Nebojša Videnov je diplomirani inženjer elektrotehnike, Dimitrovgrađanin koji živi i radi u Beogradu, gde je, po završetku dimitrovgradske gimnazije, upisao i završio Elektotehnički fakultet. Trenutno radi kao test-inženjer američke firme Toptal, i veoma uspešno ostvaruje i razvija svoju profesionalnu karijeru. Ipak, ovaj svestrani tridesetjednogodišnjak svoja interesovanja ne ograničava na oblast struke kojom se bavi: on je i organizator događaja kao što su Caribrodsko veče i Caribodski forum, kao i učesnik u brojnim projektima i aktivnostima – od onih ozbiljnih, poput Simensovog Join Multimedia, do zabavnih i kreativnih, poput pravljenja Lepog Reptila na Red Bull Flugtag-u. Raspon njegovih hobija proteže se od folklora do joge; tehnički je konsultant Internet portala Far, a jedna od njegovih aktuelnih oblasti interesovanja je i mali biznis i preduzetništvo. O poslu i interesovanjima, o uspehu i optimizmu, razgovarali smo sa mladim našencem Nebojšom Videnovim.
Završio si Elektrotehnički fakultet u Beogradu, departman za kompjutersko inženjerstvo. Kako bi čitaocima koji ne poznaju ovu oblast najjednostavnije objasnio čime se zapravo baviš, i na čemu si sve radio prethodnih godina?
Prosto rečeno, ja se trudim da neki program nema neke katastrofalne greške i da ima kvalitet koji se od njega očekuje. Ako bismo napravili paralelu sa automobilima, ja sam onaj koji se trudi da, kad vozite automobil u krivini, ne ispadnu prednji točkovi, kada uključite grejanje, da klima ne počne da hladi i tome slično. Naravno, ovo je prilična simplifikacija, ali suština je u tome. Takođe, trudim se da naučim mašine da same “otkriju” greške ili da se bar provera vrši na automatskom nivou.
Što se tiče trenutnog posla, radim u američkoj firmi iz Silikonske doline koja se zove Toptal. Mi se trudimo da spojimo najbolje svetske programere i dizajnere sa firmama kao što su AirBnB, Hewlett Packard, Zendesk, J.P. Morgan i druge. Pre toga sam radio kao vođa tima za test-automatizaciju u TomTom-u. Fantastičan tim ljudi i inženjera. Sam početak karijere vezan je za austrijsku firmu Objentis, gde sam pet godina radio kao konsultant za testiranje softvera.
Bavio si se glumom, trenirao si košarku, pohađao astronomsku sekciju u dimitrovgradskoj gimnaziji, učestvovao u radio-emisijama, neguješ ljubav prema crtanju i književnosti, bio si član AKUD-a “Španac”… Kako si među svim ovim raznolikim interesovanjima odabrao da se posvetiš kompjuterskom inženjeringu?
Interesovanja ne isključuju jedno drugo, već naprotiv, ona se dopunjuju. Ukoliko čovek želi da postigne rezultate u nekoj oblasti, ipak je potreban fokus. Tako sam i ja odlučio da se usredsredim na programiranje i kompjutere, a ostale sfere interesovanja su samo uticale da u manjoj ili većoj meri budem uspešan u tome.
Kakva je, iz tvog ugla, perspektiva razvoja kompjuterskog inženjerstva kod nas, ali i mogućnost zaposlenja u okviru ove oblasti?
Velika, ali ne nužno samo u Srbiji već i u celom svetu, što je fantastično. Srbija ima velike univerzitete koji školuju odličan kadar. Međutim, u skorije vreme se naziru neki problemi – kada student završi fakultet (govorimo o informatičkim naukama), on relativno lako dobije ponudu u nekoj firmi za velike pare, velike u odnosu na ono što mu se nudi ako ostane kao asistent na fakultetu. Postavlja se pitanje kako zadržati najbolje studente da ostanu na fakultetima da bi se okrenuo ciklus i da bismo imali najbolje da stvaraju nove studente.
Drugo, u poslednje vreme je primetno da već postoji manjak kadrova, i to posebno seniora – programera koji već imaju dovoljno iskustva i znanja. To su neki od izazova koje struka i fakulteti treba da reše u narednom periodu. Što se tiče zarada, nije tajna da su plate u IT sektoru veće nego na republičkom nivou.
U krajnjoj liniji, programiranje i inženjerstvo su zanat kao i svaki drugi: koliko imaš prakse, znanja i umeća, toliko si bolji zanatlija, toliko si više cenjen. U tom smislu, šanse su velike čak i za ljude koji nisu pratili put standardnog akademskog školovanja, već samouki došli do zavidnih rezultata. Primera je puno – upornost, želja za znanjem, istrajnost donose rezultate.
Iako trenutno sarađuješ sa inostranom kompanijom, ipak i dalje živiš i radiš u zemlji. Ima li u Srbiji nade za mlade?
Za Srbiju ima nade ako u Srbiji ima mladih. Zvuči kao politička poštapalica, ali u njoj ima istine. Ova ili prošla godina je bila “najuspešnija” po odlivu mladih. Ako se nešto ne uradi po tom pitanju, biće u Srbiji nade za mlade, ali neće biti mnogo mladih. I to nije samo problem ljudi na vlasti, to je problem svakog od nas. Ja to zamišljam ovako: kada se neko zaposli, a nije školovan za to mesto (čitaj: preko veze), jedna mlada osoba ode iz Srbije; kada se prekrši neki zakon, jedna mlada osoba napusti svoj rodni grad. Kad uradite nešto što nije za dobrobit zajednice, jedna mlada osoba će se kroz nedelju dana javiti roditeljima preko Skype-a.
Mislim da problem nije što mladi odlaze, nego što se ne vraćaju. Odlazak nužno ne mora da znači nešto loše. Razlog može biti potraga za dodatnim obrazovanjem, karijerom, putovanjima i ostalim stvarima što nagone mladi duh. Ali trenutak kada se duhovi mladosti stalože i kada čovek želi mir i sigurnost, to je trenutak kada se odlučuje o povratku.
Problem je, kao što sam napomenuo, i u stavu ljudi prema ovom problemu. Kada se mladi ljudi vrate u svoje gradove posle studija, često naiđu na otpor sredine – u Caribrodu ima ljudi koji često kažu “e izel si dve ćifle i dva mećika u Beograd, Sofiju, Niš, i doš’l si tua da mi soliš pamet”. Tumačenje je suvišno, a ovakav stav odbija mlade ljude koji su možda rešeni da se vrate u svoj rodni grad. Ako kao mladi čujete da vam neko kaže “ja ne znam kvo više praviš u tija grad/državu”, pitajte istog šta je uradio da mlada osoba ostane.
Bez obzira na sve, ja gajim neku nadu da će stvari možda da se pokrenu u boljem pravcu – današnje generacije su generacije interneta, automobila koji sami voze, Facebook-a, mobilnih telefona, ali su to i generacije svojih dedova koji su osnivali biblioteke, pozorišta, gimnazijske orkestre, baka koje su čitale na više jezika u vremenu kada su se poštovali učitelji i doktori. Sa takvom pozadinom i takvim mogućnostima, u budućnosti stvari možda i ne ispadnu tako loše na kraju. Ne znam na čemu tačno zasnivam svoj optimizam i veru u bolje sutra, ali verujem da na to imam pravo.
Ove godine bio si odabran za organizatora manifestacije Caribrodsko veče, koja se već tradicionalno održava u Beogradu. Kako izgleda biti u ulozi „kmeta“, i kakvi su tvoji utisci sa ovogodišnjeg okupljanja?
Caribrodsko veče je uvek posebno. To je veče kada imamo priliku da slušamo srpske, bugarske, makedonske, ruske pesme, uz neizostavni zvuk kavala (hvala, Sale!), uz šopski, rakijicu, r’čenicu, Elenino horo, uz osmehe, priče o Caribrodu, priče o ljudima, selima, sudbinama i prirodi. I naravno, uz “dobro meze”. Uvek je emotivno i uvek lepo. Tako je to kad te neki grad oblikuje i kada je Sv. Trifun. Titula kmeta i organizatora nosi posebne odgovornosti, ali tu je uvek jedan broj ljudi koji pomaže, ko god bio organizator.
Kakav je značaj pomenute manifestacije, pored povezivanja Dimitrovgrađana koji ne žive u svom rodnom gradu?
Rekao bih da je osnovni i krajnji cilj da se ljudi povežu. I dobro provedu. I da pričaju o Caribrodu. Iz tih poznanstava mogu da se rode različite ideje. Tako je i jedan deo ljudi koji dolaze na Caribrodsko veče uzeo učešće u organizaciji Caribrodskog foruma. Ali, kao što sam napomenuo, Caribrodsko veče je rezervisano samo za druženje.
Jedan si od organizatora Caribrodskog foruma, a od kraja aprila ove godine održana su već dva skupa. Kako se došlo na ideju za ovakvo okupljanje i koji su osnovni ciljevi ovih javnih diskusija?
Ideja o organizovanju Caribrodskog foruma nije moja, ja sam imao samo tu sreću da uzmem učešće u organizaciji i da dam svoj doprinos. Činjenica je da je Caribrod dao veliki broj učenih i uspešnih ljudi od kojih neki ne žive u Caribrodu, ali su za njega vezani emotivno, rodbinski i na druge načine. Ti ljudi mogu da pomognu na različite načine – putem saveta, ideja, ljudskog kapitala, kontakata, znanja… Diskusije su tu da utru put konkretnim akcijama, da se uspostave kanali komunikacije i da se sagleda trenutno stanje.
Da li si zadovoljan postignutim na dosadašnja dva foruma i ima li planova za buduće skupove?
Da, može se reći da sam zadovoljan. Zadatak i cilj Caribrodskog foruma jeste da se neke teme dovedu u fokus interesovanja društvene zajednice Dimitrovgrada i da se podstaknu razgovori i razmišljanja o tome kako stvari pomeriti u pozitivnom smeru. Mislim da smo u tome donekle uspeli.
Inače, svake nedelje se organizuju sastanci na kojima se mi iz organizacije Caribrodskog foruma dogovaramo oko daljih koraka i akcija. Ukoliko budemo uporni, verujem da rezultati neće izostati.
Kako, kao mlad i uspešan Dimitrovgrađanin koji živi u Beogradu, komentarišeš činjenicu da se mladi koji odlaze na studije van grada, uglavnom trude da tamo i ostanu? Šta, po tvom mišljenju, treba da se promeni da bi se mladi zadržali u Dimitrovgradu?
U jednoj američkoj gimnaziji desio se masakr. Deca su pucala na drugu decu. Prava ljudska tragedija. Tada su novinari pitali jednog muzičara da prokomentariše događaj. Upitali su ga da navede koja su to pitanja koja bi uputio toj deci, na šta je on odgovorio da ih ne bi pitao ništa, nego bi slušao, slušao bi šta imaju da kažu, jer do tada niko nije uzeo istinski da sasluša tu decu.
Na sličan način razmišljam i ja – voleo bih da čujem šta mladi u Caribrodu imaju danas da kažu. Ja ne poznajem tu decu, ne znam kontekst u kom su odrasla, bar ne kako izgleda iz njihove vizure. Ono što ja mogu da uradim jeste da nagađam. U tome mogu biti više ili manje uspešan, pretpostavljam da su to stvari koje važe za većinu mladih – mogućnosti, slobodan prostor, sigurnost. Mogućnosti da na pošten način zarade za život i da budu cenjeni, slobodan prostor da se izraze kroz sport, umetnost i na druge načine, ali i mogućnost da upijaju iste, sigurnost za neki normalan život.
Za početak verujem da treba da počne da se priča o tome – u medijima, na skupovima, na sednicama. I da se promeni način razmišljanja da su to nečiji tuđi problemi, da se to rešava negde drugde i da tu nema ničega što mi možemo da uradimo.
Rubrika “Mladi našenci” zamišljena je kao niz priča o uspešnim mladim ljudima. Šta za tebe znači uspeti u životu?
Pitanje je relativno u smislu da svako definiše merila uspeha: za nekog je to karijera, za nekog porodica, za nekog veliki grad, za nekog život u maloj sredini, za neke životna iskustva, za nekog materijalno posedovanje, za nekoga sve pomenuto. A za mene? Verovatno se ovo redefiniše godinama, ali trenutno, to bi bila ispunjenost i zadovoljstvo – ispuniti svoje potencijale, biti srećan, biti zdrav, dati doprinos društvu, tragati za istinama; porodica, zdravlje porodice i prijatelja. Naravno, stvari koje sam nabrojao nisu navedene po prioritetu.
Čudno je pitanje, zato što ja sebi nikad ne postavljam to pitanje, bar ne na taj način. U svojim monolozima, kad završim nešto, ne kažem: “Evo ruka, care, sad si uspešan!”, nego nekako prelamam kroz prizmu toga da li sam srećan i zadovoljan.
D. Jelenkov
Foto: S. Milanov, I. Ivanov, iz albuma N. Videnova
Rubrika “Mladi našenci” se sufinansira sredstvima Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije u okviru konkursa za sufinansiranje projekata u oblasti javnog informisanja na jezicima nacionalnih manjina u 2016. godini. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
