Hol Narodne biblioteke „Detko Petrov“ bio je mali da primi sve zainteresovane posetioce na promociji knjige Elizabete Georgiev „Radionica osmeha“. Pomešana osećanja sreće i tuge, radosti, nade i nadasve ljubavi, ispunila su sve prisutne različitih uzrasta. Najemotivnija je, razumljivo, bila autorka knjige, svima poznata kao Beta. Nije mogla Beta da sakrije osećanja i suze, a nisu to mogla da sakriju i deca, od kojih neka imaju i po 30 godina, jer su zajedno 15 godina stvarali ovu knjigu.
„Svaki čovek se rodi sa nekim darom. Onaj koji za života prepozna svoj dar, svakodnevno ga umnožava i nesebično deli sa drugima. Njemu nisu potrebna priznanja ni aplauzi, unapredjenja na poslu, skupa putovanja, lajkovi na fejsbuku. Deca Beti prilaze i s puno poverenja, poštovanja i ljubavi predaju ključeve svojih tananih duša i to bez mnogo reči. Decu ne možete prevariti. Ona prepoznaju izvor sa bistrom, hladnom vodom. Zahvaljujući Elizabeti, mnogi ptići iz Dimitrovgrada i okolnih sela, naučili su da lete“, istakla je u pismu Jasminka Petrović, pisac za decu, koje je poslala uz izvinjenje što nije mogla da prisustvuje promociji knjige.
Radostina Nejkova, recenzent knjige naglasila je u svom obraćanju da je Beta uvek umela da u svakom detetu pronadje iskru, da je razbukta, zapali i da ta iskra bude najkarakterističnija za to dete:
„Radeći sa decom, puna ljubavi, Beta uspeva da izvuče ono najbolje iz njih i da ih usmeri na put koji je za njihov razvoj najbolji. Posebna vrednost Elizabete je to što je uspela da u svakom detetu razvije ljubav prema knjizi i čitanju. Ovih 15 godina Elizabeti daje dobru podlogu u njenom daljem naučnom radu, jer svoje iskustvo može da predstavi kao udžbenik za rad sa decom“.
Miloje Radović, recenzent knjige je za ovu priliku napisao poseban esej – „O jednom bibliotekarskom podvigu“. Prenosimo deo:
„Svako ko ovu knjigu uzme u ruke shvatiće da se poštuju osnovna pravila života: dobrota, radost i lepota. Iz svake nas pesme posmatra detinjastost, odnosno pramudrost, koju svi mi vremenom gubimo. Knjiga je ova tu, da nas svakodnevno podseća na to što smo nekad davno imali, pa ga ne znam kako izgubili. Ona nam pomaže da ga opet pronadjemo i da mu se opet radujemo. Elizabetu, mi bibliotekari zovemo čudom nad čudima. Ona je radeći u malom mestu uspela da održi lekciju kolegama iz velikih mesta“.
„Sve što je pojedinac napisao, napisao je za ceo svet. Napisano je poput onih ploča napisanih pre 9 milenijuma, vlasništvo čovečanstva. To važi i za ovu knjigu i ona pripada celom svetu“, zaključio je Radović.
Elizabeta Georgiev, autorka knjige, puna emocija, prekidana plačom, smehom i uzdasima veliku zahvalnost za sve ove godine iskazala je pre svega deci, ali i kolegama koji su sve njene hirove istrpeli, bivšim direktorima biblioteke, Draganu Kolevu i Ivanu Ivanovu, koji su je podržavali i na neki način kanalisali svu njenu energiju.
„Dobro pamtim sve stvari koje su se dešavale oko pesničkih radionica i nikako ne mogu da ih izbacim iz sećanja. Početak je bila pesnička radionica, ali se nastavilo kroz radionice za crtanje, glumu, animaciju i svaki novi način iskazivanja je deci pružao neverovatan osećaj zadovoljstva. Moj savet svima koji rade sa decom je da morate da udjete u taj svet kao dete, a ne kao odrasli ljudi. Kao prvaci, ako radite sa prvacima, i da zajedno sa njima odrastate“, rekla je autorka i dodala:
„Biblioteku svi doživljavaju kao tiho mesto, ali sam ja, na užas svojih kolega, nju pretvorila u mesto gde su deca pevala, trčala i igrala se stvarajući. Nastalo je 17 knjiga i na to sam veoma ponosna“.
Georgieva se osvrnula i na probleme:
„Čike iz opštine su pomagali, ali ne toliko, koliko su ova deca zaslužila. Uvek je bio problem oko odlazaka na festivale i takmičenja, a ponekad su i sama deca donosila materijal od kuće da bi radila i stvarala. To je loše. Mora više da se ulaže u mlade. Kritike upućujem svima koji su se sve ove godine menjali na vlasti, jer su veoma malo pažnje poklanjali deci i radu sa decom“.
„Kada politika udje na vrata, kultura iskače kroz prozor“ – „To je misao koju uvek imam kada je reč o mom radu. Bilo je veoma teško boriti se svih ovih godina bez prave podrške, ali ne žalim za tim. Kroz 15 godina rada prošla sam kroz mnogo toga i veoma je bitno da je ova knjiga odštampana, jer je Dimitrovgrad sredina koja brzo zaboravlja. Ova knjiga će biti podsećanje na rad i decu koja su uložila svoj talenat. Moj put će se nastaviti van Dimitrovgrada, ali ću uvek ovde imati prijatelje“.
Ivan Ivanov, bivši direktor biblioteke istakao je da je veoma zadovoljan što je i sam bio deo istorije Pesničke radionice: „Ovo delo je logičan kraj epopeje koja je trajala 15 godina. Radionica je mnogo toga učinila za decu koja nisu odlikaši i favorizovana i pokazala im put ka njihovoj orijentaciji u životu. To je možda najvažnija misija koju je ova akcija ostvarila.“
Utisak nakon promocije je da je ovom monografijom stavljena tačka na jedan period u kome su mnoga deca stvarala i odrastala kao ljudi, vodjena delikatnom rukom Elizabete Georgiev. Beta je najavila da napušta Dimitrovgrad i sad je pravo pitanje: Ko će nastaviti da radi sa decom? Hoćemo li sve ponovo urušiti i na zgarištu toga počinjati iz početka? Možda je ona u pravu kada kaže da Dimitrovgrad brzo zaboravlja, ali se nadam da u ovom slučaju nije u pravu, jer su u pitanju naša deca. Nadamo se..
T. Aleksov
Foto: T. Aleksov
