Dejan Hristov: Lekar između nota i pisanja

   Dejan Hristov, doktor medicine na niškoj poliklinici „Varnava“, rođen je 1980. godine u Surdulici. Detinjstvo provodi u Dimitrovgradu, gde završava osnovnu i srednju školu. Uspehe niže još iz đačkog doba – Vukovac, đak generacije, zainteresovan za brojne vannastavne aktivnosti. Po završetku gimnazije upisuje Medicinski fakultet u Nišu, i trenutno završava specijalizaciju iz interne medicine.

   Biran za predsednika odeljenske zajednice u srednjoj školi, istim stopama nastavlja i na fakultetu – na trećoj godini studija postaje predsednik Skupštine saveza studenata i član Odbora za reformu nastave, a na šestoj biva izabran za studenta prodekana Medicinskog fakulteta u Nišu, člana Nastavno-naučnog veća i Saveta fakulteta. Takođe, član je i Odbora Evropske medicinske studentske asocijacije u Nišu, kao i učesnik Nacionalne konvencije o reformi obrazovanja u Srbiji i 45. i 46. Kongresa studenata medicine i stomatologije Srbije i Crne Gore.

   Pored uspešnog školovanja i studija, ostvaruje se i u brojnim drugim oblastima: bio je član KK „Dimitrovgrad“, bavio se folklorom, nosilac je braon pojasa u karateu, a u domen njegovih aktuelnih interesovanja spadaju i muzika i književnost.

   O lekarskom pozivu, muzici i pisanju razgovarali smo sa Dejanom Hristovim, našim sagovornikom u rubrici „Mladi našenci“.

   Završio si Medicinski fakultet u Nišu, a trenutno si zaposlen na poliklinici „Varnava“. Koji su, na osnovu tvog iskustva, najteži delovi studiranja medicine, odnosno bavljenja medicinom kao profesijom?

   Kao student prodekan na fakultetu imao sam priliku da zaista duboko sagledam naš sistem – obrazovni i zdravstveni. Ako bi ti neko u startu, kao u Matriksu, dao da popiješ crvenu pilulu i razotkrio kako zaista stvari stoje, verovatno bismo danas imali mnogo više frizera, vozača i gastarbajtera. Ja bih, na prvom mestu, radio kao liftboj. To mi je bila želja od detinjstva.

   Kada si i kako odlučio da medicina bude tvoj životni poziv, i zbog čega si svoje uže interesovanje usmerio baš ka internoj medicini i kardiologiji?

   Nakon bombardovanja, kada sam čuo da nam je „Milosrdni anđeo“ velikodušno omogućio da ne polažemo prijemni ispit… Za internu medicinu se kaže da je kraljica medicine, ona omogućava da postaneš kompletan lekar, a meni je trebao neki takav izazov. Problem je samo što se ponaša kao engleska kraljica, pa koliko god učio, izgleda ti da nikada nećeš postati kralj.

   Biti lekar verovatno je jedna od najodgovornijih profesija koje postoje – koje su osobine neophodne da bi neko mogao valjano da obavlja ovaj posao?

   „Samo dobar čovek može biti dobar lekar“, rekao je Notnagel. Ne bi škodilo i da je studije završio pošteno, dodao bih.

   Kako se boriš sa svakodnevnim stresom koji posao u zdravstvu sigurno donosi?

   Čitam stripove i ne gledam televiziju. Tamo zaista svašta možeš da čuješ, čak i kako kod nas lekara ima previše. Zato mnogi verovatno i odlaze preko, jer glupi Nemci pak misle da ih je premalo. Sigurno se slažu i naši pacijenti koji u redovima čekaju na pregled… Skrećem sa teme, rekosmo o stripovima. Omiljeni mi je „Dilan Dog“, imam kolekciju svih izdanja od osamdeset i neke, kada sam uz dedinu „Politiku“ počeo da ih kupujem. Fali mi samo jedan broj. Ima tu neke simbolike…

   Studirao si i radiš u Srbiji, ali si u okviru studentske prakse imao prilike da stekneš profesionalno iskustvo i van granica zemlje, u Rumuniji i Meksiku, a kasnije si nostrifikovao diplomu i u Sloveniji. Kakvo je, sa tvog stanovišta, stanje u našem zdravstvu u poređenju sa situacijom u inostranstvu, ali i generalno?

   Stanje u našem zdravstvu je fenomenalno kao carevo novo odelo. Ili Potemkinova sela, izaberite sami. Meni je bilo smešno kad sam kretao za Sloveniju da sam od ovdašnjih lekara slušao komentare kako „Slovenci nemaju dobru medicinu.“ Na zapadu su stvari jednostavne, nema lažnih veličina, ali su lekari veoma cenjeni, najbolji se zapošljavaju, konstantno se uči i naporno radi. Možda sam se zato i vratio.

   Jedan si od osnivača benda „Liga Izuzetnih Džentlmena“, koji postoji već deset godina. Koje bi nastupe izdvojio kao najznačajnije u tvojoj, odnosno muzičkoj karijeri benda, i gde vas možemo čuti u skorije vreme?

   Svakako nastup kod Vesne Jugović “Da Vinča”, na njenom splavu-kući sa sve njenim misicama. Nisu bile u kupaćim kostimima, ako ste to pomislili, niti su se družile sa nama. Ali tamo su se pila najskupljа pića. Takođe, ni emitovanje naših spotova na MTV Adria nije bilo loše iskustvo… Sviramo kad nam je volja, tako da ne znam gde biste mogli da nas čujete. Možda dođemo i do Dimitrovgrada oko Nove godine, sad sam se setio. E, tu ćete nas lako pronaći.

   Autor si dva romana: „Anomalija zvana žene“ i „Dan kada je Zemlja nosila suknju“. Šta je to u ženskom biću što te inspirisalo na pisanje knjiga sa ovakvom tematikom i kakav je tvoj pogled na ženski svet u pomenutim romanima?

   Pogled mi je vanzemaljski! Preskočite pitanje i pročitajte knjigu. Feministkinje vrebaju i čekaju na moj pogrešan korak…

   U pripremi je zajedničko izdanje oba romana pod naslovom „Neidentifikovani ženski objekat“, ali znamo i da razrađuješ ideje za novu knjigu. O čemu će u njoj biti reči i kada je čitaoci mogu očekivati?

   Da, napravio sam čak i stranicu sa tim imenom na Fejsbuku, da održavam plamen… Što se nove knjige tiče, zamišljam je kao spoj lekarskog poziva iz Kroninovog romana, sa zapletom dostojnim Šerloka Holmsa i natprirodnim iz „Dilan Doga“. Svakako će biti protkana i autobiografskim momentima. 

   Čini se da u savremenom svetu ljudi za mnogo toga „nemaju vremena“. Ti, ipak, uspevaš da uspešno balansiraš između prilično zahtevnog posla, pisanja, bavljenja muzikom, sportom… Kako ti ovo polazi za rukom i misliš li da svako može da bude svestran ako ima dovoljno volje i smisla za dobru organizaciju?

   Ne znam, ali svakako bi prvo morao da živi u Dimitrovgradu. Šalu na stranu, malo mesto ima svojih nedostataka, ali pruža i dosta slobode, puno dragocenog vremena i mogućnosti da se baviš različitim stvarima, da isprobavaš svoje granice i oblikuješ sebe za budućnost. E sad, naravno da nije dovoljna samo želja da se bude „svestran“, svakako da mora da postoji jaka baza, prepoznat kvalitet od koga bi se dalje razvijali. Naš grad je imao jako dobre pedagoge, popularno rečeno „old school“ igrače koji su umeli da kod dece prepoznaju i podrže njihove snove. Možda je zaista ključ u tom sazrevanju u malom gradu, i da onda kao već formirana ličnost sa filtriranim interesovanjima zakoračiš na studije.

   Živiš u Nišu, ali si odrastao u Dimitrovgradu, gde si završio osnovnu i srednju školu. I u ovom periodu svog života bio si aktivan na raznim poljima – od folklora, glume, košarke, do uređivanja omladinske radio-emisije „Bum 98“. Kakve uspomene nosiš iz Dimitrovgrada i čega se najradije (ili možda manje rado) sećaš iz ovog životnog doba?

   Meni je moj grad pružio jedno bezbrižno, „Tom Sojer“ detinjstvo, i na tome sam mu jako zahvalan. Ne znam koliko dece iz većih gradova može da se pohvali da je vodilo radio-emisiju ili pevalo u bendu, i radilo sve ove stvari koje ste pobrojali. Naravno da je tu bilo i prostora za sumnju, pomalo zavisti, imam utisak najviše od ljudi koji nisu smeli ili nisu mogli da slede svoje snove, pa su se upirali da pokvare i naše… I nekako se sa krajem srednje škole raspršila ta iluzija da su svi ljudi dobri i da je uvek sunčano u mome malom gradu. Osveta proseka, reče skoro Sergej Trifunović u jednom intervjuu. Petar Pan u meni je ipak uspeo da gurne niz dasku palube sve ono čega se manje rado sećam, te sa sobom danas budalasto nosim sliku lepog Dimitrovgrada ušuškanog u maglu detinje dobrote, gradića gde sam mogao budan da sanjam.

D. Jelenkov

Foto: Iz albuma D. Hristova

Rubrika “Mladi našenci” se sufinansira sredstvima Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije u okviru konkursa za sufinansiranje projekata u oblasti javnog informisanja na jezicima nacionalnih manjina u 2016. godini. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.