razbija iluzije. To naprosto ne sme da se dozvoli. A onda i ona njegova devojčica sa šibicama… Molim vas, plašiti decu da će ostati sama, napuštena od svih… Stvarno… A mislite li vi da su ona nemačka braća bolja? Užas, tek su oni pravi užas. Šta li su tek oni drobili, lupetali i tome slično. Treba li da vas podsećam? Molim vas, devojka i oni mali ljudi… A čija li beše samo ona bajka o uspavanoj devojci… A znate li možda šta je onaj Gejmen uradio od te bajke? Ne znate!? On se u svojoj percepciji te bajke narugao savremenim dostignućima modernog civilnog društva. Pa onda Puškin i Oskar Vajld, kakvi su tek samo oni ljudi…
Pa onda ogromne oči u kojima je i dalje sjaj sna, da ne kažem bajke. „Evo šta sam poslednje smislila“, rekla je, a oči su joj se sjajile. To što je smislila je lepo, jako lepo, i ja znam da ona to može da ostvari. Možda ću joj čak i reći da kaže NE bajkama, da je to što je ona smislila nešto što će ona sigurno uraditi, nije to nikakva bajka ili nedosanjani san… Znam da nije.
Ratko Stavrov
Foto: pixabay.com
