Sve manji broj inače veoma loše plaćenih novinara pokriva mnoštvo lokalnih tema, te nemaju kad da se posvete istraživačkim pričama, koje umeju da potraju i po nekoliko meseci. Da ne govorimo o pritiscima lokalnih moćnika.
Kragujevački mediji, koji su godinama u krizi, preživljavaju uglavnom zahvaljujući entuzijazmu novinara koji često rade i bez plate. Nekadašnja prestonica i kolevka novinarstva spala je na jednu televiziju, koja se nezakonito nalazi u vlasništvu Grada, te na nedeljnik koji zbog nedostatka novca izlazi dva puta mesečno i nekoliko portala koji se trude da Kragujevčane informišu o najvažnijim događajima.
U takvoj nemaštini, redakcije nemaju ni vremena ni novca da se bave ozbiljnim istraživačkim pričama. Rad na takvoj priči često zahteva višemesečno angažovanje novinara koji tokom tog perioda pokušavaju da pronađu dokaze, dokumente, izjave svedoka i sklope aktuelnu priču koja je od javnog interesa za zajednicu u kojoj je objavljena.
Poslednja istraživačka priča 2012. godine
Prema rečima Bojane Vlajović Savić iz Šumadijskog centra za građanski aktivizam Res publika, mediji u Kragujevcu bore se za puko preživljavanje i opstanak. Ono malo preostalih informativnih redakcija trudi se da bar informišu građane o najvažnijim dešavanjima, da prenose servisne informacije i dnevne aktuelnosti.
U takvim uslovima, kaže Vlajović Savić, iluzorno je očekivati istraživačke priče i druge složenije novinarske forme, koje, sem znanja i veštine, zahtevaju i posvećenost, vreme i novac.
„Istraživačko novinarstvo košta, podrazumeva jake i profesionalne redakcije, finansijski stabilne i održive, koje će u svakom smislu stajati iza svojih novinara i njihovih priča. Kragujevački mediji koji izveštavaju u javnom interesu kadrovski su oslabljeni i iscrpljeni, a i dalje funkcionišu zahvaljujući, pre svega, entuzijazmu malobrojnih novinara. Iako je reč o iskusnim medijskim profesionalcima, redakcijama ipak nedostaju kapaciteti da pokriju sve oblasti izveštavanja u gradu od 180.000 stanovnika, koji je privredni, univerzitetski i zdravstveni centar“, ističe Vlajović Savić.
Uz sve to, novinari su na lokalu izloženi pritiscima političara, tako da ne čudi što je poslednja istraživačka priča koja je uzburkala javnost u Kragujevcu objavljena još 2012. godine. Reč je o izgradnji zatvorenog bazena, o čemu je pisala redakcija Šumadija presa, medija koji je u međuvremenu zatvoren. Njihova priča otkrila je koruptivnu aferu koja je dovela do hapšenja čelnih ljudi u Direkciji za urbanizam zbog nameštenih tendera za projektovanje bazena.
TEMA UVEK IMA: REKONSTRUKCIJE, DIVLJA GRADNJA, KOMUNALNA PREDUZEĆA…
Iako kragujevački mediji nisu u mogućnosti da se bave istraživačkim novinarstvom, to ne znači da nema tema koje bi mogli da istražuju.
Zbog dugogodišnje zatvorenosti gradske uprave prema medijima, način trošenja budžetskog novca je uvek opcija za istraživanje. Res publika je tokom 2020. godine istraživala koliko je novca lokalna samoupravo potrošila za informisanje i oglašavanje, ali su interesantni i transferi novca sa različitih budžetskih linija.
Zanimljivo je i restrukturiranje i spajanje nekoliko komunalnih preduzeća u Javno komunalno preduzeće „Šumadija“, koje je otvorilo pitanje broja zaposlenih u javnoj upravi.
Pažnju javnosti privukle su i rekonstrukcije značajnih ustanova u gradu, kao što je vrtić „Bambi“, u kome je smeštena kompletna administracija predškolske ustanove i centralna kuhinja. Rok za završetak radova istekao je još u februaru 2020.
Jednako je značajna i rekonstrukcija najstarije zatvorene tržnice u Srbiji, čiji se zid urušio tokom radova. Završetak radova na Centru za matične ćelije kasni već tri i po godine.
Tema o kojoj se već godinama govori u Kragujevcu jeste i divlja gradnja na obali Gružanskog jezera sa koga se grad snabdeva pijaćom vodom.
Đorđević: Strah u lokalnim sredinama veći
Jedan od autora te priče bio je Aleksandar Đorđević, danas novinar BIRN-a, koji ističe da su oni dokazali da je istraživačko novinarstvo moguće i na lokalu.
„Radili smo dnevno novinarstvo, pokrivali smo sve događaje u gradu, a paralelno radili i istraživačke priče. Iz ličnog iskustva mislim da je istraživačko novinarstvo moguće, ali zahteva više strpljenja i traži dublji uvid u temu. Na primer, kada su svi o izgradnji zatvorenog bazena izveštavali samo na nivou konferencija za novinare ili saopštenja gradske vlasti, koja su uglavnom bila promotivnog karaktera, mi smo gledali da kopamo dublje i na kraju smo došli do dokumentacije koja je dokazala da su tenderi namešteni“, objašnjava Đorđević.
Sada radi u mediju koji se isključivo bavi istraživačkim novinarstvom i ističe da ono zahteva mnogo vremena i novca, ali smatra da su, u stvari, ključni entuzijazam i hrabrost novinara.
„Dok sam radio u Kragujevcu, objavljivali smo priče koje smo čuli od kolega koji su radili u drugim redakcijama, a koji nisu smeli da ih objave. Znači da ipak postoji neki strah. Verujem da je strah u lokalnim sredinama veći nego kada izveštavate iz prestonice, jer su novinari na lokalu više upućeni na političare i moćnike. Pre svega finansijski, ali i na dnevnom nivou, viđaju se na raznim događajima, sreću ih na ulici. Dešava se da izveštavate o komšiji ili poznaniku i, priznajem, to nisu lake situacije, ali kada se objektivno i pošteno izveštava, onda nema razloga za loše emocije“, zaključuje Đorđević.
Obrenović: Nikad se i nisu kontinuirano bavili istraživačkim novinarstvom
S druge strane, novinarka kragujevačkog portala Pressek Marija Obrenović ističe da se tokom dugogodišnjeg iskustva u novinarstvu nije susrela sa lokalnom redakcijom koja se pretežno bavi istraživačkim novinarstvom.
„Nije posebno specifično to što se lokalni mediji danas ne bave istraživačkim novinarstvom. Oni se nikada kontinuirano time nisu ni bavili. Bilo je redakcija koje su povremeno, paralelno sa dnevnopolitičkim temama, radile i istraživačke teme, ali to je bilo sporadično, najčešće preko projekata. Istraživačke teme zahtevaju mnogo vremena. Nijedna redakcija sebi ne može da priušti da ima novinara koji će šest meseci raditi na jednoj temi, a da pritom ne pokriva svakodnevna dešavanja“, objašnjava Marija Obrenović.
Ona ukazuje i na to da nije sigurno koliko ljude na lokalu zaista i zanimaju istraživačke teme, jer se oni na lokalnim medijima uglavnom informišu o događajima u svom gradu ili opštini. Za ostale informacije pretežno koriste nacionalne medije.
„Način da se lokalna publika zainteresuje za istraživačke teme jeste da lokalni mediji prenose priče koje rade CINS, KRIK, BIRN, ali tako što će ih prilagoditi lokalnom tržištu. Kada je Kragujevac najavio javno privatno partnerstvo sa firmom ’Resalta’ d.o.o., koja treba da zameni javnu rasvetu u gradu, napravili smo priču o tome, pozivajući se na prethodno istraživanje BIRN-a o vezama te firme sa vlastima u Srbiji i Mađarskoj.“
Sagovornici Cenzolovke složni su u oceni da su svuda lokalni mediji u krizi, verovatno najgoroj u poslednjih 30 godina. Zato pozivaju na solidarnost među novinarima i redakcija u ovom vremenu kada postoji velika podela.
Smatraju da su lokalni mediji nezamenljivi. Gledajući samo nacionalne medije, građani ne mogu da se potpuno informišu o onome što se događa u njihovom gradu. Zbog toga je potrebno uticati na svest Kragujevčana da uvide koliko su mediji bitni za njihovo informisanje, ali i otvoriti prostor za mlade novinare koji će dobiti priliku da uče od iskusnijih kolega i koji će sa sobom doneti novu energiju i entuzijazam.
Piše: Violeta Glišić (izvor: Cenzolovka)
Foto: pixabay.com
