Preko četiri planine, kraj dve reke, uz skrivena vrela, pećine i vodopade, planinari iz Srbije i Bugarske, čak i u ovako otežanim uslovima i pod pritiscima epidemije koronavirusa, u subotu, 4. jula izveli su izuzetno sadržajnu, raznoliku, pedivnu akciju u Trnskom kraju, na stazama kojima je 1895. godine prošao veliki Aleko Konstantinov i za ono vreme prlično hrabro, iznenađujuće i ushićeno napisao da su planinski predeli Trnskog kraja lepši od onih u Alpima.
Planinarsko društvo “Preslap” i Trnsko planinarsko društvo čuvaju nasleđe Aleka Konstantinova i unapređuju iz godine u godinu ono što je ovaj velikan, utemeljitelj organizovanog planinaskog pokreta na Balkanskom poluostrvu, stvorio tokom svog kratkog, ali uspešnog i ispunjenog života.
Da se na trasi koja je duga šesnaest kilometara može preko visova i vrhova čak četiri planine pokazalo se i na akciji koja je otpočela u selu Filipovci, na putu Trn – Breznik – Pernik, a završila se u Trnskom ždrelu, čuvenom kanjonu reke Jerme, malo nizvodno od Trna.
Planinarsko društvo “Preslap” i Trsnko planinarsko društvo za glavne ciljeve akcije odredili su uspon na impozantan vrh Dragovski kamak (1118 m), na Greben planini i dolazak u Trnko ždrelo, u srcu Ruj planine, između čijih stena je Jerma usekla ovaj istinski spomenik prirode. Ovoga puta, prvi put posle više od jedne decenije iz programa obilaska Trnskog kraja izostavljen je čudesni kanjon reke Jablanice – Jablaniško ždrelo, uzvodno od sela Bankja, ali su zato dodati novi sadržaji kao što su vrhovi Dragovski kamak i Stakov kamak, i Vrabčanski vodopad.
Pamtimo prošlogodišnu akciju Planinarskog društva “Preslap” i Trnskog planinarskog društva kada je više od tri stotine planinarki i planinara pohodilo Trnsko i Jablanško ždrelo što je najmasovnija akcija u Trnskom kraju ikada i na šta bi Aleko Konstantinov bio izuzetno ponosan. Pamtimo i da su već na toj akciji viseći mostovi u Jablaniškom ždrelu bili u ne tako dobrom stanju. Valja stoga malo ostaviti po strani i Jablaniško ždrelo i Zeleni vir dok se mostovi ne saniraju, a i dok nostalgija ka Jablaniškom ždrelu ne pozove da se i tamo neizostavno ode.
Zato je sada izabrana veoma raznolika i sadržajna trasa, za planinare iz Srbije još uvek nedovoljno poznata. Družina u kojoj je bilo 27-oro članova iz Srbije (Niš, Aleksinac, Leskovac) i Bugarske (Trn, Pernik, Dimitrovgrad), na put koji je vodio ka ispunjenju najlepših želja, uz najviše uživanja u prirodnim lepotama – krenula je iz Dragovske mahale sela Filipovci. Vrh Dragovski kamak zbog svog dominantnog i oštrog oblika deluje nepristupačno, i meštani Trsnkog kraja zovu ga i “Trnski Materhorn” ili “čuvar Trna”.
Trnsko planinarsko društvo uspelo je da naizgled neosvojivi vrh učini pristupačnim tako što je trasiralo pravce uspona iz sela Filipovci i iz sela Bankja, tako da se rizici i teškoće svedu na najmanju meru, ali ipak – uspon nije lak. Ovoga puta, maksimalno je iskorišćena mogućnost da se iz Filipovaca izvrši uspon, a da se u pravcu Bankje družina spusti sa vrha. Od Filipovaca do Dragovskog kamka treba preći 2,5 kilometara i popeti se oko 350 metara visinske razlike.
Ova deonica savladana je skoro za tri sata. Vodički tim, koji su činili Ruslan Zarev, Miroslav Dokman i Vladimir Mitrović, imao je razloge zašto je odredio najsporiji mogući ritam. Malo zbog neravnog terena i nekoliko oštrih i strmih deonica pred vrhom, više zbog drugih sadržaja u kojima se može uživati usput.
Zanimljivo, najveći deo trase do Dragovskog kamka, koji je upečatljiv vrh na Greben planini, vodi preko Zavalske planine. Dragovska reka i njena dolina razdvajaju ove dve planine. Na Dragovskoj reci družina je obišla izvor Dragovsko vrelo i par kaskadnih vodopada kod ovog vrela.
Potom se izlazi na “rimski put” kojim su nekada karavani prelazili iz doline reke Jablanice prema dolini Nišave, kod današnjeg Caribroda, a tako se uključivali na glavni put za Serdiku. Malo ispod “rimskog puta” nalazi se još jedan, prilično veliki vodopad, koji je bio iznenađujuće snažan za mesec jul. Sa Zavalske planine na planinu Greben prelazi se kod male pećine Bežanskata peštera. I ova jama je bila još jedno dobro mesto za odmor i prikupljanje snage.
Od Bežanske peštere, uspon je postao znatno strmiji, teži, uzbudljiviji. Na nekim mestima gotovo vertikalan. Na par kraćih deonica valjalo je i rukama se pridržavati za stene. Za povećani napor nagrada je stigla na Dragovskom kamku, sa “Trsnkog Materhorna” video se kao na dlanu ceo Trnski kraj, sve obližnje, a i mnoge dalje planine Ruj, Ezdimirska planina, Erulska planina, Straža, Ljubaš, Viskjar, Vitoša…onda i Gramada, Bohovska planina, Suva planina, nastavak Grebena ka Srbiji, Vlaška planina, Stolska planina, sve do Suve planine.
Nešto oštriji bio je i silazak sa Dragovskog kamka, prema zapadu, u pravcu vrha Stakov kamak (1052 m). Ovaj vrh takođe je odličan vidikovac, a uspon na njega je znatno lakši od uspona na Dragovski kamak. Sa ovog vidikovca najbolje se vidi prelazak Greben planine iz Bugarske u Srbiju i vrhovi Gradište u Bugarskoj, Golaš na granici i najviši vrh Beženište u Srbiji. Lepo se uočava i selo Vrabča i granični greben iznad ovog sela čije se mahale nalaze i u Srbiji, u okviru sela Vrapča u opštini Caribrod.
Naredno odredište družine bio je Vrabčanski vodopad ispod vrha Gradište, koji je uređen i kao prijatno izletište. Sam vodopad nije mnogo visok, nekih desetak metara, ali je prizor kako voda kulja iz stena Greben planine veoma opuštajući. Pored vodopada nalazi se i kaptirani izvor sveže planinske vode.
Sa Vrabčanskog vodopada, usledio je silazak u atar sela Bankja i u samo selo. Sve do završetka akcije, staza je bila lagana za prelazak i hodanje je postalo uživanje. Praktično, zbog nedostataka visinske razlike, do kraja akcije aktivnosti su bile više pešačke, nego li planinaske, a uživalo se u svakom trenutku.
Selo Bankja poznato je po svojim mineralnim izvorima i po podeljenoj kući, jedinstvnoj u celom svetu, kroz koju je posle 1919. godine povučena granica susednih zemalja. Mineralni izvor u centru Bankja uvek dobro dođe za osveženje i ispijanje vode za koju kažu da popravlja raspoloženje, a što se uvek i događa na planinarskim akcijama u Trnu i okolini. Kod podeljene kuće reka Jablanica postaje i granična reka, tako da sve do ušća u Jermu desna obala Jablanice pripada Srbiji, a leva Bugarskoj, a opet, od mesta gde Jerma primi Jablanicu, Jerma ponovo ulazi u Srbiju.
Družina je prešla preko drvenog mosta koji je Trsnko plainarsko društvo postavilo preko Jablanice još marta 2019. godine za prošlogodišnu veliku akciju. Najpre niz Jablanicu, a onda prateći uzvodno Jermu, družina se polako približavala Trsnkom ždrelu. Od Bankje do Trnskog ždrela je 5 kilometara laganog hoda. Nekako dok je trasa pratila tok Jablanice, staza je išla obronicima Ezdimirske planne. Nadomak Trsnkog ždrela trasa je u potpunosti ušla u planinu Ruj. Tako je družina uspela da pređe preko četiri planine na jednoj akciji: preko Zavalske palnine, preko Grebena, preko Ezdimirske planine i preko Ruj planine.
Pre Trnskog ždrela, dobro poznati prizori na trasi i oko nje. U ataru sela Bogojna, prolazi se kroz mali pešački tunel dugačak dvadesetak metara. Odmah potom se može videti malo jezero na Jermi koja je ovde zagrađena za potrebe hidrocentrale. Nekoliko krivina potom, prvi put se može videti iz “uzvodne perspective”, dominatno Trnsko ždrelo sa visokim i oštrim stenama – Rangelova stena iznad desne obale Jerme, Marina stena iznad leve obale. Legenda o ovim stenama je priča o nesrećnoj i zabranjenoj ljubavi Mare i Rangela, koji su zauvek ostali razdvojeni na svojm stenama, a ispod je potekla Jerma.
Pre konačnog dolaska u srce Trnskog ždrela prolazi se kroz najduži pešački i planinarski tunel na svetu čija je dužina 300 metara. Prvobitno zamišljen kao železnički tunel na pruzi Sofija – Pernik – Breznik – Trn – Caribrod, pre više od sto godina je i izrađen kao prethodnica izgradnji pruge. Međutim, do izgradnje pruge nikada nije došlo, te je tunel sada još jedna velika atrakcija na ionako atraktivnoj “Trsnkoj ekopateci”.
Sama završnica akcije bila je nešto najlešpše što se poželeti moglo. Fantastična kanonada reke Jerme koja se toliko snažno i bučno probijala između stena da se činilo da snegovi samo što su se otopili na Ruju i da je april mesec, a ne jul. Svako iz družine je zastao na drvenom mostu u srcu ždrela, osluškivao, gledao, fotografisao. Već je počelo i sunce da zalazi, kada se družina rastala sa Trnskim ždrelom.
Miroslav Dokman
Foto: Planinarsko društvo “Preslap” – Niš