Most prijateljstva: Susret sa glumcem Aleksandrom Aleksićem

Glumac Aleksandar Aleksić rođen je 1985. godine. Živi u Dimitrovgradu, a već nekoliko godina je zaposlen u Narodnom pozorištu u Pirotu. U okviru rubrike „Most prijateljstva“ sa ovim talentovanim glumcem iz Dimitrovgrada razgovarali smo o njegovom dosadašnjem radu i postignućima u oblasti pozorišne umetnosti.

Sve kreće još u detinjstvu, kada počinje da se razvija njegova ljubav prema glumi i pozorištu. Veruje da je krivac za rađanje ovog interesovanja njegov stric, glumac Slobodan Aleksić.

„Čini mi se da je devedesetih godina u dimitrovgradskom pozorištu rađeno dosta predstava. Zajedno sa stricem često sam odlazio u pozorište kako bih gledao probe, i tako sam krenuo njegovim stopama“, priseća se Aleksandar.

“Original falsifikata”

“Pipi Duga Čarapa”

1992. godine igra svoju prvu ulogu u predstavi „Original falsifikata“. Dečija ljubav prema pozorištu vremenom prerasta u ozbiljnije interesovanje, koje ga vodi u Nacionalnu akademiju za filmsku i pozorišnu umetnost u Sofiji. Na NATFIZ-u studira Glumu za dramsko pozorište i 2011. godine diplomira u klasi profesora Krasimira Spasova.

Kako iz perspektive našeg sagovornika izgleda studiranje na sofijskoj Nacionalnoj akademiji?

„Jedan od izazova sa kojim se student NATFIZ-a najčešće suočava svakako je nedostatak sna“, seća se Aleksandar kroz smeh.

„Od devet ujutru do deset uveče morate da budete na Akademiji, uz pauze za ručak i kratke predahe. Često se dešavalo da ostajemo i posle deset, morali smo da se krijemo da bismo vežbali, jer narednog dana treba da prikažemo ono što smo spremili… Izazovi su veliki, bilo je čak i onih koji nisu mogli da izdrže. Najvažnija je volja da se istraje do kraja.“

Osim kao pozorišni glumac, Aleksandar ima iskustva i u drugim oblastima dramske umetnosti. U sofijskom BNR-u učestvovao je u radio-dramama, igrao je epizodne uloge u nekoliko televizijskih serija, a okušao se i kao nastavnik glume. Iako svaka od pomenutih uloga ima svoje specifičnosti i draži, tvrdi da je ipak pozorište ono što nosi u srcu i što je za njega lično najprimamljivije. Još za vreme studiranja sarađuje sa Dramsko-lutkarskim pozorištem u Vraci, a kasnije radi u Dramsko-lutkarskom pozorištu u Haskovu, te sarađuje sa sofijskim pozorištem „Sfumato“ i Teatrom „Bugarska armija“. U pomenutim pozorištima odigrao je uloge u predstavama kao što su „Seviljski berberin“, „Ženidba“, „Romeo i Julija“, „Klanica“…

“Klanica”

Od 2013. godine radi u Narodnom pozorištu u Pirotu, gde je do danas igrao u predstavama „U noći punog meseca“, „Žabar“, „Heroj nacije“, „Zapali mi“, „Životinjska firma“ (po motivima Orvelovog romana „Životinjska farma“), „Ribarske svađe“, kao i u nizu dečijih predstava, u kojima najmlađi posetioci pirotskog pozorišta mogu da uživaju svake godine.

Kako otkriva, kolege su ga još od prvog dana odlično prihvatile, a neki od starijih glumaca poznavali su ga još dok je bio dete, kada je zajedno sa stricem posećivao Narodno pozorište u Pirotu.

„Izuzetno dobro sarađujemo i atmosfera je uvek prijatna“, priča. „U pitanju je mala ekipa, sačinjena od svega osmoro ljudi, što nas čini najmanjom trupom među profesionalnim pozorištima u Srbiji. Da bismo mogli da napravimo neku veću predstavu, uvek su nam potrebni i ljudi sa strane, pa u takvim situacijama uzimaju učešće i kolege i koleginice iz Beograda, Lazarevca itd.“

“Žabar”

Prema njegovim rečima, interesovanje pirotske pozorišne publike je prilično veliko, pa su i premijere i kasnija izvođenja predstava dobro posećene. Kao i Dimitrovgrad, komentariše, i Pirot takođe ima kvalitetnu publiku, koja pomno prati dešavanja u pozorišnoj sferi. Mališani redovno posećuju dečije predstave, a kako kaže, interesantno je da se za teatar dosta zanimaju i mladi.

„Pored dece i omladine, postoji i jedna standardna publika, publika starijih generacija, koja redovno dolazi na sve predstave“, zapaža Aleksandar.

Radeći u pirotskom Narodnom pozorištu, naš sagovornik učestvuje i u jednoj komediji, napisanoj na lokalnom dijalektu – „U noći punog meseca“. S obzirom na to da živimo u sredini u kojoj je dijalekat u osnovi svakodnevne komunikacije, pitali smo Aleksandra šta je za njega zanimljvije – da glumi na lokalnom govoru ili na standardnom jeziku.

„Ne znam zbog čega, ali zanimljivije mi je da glumim na standardnom jeziku“, otkriva. „Kada se igra na dijalektu, publika očekuje i neke lokalne šale, što s jedne strane takođe može biti interesantno, ali je s druge strane teže igrati na standardnom, književnom jeziku. Mi smo, ipak, iz krajeva u kojima je neophodno posvećivati pažnju i srpskom i bugarskom jeziku. Koliko god bili ubeđeni da se dobro služimo književnim jezikom, to često nije baš tako, pa je neophodno kontinuirano učenje i usavršavanje.“

“Ribarske svađe”

Iako mu se čini da je do sada više igrao u komedijama nego u predstavama drugih žanrova, kaže da ga veoma zanimaju i drame, a naročito psihološke. Kao neke od najzahtevnijih, ali i najinteresantnijih komada u kojima je učestvovao navodi „Klanicu“ u pozorištu „Sfumato“ – avangardnu predstavu nastalu na osnovu jednog prilično apsurdnog teksta, kao i „Ribarske svađe“ u pirotskom Narodnom pozorištu, gde poseban izazov za njega predstavlja činjenica da igra dva lika. Ipak, kaže da mu je od žanra u kome se ostvaruje kao glumac važnije da se dobro predstavi u svojoj ulozi, nezavisno od toga kakav je tip predstave u pitanju.

„Trudim se da, kada pristupam bilo kojoj ulozi, krenem od nule. U svakoj predstavi uvek tražite nešto što će vam biti interesantno, i uvek pronalazite poteškoće koje morate da prevaziđete“, priča.

“Mali princ”

“Zapali mi”

Kao učesnik u različitim predstavama Aleksandar se predstavio i pred poštovaocima pozorišne umetnosti u Dimitrovgradu u okviru „Balkan teatar festa“. Kao glumca Narodnog pozorišta u Pirotu dimitrovgradska publika ga je prethodne godine videla u predstavi „Mali princ“, a 2015. gledali smo ga u komadu „Zapali mi“. Kako otkriva, zadovoljan je predstavama odigranim u okviru festivala, ali i postojanjem ovakve pozorišne manifestacije u Dimitrovgradu, za koju kaže da svakako treba da nastavi svoju tradiciju. Ipak, izrazio je i nadu da će u budućnosti festival dobiti i veću materijalnu podršku, kako bi mogao da ostvari saradnju i sa većim pozorištima.

U maju ove godine Aleksandar dobija i nagradu za glumačko ostvarenje u predstavi „Ribarske svađe“ na 53. Festivalu profesionalnih pozorišta Srbije „Joakim Vujić“ u Pirotu.

„Divno je kada ti kolege dodele nagradu – to znači da dobro radiš svoj posao, da si na pravom putu i da treba da nastaviš da napreduješ. Za mene je ovo priznanje za konkretnu ulogu, ali i za moj dosadašnji trud“, kaže.

Nakon letnje pauze Narodno pozorište u Pirotu nastavlja sa radom, a zajedno sa kolegama iz glumačke ekipe Aleksandar će se i ove sezone naći u već poznatim, ali i novim predstavama pirotskog pozorišta. Trenutno je u pripremi predstava „Alisa u zemlji čuda“ koja će, kaže Aleksandar, sigurno biti zanimljiva kako deci, tako i odraslima.

  D. Jelenkov

  Foto: Andrej Jovanović / Iz albuma Aleksandra Aleksića

Rubrika “Most prijateljstva” se sufinansira sredstvima grada Pirota u okviru konkursa za sufinansiranje projekata u oblasti javnog informisanja za 2017. godinu.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Napisao/la

Dijana Jelenkov rođena je 1988. godine u Pirotu. Osnovnu i srednju školu završila je u Dimitrovgradu, nakon čega nastavlja obrazovanje na Filozofskom fakultetu u Nišu (na osnovnim studijama Srbistike) i Novom Sadu (gde završava master studije na studijskom programu Srpska filologija: srpski jezik i lingvistika). A onda seda u voz i vraća se u Dimitrovgrad. Kako je uvek bila od one dece koja više vole da ispod drveta čitaju knjigu nego da igraju žmurke, odmalena se interesuje za književnost i jezik, i naročito za dijalekat svog kraja. Leksika govora Dimitrovgrada bila je i predmet njenog master rada – rečnika sa preko 2000 reči koje su u upotrebi u ovom lokalnom govoru. U slobodno vreme bavi se pisanjem (uglavnom proze, i povremeno poezije), i prevođenjem književnih tekstova sa bugarskog jezika na srpski (a kada joj dođe, i obrnuto). Nekada davno, radove iz oblasti dečjeg stvaralaštva objavljivala je u zborniku „Radovićev venac“, pesničkoj zbirci „Razigrani snovi“ i dečjem časopisu „Drugarče“. U novije vreme, neki od njenih tekstova pojavili su se u časopisu „Nedogledi“ Filozofskog fakulteta u Nišu, te u književnim časopisima „Trag“ i „Majdan“. 2015. i prva polovina 2016. godine bile su plodne za bujanje književničke sujete – donele su joj drugu nagradu na konkursu „Vojislav Despotov“ u Novom Sadu, treću na konkursu za satiričnu priču u okviru Nušićijade u Ivanjici, kao i mesto među tri nagrađene priče na konkursu magazina Crna ovca (blacksheep.rs); svojim pisanijima zauzela je prostor i u zborniku „Crte i reze 6“ (zbirci najboljih radova sa konkursa „Andra Gavrilović“ u Svilajncu), kao i u poetskom zborniku „Sinđelićeve čegarske vatre 26“ književnog udruženja Glas korena iz Niša. Njene kratke priče našle su se među izdvojenima i na naredna dva konkursa Crne ovce. Zajedno sa kolegom Ratkom Stavrovim i gospođicom Dorotejom Todorov objavila je prozno-poetsku zbirku "Dodir". Nije odolela ni iskušenju da se oproba kao novinar – na poziciji prevodioca i autora sarađivala je sa onlajn časopisom EMG magazin, a povremeno objavljuje tekstove i na portalu blacksheep.rs.

Bez komentara

Ostavi komentar