Intervju: Dijana Jelenkov, književnica, novinarka, Creativa Zaludnica i autorka najnovije knjige “Iz leksike Dimitrovgrada” – Sanjam o društvu u kome svi ljudi imaju samo po jedno lice

“Iz leksike Dimitrovgrada” naziv je svojevrsnog šopskog rečnika ili zbirke sa oko 2.200 leksema, koja je nedavno ugledala svetlost dana. Autorka ovog značajnog dela koje po oceni stručnjaka do sada predstavlja prvi kompletniji rečnik govora dimitrovgradskog kraja je mlada književnica i novinarka portala FAR Dijana Jelenkov. Knjiga je izazvala veliko interesovanje javnosti i privukla brojne posetioce na zvaničnoj promociji 16. januara u Narodnoj bibloteci “Detko Petrov” u Dimitrovgradu.

Jelenkova je po struci master profesor srpskog jezika i književnosti. Studirala je na Filozofskom fakultetu u Nišu i 2013. godine završila osnovne studije Srbistike. 2014. godine završava i master studije (studijski program Srpska filologija: srpski jezik i lingvistika) na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Upravo ovo delo predstavlja dopunjen i prilagođen master rad i osnova je za dalja dijalektološka i jezička istraživanja na polju šopskog govora, koji u javnosti uvek izazivu burnu polemiku sa svim svojim specifičnostima i autentičnošću.

Ljubav prema stvaralačkom književnom radu gajiš još iz detinjstva, autor si proznih i poetskih dela, ali i mnogobrojnih tekstova raznovrsnih novinarskih žanrova, kako na portalu Far, tako i na drugim portalima i blogovima. Odakle baš interesovanje za govor rodnog kraja, koji polako nestaje ili se asimiluje sa savremenim jezičkim trendovima, u ovom slučaju sa jezicima dva susedna naroda – srpskog i bugarskog?

I iz sopstvenog sećanja, a i po svedočenjima ljudi koji me znaju odmalena, bila sam prilično neobično dete, tako da ne čudi činjenica da su me i specifičnosti govora rodnog kraja zanimale još u osnovnoj školi. Još tada mi je bilo jasno da govor kojim se služimo u svakodnevnom životu, van školskih časova, nije niti srpski niti bugarski, kao i da nas tom govoru niko ne uči u školi, niti postoje udžbenici koji bi se njime bavili.

I zato mi je bilo interesantno da napišem nešto o njemu – a to moje prvo “delo” nosilo je naziv “Gramatika šopskog jezika”, i mislim da je pisano negde na kraju petog razreda. Naravno da u to vreme nisam znala ništa o dijalektologiji kao nauci, tako da se taj pokušaj naučnog rada, napisan na dve stranice drvenom olovkom ne može smatrati previše ozbiljnim, počev od samog naslova, koji je, stručno gledano, pogrešan – dijalektologija kao nauka bavi se dijalektima na širem, odnosno lokalnim govorima na užem nivou, tako da bi izraz “šopski jezik” bio nepravilan.

Ipak, i danas mi je simpatično da se ponekad vratim ovom prvom materijalnom dokazu o mom ranom zanimanju za dijalektologiju, u kome, primera radi, objašnjavam promenu imenica po padežima koji odgovaraju na pitanja “koj, kvo”, “od koga, od kvo” itd, opisujem razliku između oblika “čovek” i “čovekat”, iako u trenutku pisanja nemam nikakvu predstavu o tome da u nauci postoji termin postpozitivni član, i tome slično.

Ozbiljnije interesovanje za ovu oblast pojavilo se na fakultetu, kada mi je posebno privlačan predmet bio upravo Dijalektologija, i kada sam i sopstveni lokalni govor, koji teritorijalno pripada grupi timočko-lužničkih govora, počela da posmatram i razmišljam o njemu i sa stručne, naučne strane, za šta sam tek tada dobila pravu osnovu. Kasnije, na master studijama, nisam odolela izbornom predmetu Dijalekatska leksikologija i leksikografija, koji me i doveo do toga da napišem najpre seminarski, a zatim i master rad u čijoj je osnovi rečnik govora Dimitrovgrada, a koji je danas dostupan i kao knjiga.

Eto, tako je interesovanje nastajalo i razvijalo se. A razlog za njegovo neumiranje je upravo u svesti da je govor dimitrovgradskog kraja nešto što umire, i da je baš leksika deo govora koji je prvi na udaru kada je u pitanju nestajanje. I kao što rekosmo i na samoj promociji, važan je pokušaj da tu leksiku sačuvamo dok je to još uvek moguće, makar na papiru.

Da li se slažeš, dijalektno rečeno, da je ovakvo istraživanje “srtkav” posao, za koji će i mnoge “maandžije” imati samo reči hvale?

Da je posao “srtkav”, u to nema sumnje, i verujem da to može da potvrdi svako ko se bar jednom u životu ozbiljnije uhvatio ukoštac sa ovakvom vrstom rada. Istraživanje koje ima za krajnji cilj nastanak dijalekatskog rečnika podrazumeva najpre prikupljanje određene količine govornog materijala, odnosno audio zapise koje treba pažljivo preslušati i prekucati. Iz date građe izdvajaju se lekseme i primeri za njihovu upotrebu u govoru, pri čemu svaka pojedinačna leksema zahteva zasebnu, isto tako pažljivu obradu – svaku reč treba akcentovati (olakšavajuća okolnost je što naš govor ima samo jedan tip akcenta), odrediti joj vrstu, izneti značenje (koje se često ne može dati u samo jednoj reči, već je potrebno opisno objasniti šta data leksema znači; takođe, neretko se dešava da jedna leksema ima više značenja, pa se treba dodatno posvetiti i njihovom razgraničenju), i kao što je već pomenuto, navesti kontekst, primer u kome leksema pokazuje svoju upotrebnu vrednost.

Sve ovo zahteva ne samo poznavanje dijalektologije i principa izrade rečnika, već i mnogo strpljenja, pažnje, vremena, truda, živaca, ali i ljubavi prema predmetu istraživanja. U završnicama izrade master rada, a kasnije i pripreme knjige za štampu, dešavalo mi se da danima i nedeljama provodim i po deset, pa i dvanaest sati dnevno za računarom – što je bilo koliko nehumano, toliko i neophodno da se rad završi valjano i u predviđenom roku. Dakle, da – posao u najvećoj mogućoj meri odgovara opisu “srtkav”.

A da li će mu “maandžije” naći zamerke… To već ne bih mogla da znam. Ako ste pravi “maandžija”, naći ćete nešto što ne valja bukvalno svuda i u svemu. U svakom slučaju, ni sama nisam sklona da smatram da je moj rad bez ikakve mane, i sigurna sam da ima stvari koje bi se mogle uraditi i bolje, i detaljnije… Što će, nadam se, i biti učinjeno u daljem istraživanju i nekom narednom izdanju knjige.

I kako se, nakon odbrane master rada, rodila ideja da ovo ozbiljno studentsko istraživanje bude pretočeno u knjigu ili koji je taj splet okolnosti rezultirao u delo “Iz leksike Dimitrovgrada”, a i zašto da ne – Iz leksike Caribroda?

Splet okolnosti koji je doveo do štampanja knjige bio je krajnje zanimljiv i neočekivan, i na neki način nastavak jednog ranijeg spleta okolnosti – a deluje kao da su ta dva spleta u izvesnom smislu sada načinila jedan zatvoren krug.

Naime, moja saradnja sa Internet portalom FAR počela je 2016. godine, i to upravo preko mog master rada. Za rad je u to vreme sasvim slučajno doznao urednik portala, kojeg je moje interesovanje za govor Dimitrovgrada i istraživanje kojim sam se bavila navelo da me pozove da učestvujem u filmu “Šopska salata”, koji je tada bio u pripremi, nakon čega je usledila i saradnja sa samim portalom. Isto tako, samo u suprotnom smeru, došlo je i do ideje o štampanju rada – prilikom boravka u Novom Sadu sa kolegama iz FAR-a, za vreme snimanja jedne od epizoda serijala “Našenci”, upoznala sam Slavka Stojanova, koji je poreklom iz Dimitrovgrada, a u Novom Sadu živi od detinjstva, i koji je, kao svojevremeno urednik FAR-a, za moj master rad saznao sasvim slučajno, u razgovoru. Ideja da rad bude pretočen u knjigu bila je upravo Slavkova, tako da su on i Ivica Istatkov iz Dimitrovgrada bili ključna podrška zahvaljujući kojoj je rad odštampan.

Na koji način si prikupljala podatke, obrađivala materijal i ko ti je sve pomogao u realizaciji celokupnog rada?

Pomogli su svi dobri ljudi koji su pristali da sa mnom podele raznolike uspomene iz svog života, ispričane na živopisnom lokalnom govoru, i koji su zaslužni za postojanje odeljka u knjizi pod naslovom “Kazivanja”, kao i za veliki deo leksike koja se nalazi u Rečniku, a prikupljena je iz razgovora sa njima. U principe i tehniku izrade samog rada uvela me moja mentorka, profesorka Gordana Dragin, uputivši me na literaturu iz ove oblasti i kvalitetne rečnike na koje se može ugledati i iz njih učiti leksikografskom zanatu. Ljudi zaslužni za samo štampanje, Slavko Stojanov i Ivica Istatkov, već su pomenuti, i ovom prilikom im se još jednom zahvaljujem na pruženoj podršci, kao i profesorki Gordani i informatorima.

Kada je u pitanju način sakupljanja materijala, pored građe prikupljene kroz intervjue sa informatorima, mnoge reči su “hvatane” u svakodnevnim razgovorima sa prijateljima, poznanicima, ukućanima, a izvestan broj njih unet je u rad i iz mog sopstvenog leksičkog fonda, s obzirom na to da sam i sama govornik izučavanog govora. Kako je materijal obrađivan, objasnila sam u okviru pitanja o “srtkavosti” leksikografskog posla, a što se tiče uvodnog dela, u kome su iznete neke od bitnijih osobina govora Dimitrovgrada na nivou fonetike, morfologije, tvorbe, semantike, ovaj deo rada zasnovan je na podacima iz literature o govorima prizrensko-timočke dijalekatske zone, kao i na mojim ličnim zapažanjima kao studenta i govornika.

Koje bi reči ili izraze iz knjige izdvojila kao najautohtonije, koji se retko mogu naći u drugim jezicima ili upečatljive lekseme koje možda na starinski način opisuju karaktere i ljude tvog rodnog kraja?

U ovom radu sam donekle načela pitanje porekla reči – pokušala sam da ukažem na neke od jezika koji su uticali na leksički fond ovdašnjeg govora i da u svojoj građi pronađem primere za to, ali zaista ne bih mogla sa sigurnošću da tvrdim koje su to reči koje su autohtone, a koje su nam došle iz drugih jezika i naroda, jer su, pored mogućih (uslovno rečeno) novijih uticaja srpskog i bugarskog jezika, ovim krajevima prolazili i Iliri, i Grci, Rimljani, keltska i tračka plemena, Turci… Da bi se došlo do ovakvih zaključaka, trebalo bi obaviti zaista temeljna i ozbiljna etimološka istraživanja, što u ovom radu nije bio moj primarni cilj, mada priznajem da jeste bila jedna od tema koje su me posebno kopkale.

Od jednog strastvenog ljubitelja leksikologije sam čula (a nemam razloga da mu ne verujem) da je ovdašnja reč za mrava – brobinjak, reč koja se ne pojavljuje ni u jednom drugom jeziku, čak ni kao koren reči. Dakle, moguće je da bi se mogla smatrati autentično šopskom. Ipak, čak i ako ne možemo biti sigurni da li su “najautohtonije” i da li se i u kojoj meri koriste i u nekim drugim jezicima i govorima, ima dosta reči koje su svakako zanimljive i karakteristične za ovo područje, a koje su upravo zato dospele i na korice same knjige, kao što su njeknja (prekjuče), srtkav (pipav, komplikovan, koji zahteva mnogo pažnje i živaca), peraška (uskršnje jaje), šopka (vrsta crepa za pokrivanje krova), litak (ženska narodna nošnja), šušpa (paprika), šošone (vunene čarape), vurnja (furuna, ali i rerna), mrždori (sitno padati, rominjati – o kiši), kaftor (šporet), šopeljća (govoriti nerazumljivo ili nepravilno, pokazivati neku govornu manu), gmička/žmička (ispuštati specifičan zvuk prilikom hodanja – o obući koja je napunjena vodom), klipče (spadati sa stopala prilikom hodanja – o obući), ljapčug (vodom razmekšan, raskvašen sneg), ćipeč (vruće, vrelo)…

Ako se zasebno osvrnemo na lekseme koje opisuju karakterne osobine ljudi, tu su, na primer, maandžija (osoba koja stalno pronalazi mane, kojoj se ne može ugoditi), njurča (priglup čovek, tunjavko), kljukarka (žena koja voli da ogovara, tračara), oratadžija (onaj ko mnogo priča, brbljivac), tutumeja (glup, nesnalažljiv, nesposoban čovek), zavutnjak (zanesenjak, budala), i mnoge druge reči koje živopisno opisuju (što je takođe interesantno) pretežno negativne karakteristike ljudi.

Koliko su mnoge reči neobične, ali i ekonomične, pokazuje i činjenica da je za neke od njih bilo teško ili nemoguće pronaći jednu reč u srpskom jeziku kojom bi se prevele, što se donekle vidi i iz priloženih primera.

Kao književnica i novinarka pišeš i na srpskom i na bugarskom jeziku, baviš se i prevodilačkim poslom. Da li si možda razmišljala da u budućnosti upravo napišeš knjigu na šopskom?

Knjiga je još uvek prevelik poduhvat čak i za maštanje – za početak, izazov bi bio okušati se i u pisanju neke kratke priče na lokalnom govoru. Iako je reč o govoru kojim se služimo svakodnevno, na kome razmišljamo, koji nam je najbliži, ipak je činjenica i da jednostavno nemamo naviku da na njemu pišemo (sms poruke i mejlove ne računam), i bojim se da bi osmisliti i napisati jednu zaista dobru priču, sa potpuno izmišljenom fabulom, na šopskom, bilo teže nego što se čini.

Pišem od detinjstva, u raznim periodima manje ili više aktivno, ali zaista ne mogu da se setim da li sam nekad napisala bilo šta na šopskom, makar neku dečiju pesmicu. Moguće i da jesam, ali to bi svakako trebalo proveriti. U svakom slučaju, od promocije knjige, na kojoj je između ostalog bilo reči i o pisanju na lokalnom govoru, intenzivnije razmišljam o toj ideji, tako da možda i pokušam tako nešto. Videćemo kakvi će biti rezultati.

Koautor si prozno-pesničke zbirke “Dodir” i dobitnik mnogih književnih priznanja, među kojima kao najznačnije izdvajaš treću nagradu na konkursu za satiričnu priču u okviru „Nušićijade“ u Ivanjici 2015. godine. Da li možemo uskoro očekivati novo prozno ili poetsko delo?

Uvek sam bila od onih koji bi da u isto vreme rade mnogo toga i da se posvete raznim oblastima, što mi, istini za volju, sve slabije ide od ruke, tako da je pisanje poezije i proze “za svoju dušu” nešto što u poslednje vreme najviše “pati”. Mislim da sam najintenzivnije pisala po povratku sa studija, što je i rezultiralo pomenutom prozno-pesničkom zbirkom, koja je nastala u koautorstvu sa Ratkom Stavrovim i Dorotejom Todorov, kao i učešćem na brojnim literarnim konkursima, na mnogima od kojih su moji radovi bili zapaženi. U proteklih godinu, godinu i po dana, pišem vrlo malo, a mislim da je jedini književni rad koji sam napisala u mnogo poslednjih meseci jedna pesma. Ipak, verujem da, ako nosite u sebi klicu talenta i ljubav prema pisanju, čak i ako u nekom periodu strast za pisanjem potone, kad-tad će ponovo isplivati na površinu – tako da je odgovor na pitanje: da, možete očekivati; možda ne uskoro, ali jednog dana svakako.

Od 2016. godine postala si deo novinarske ekipe Internet Portala Far i ozbiljnije uplovila u novinarske vode, mada si i u prethodnom periodu objavljivala novinarske članke i na drugim portalima. Kako vidiš novinarstvo u današnjim ne baš povoljnim okolnostima, koje su jedan od neprijatelja slobodnog i objektivnog novinarstva?

Rekla bih da novinarstvo otvara dva potpuno suprotna “sveta”: jedan koji je uglavnom pozitivan, koji podrazumeva šansu za upoznavanje neslućeno velikog broja ljudi, ostvarivanje novih veza i poznanstava koja vam mogu otvoriti brojna vrata, mogućnost da promovišete kvalitetne ljude, pozitivne vrednosti, ideje i događaje koji zaista zavređuju pažnju.

S druge strane, suočava vas i sa različitim problemima, sa ne baš normalnim, poželjnim i “ljudskim” odnosima u društvu, sa fenomenom prodavanja magle i presipanja iz šupljeg u prazno, sa situacijama nad kojima možete da se začudite, zbunite, pa i, ako bi se tako moglo reći, moralno zgrozite. I sve to vidite mnogo bolje, jasnije i detaljnije nego što ste videli dok niste bili novinar, što ume da bude vrlo frustrirajuće. A opet, da li će zažmuriti i zapušiti uši na sve što je video i čuo, ili će se upustiti u ispravljanje krivih Drina, da li će uspeti da se otme oprezu i autocenzuri, ako i ne postoji neka “spoljna” cenzura, ostaje na novinaru da odluči – što u, kako ste rekli, “današnjim ne baš povoljnim okolnostima”, nije uvek jednostavna odluka.

Kako ocenjuješ saradnju sa timom FAR-a, sa kojim si tokom 2016. i 2017. godine učestvovala u realizaciji nekoliko medijskih projekata?

Za sada je ocena saradnje sa ekipom FAR-a u celini pozitivna. U pitanju je tim korektnih ljudi koji se trude da posao obavljaju kvalitetno i kreativno, čisto i pošteno. Ako je i bilo nekih delova mog dosadašnjeg iskustva u novinarstvu koje bih ocenila kao negativne, oni se pre tiču same prirode posla koji vas dovodi u najrazličitije, ne uvek sasvim prijatne situacije.

Po čemu se FAR kao manjinski i dvojezični medij razlikuje od drugih medija u okruženju i regionu?

Ne znam koliko tačno mogu da odgovorim na pitanje koliko se razlikuje, ali mogu da nabrojim neke kvalitete koje bih pripisala ovom portalu i kao saradnik i kao čitalac.

Ono što bih posebno izdvojila je raznovrsnost sadržaja, koji pored redovne informative iz različitih sfera (kulture, sporta, politike, obrazovanja, poljoprivrede, turizma itd, i to ne samo iz Dimitrovgrada, već i iz Pirota, Bosilegrada, Niša, Beograda, Sofije…) obuhvata i brojne reportaže i razgovore na razne teme, pri čemu su meni lično naročito interesantni tekstovi o planinarskim akcijama našeg saradnika iz Niša Miroslava Dokmana. “Mladi našenci”, intervjui sa mladim ljudima poreklom iz našeg kraja koji su uspešni u poslu kojim se bave, kao i “Most prijateljstva”, rubrika koja je obuhvatila priče o uspešnim i zanimljivim ličnostima koje na neki način povezuju dva susedna grada, Pirot i Dimitrovgrad, takođe su bile zaista kvalitetne rubrike u okviru portala, i čini mi se da su ih i čitaoci sa uživanjem pratili. Specijal “Čuvari tradicija”, koji je išao samo na bugarskom jeziku i podrazumevao reportaže o seoskim školama na teritoriji opština Dimitrovgrad, Babušnica, Bosilegrad i Surdulica, takođe smatram lepom idejom koja je doživela i uspešnu realizaciju.

Takođe, mislim da je jedna od bitnih karakteristika i politička neobojenost i pokušaj da se ne pripada nigde, da se ne bude ni za ni protiv bilo koga, da se sačuva objektivnost. Dvojezičnost kao način da sadržaji budu dostupni čitaocima u dve susedne zemlje, Srbiji i Bugarskoj, čija je tačka povezivanja upravo Dimitrovgrad, takođe se može istaći kao veliki plus. Na kraju, mada ne i najmanje bitno, rekla bih da se sadržaji portala odlikuju sasvim solidnom korektnošću kada je u pitanju kvalitet, stil i pismenost tekstova, kao i njihova tehnička uređenost. Da li su navedene osobine nešto po čemu se FAR razlikuje od drugih medija u okruženju i regionu, možda najbolje mogu da procene čitaoci.

Kakvo je tvoje iskustvo sa televizijskim projektom “Našenci” portala FAR u 2017. godini, ali da ne izostavimo i učešće u dokumentarnom filmu “Šopska salata – u potrazi za tajnim sastojkom”, gde si kao filolog govorila o govoru dimitrovgradskog kraja?

Da se malo našalim – iskustvo je u rangu od traumatičnog do krajnje pozitivnog. Traumatično zbog toga što su kamere za mene bile zastrašujuće mašine od kojih sam uvek bežala glavom bez obzira i trudila se da po svaku cenu izbegnem davanje bilo kakvih javnih izjava koje bi bile snimljene. Ipak, lepo kažu da čoveka uvek stigne ono od čega je najviše bežao, pa sam se tako i ja našla upravo pred kamerama, i to u ulozi novinara i voditelja.

Krajnje pozitivno iskustvo bilo je u smislu da mi je učešće u pomenutim projektima bilo prilika da se oprobam u televizijskom novinarstvu, da pobedim tremu i strah od kamera i javnih nastupa, ali i da radim sa uspešnim, inteligentnim, interesantnim sagovornicima, neke od kojih sam upoznala upravo zahvaljujući “Našencima”. Što se tiče “Šopske salate”, u pitanju je takođe jedno lepo iskustvo i moje prvo učešće u nekom televizijskom projektu, koje mi je bilo dodatno privlačno jer mi je pripala čast da govorim upravo o oblasti koja me zanima, a mislim i da je u celini to ispalo prilično zanimljivo ostvarenje iz koga se može dosta toga i naučiti.

Da li je današnje novinarstvo kao književnost, kojom novinari auditorijumu plasiraju priče i bajke ili još uvek ima normalnih medija koji se u Srbiji bore za svoju profesiju?

Ne bih se složila da književnost plasira priče i bajke, u smislu izmišljanja u cilju obmanjivanja – možda baš naprotiv, književna dela često, da ne kažem uvek, iznose baš one najveće, najdublje životne istine, mada su one ponekad upakovane u formu “priča i bajki”. S druge strane, tačno je da u novinarstvu često postoji baš obrnuta tendencija – da se u formi činjenica i istina zapravo iznose “priče i bajke”. Ipak, mislim da nam je medijska scena poprilično raznolika: od tobožnjih medija i novinara koji plasiraju sadržaje za ubijanje vremena i(li) zatupljivanje čitalaca, preko prorežimskih i poslušničkih, do onih koji se trude da sačuvaju kvalitet i objektivnost izveštavanja. Čini mi se da bi bilo nepravedno reći da ima samo jednih ili samo drugih – ima i pozitivnih i negativnih krajnosti, kao i brojnih prelaznih stanja.

Imaš profil na Fejsbuku pod nazivom Creativa Zaludnica. Tu se mogu naći raznovrsne narodne rukotvorine sa kombinacijom pletenja i heklanja, odevni i drugi kreativni predmeti. Odakle ljubav prema domaćoj radinosti i šta sve u svoje slobodno vreme izrađuješ?

Domaća radinost je nešto uz šta sam odrasla, s obzirom na to da se ručnim radom bave i moja majka i baka. Još u osnovnoj školi me zanimalo da naučim kako se hekla, tako da sam taj zanat, a kasnije i pletenje, naučila zahvaljujući svojoj majci. Interesovanje za domaću radinost posebno se razvilo u vreme kada sam se vratila u Dimitrovgrad nakon završenih studija, i kada mi je izrada raznih rukotvorina bila način da korisno i kreativno ispunim gomilu slobodnog vremena koja se otvorila preda mnom, ali i da dokažem sebi da mogu da budem produktivna i uspešna bez obzira na to što mi se, i pored visokog proseka, sve prijave na konkurse za mesta u školama uredno vraćaju sa obaveštenjem da nisam primljena.

U mojoj “radionici” nastaju zaista raznovrsni proizvodi – pletene i heklane kape, rukavice, šalovi, grejači za uši, pa i poneki veći odevni predmet kao što je pončo, kako za decu, tako i za odrasle; raznorazne torbice, futrolice i novčanici; nakit (narukvice, ogrlice, minđuše, pa i prstenje), koji nastaje i pletenjem i heklanjem, ali mnogo češće zanimljivom tehnikom makramea. Radim po sopstvenom dizajnu, idejama sa interneta, ali često i u dogovoru sa naručiocima i po njihovoj zamisli i želji.

Da li to može biti dopuna kućnog budžeta i na koji način zainteresovani mogu nabaviti tvoje proizvode napravljene u duhu našeg nasleđa? Neka to namerno bude reklama za tvoj kreativni rad?

Da, naravno da može biti manje ili više solidna dopuna, mada je, bar u mom slučaju i bar za sada, daleko od izvora prihoda od kojih bi se moglo živeti.

Svako ko bi voleo da ima nešto iz moje kolekcije može da me kontaktira putem pomenutog Fejsbuk profila Creativa Zaludnica, kao i preko istoimenog profila na Instagramu. Oni koji ne koriste ni jedno ni drugo mogu da mi se jave na mejl [email protected], a zainteresovani sugrađani mogu slobodno i da mi pozvone na vrata – rado ću im pokazati rukotvorine koje imam „na lageru“, a ukoliko imam vremena i mogućnosti, uvek sam otvorena i za predloge i porudžbine. Takođe, s vremena na vreme moji radovi se mogu pogledati i kupiti i na sajmovima u Dimitrovradu, Pirotu i Nišu – do sada sam izlagala na lokalnoj manifestaciji „Dani caribrodske šušenice“, izložbi starih zanata povodom Dana grada i „Sajmu balkanskog agrobiodiverziteta i seoskog nasleđa“, zatim na nekoliko pirotskih sajmova u organizaciji „Žena juga“, kao i na niškom okupljanju kreativaca simpatičnog naziva „Kreativni sokak“.

A kako i po kojoj ceni možemo nabaviti knjigu “Iz leksike Dimitrovgrada”?

Knjiga se trenutno može nabaviti samo kod autora, po ceni od 400 dinara. Moguće je lično preuzimanje, kao i slanje poštom po dogovoru.

Šta bi ti promenila u Dimitrovgradu na poboljšanju klime, kako bi se sprečio ili makar zaustavio na neko vreme odlazak mladih? Da li je šansa izgubljena?

Teško pitanje na koje nemam pametan odgovor, pa neću mnogo ni da pametujem. Problem je i u tome što je nemoguće generalizovati, što su ljudi različiti i što je raznim ljudima potrebna drugačija “promena klime” – nekome nedostaje posao, nekome drugačiji kulturni život, nekome ne odgovara društvo, nekome jednostavno ne prija život u malom gradu, nekome je, pak, sve potaman. U suštini, neka i zvuči sebično, ali mislim da svako treba da sledi svoj put i da gradi život tamo gde će biti zadovoljan i gde će moći da se ostvari, makar to bilo i daleko od rodnog grada.

Koji je tvoj najveći uspeh i o čemu sanjaš?

Najveći uspeh… Teško pitanje, dodatno otežano zbog moje preterane samokritičnosti. Ne mogu da kažem da nisam imala uspehe – uspeh je bio završiti fakultet u roku sa visokim prosekom; izboriti se za treće mesto u ozbiljnoj konkurenciji „Nušićijade“ i postići i druge uspehe na književnim konkursima; uspeh je i kada vam se ime nađe na naslovnici knjige, kada dobijate (nadam se zaista zaslužene) pohvale za novinarski rad iako po struci niste novinar niti imate dugogodišnje iskustvo u toj oblasti, kada proizvode vaše kreativnosti nose ljudi u raznim gradovima zemlje, pa i van nje… Ipak, nekako ne mogu da izdvojim bilo šta od toga kao najveći uspeh. Mislim, i nadam se da sam u pravu, da mi najveći uspeh tek predstoji. Zanimljivo, nemam ideju šta će to biti. Ali kada se bude desio, imaću pravi odgovor na ovo pitanje.

A o čemu sanjam… Pa, uglavnom o velikim i, bojim se, ne previše mogućim stvarima. Recimo, o životu bez stresa, bez ulaganja emocija i živaca u suštinski nebitne stvari; o društvu u kome svi ljudi imaju samo po jedno lice, bave se konkretnim rešavanjem konkretnih problema, a proizvodnja i prodavanje magle ne spadaju u unosan biznis.

U budućnosti, da li sebe vidiš kao književnicu, novinarku ili profesorku srpskog jezika u nekoj obrazovnoj ustanovi? Šta je kreativnije, izazovnije ili sigurnije?

Najsigurnije je da ništa od navedenog nije sigurno. S druge strane, kreativne i izazovne mogu da budu sve nabrojane profesije, što, naravno, mnogo zavisi i od same osobe koja se njima bavi.

A nešto što me privlači odmalena, a što nije ponuđeno kao jedan od mogućih odgovora, jeste rad u biblioteci – recimo da mi je to san iz detinjstva, koji još uvek nije ni odsanjan, ali ni zaboravljen. Takođe, mislim da bi mi prijao i išao od ruke bilo kakav rad sa knjigama – pisanje, prevođenje, lektura, književna kritika… Kada sam, negde krajem 2014. godine, počela ozbiljnije da se bavim kreativnim radom, sećam se da sam u idealnoj viziji budućnosti zamišljala sebe u sopstvenoj prodavnici rukotvorina, okruženu šarenilom svojih radova; u ćošku je jedan sto, na stolu laptop, za kojim, kada nema kupaca, uz šolju kafe ili čaja radim na svojim i tuđim tekstovima, pišem, prevodim, uređujem… Pored biblioteke kao neprikosnovene ljubavi iz mlađih dana, i ovo mi još uvek deluje kao primamljiva varijanta. Vremenom sve više naginjem ka tome da mi je najdraže da zamišljam sebe u nekom poslu koji me čini spokojnom i srećnom, jer, na kraju krajeva, čini mi se da je to i ono najvažnije.

Vizitkarta:
Ime i Prezime: Dijana Jelenkov
Datum i mesto rođenja: 4.8.1988.
Boja kose i očiju: Braon
Horoskopski znak: Lav
Obrazovanje: Gimnazija “Sv. Kirilo i Metodije” u Dimitrovgradu; Filozofski fakultet u Nišu; Filozofski fakultet u Novom Sadu
Mesto življenja: Dimitrovgrad
Omiljena hrana i piće: Testenine u svim oblicima, bojama i veličinama. / Topla čokolada, crna. I kafa, još crnja.
Omiljeni hobi: Čitanje i izrada rukotvorina
Omiljeno godišnje doba: Leto
Omiljeno mesto za odmor: Selo. Po mogućnosti u planini i pored reke.
Omiljeni film: “Into the Wild”
Omiljena muzika: Ona koja ume da dirne u dušu. Od Legendi preko Smaka do Zvonka Bogdana, žanr je najmanje bitan.
Omiljena knjiga: Ne postoji. Postoji više omiljenih pisaca – trenutni top tri: Zoran Živković, Teri Pračet, Haruki Murakami.
Voli da: Šeta u sumrak; gleda oblake kroz prozor voza u pokretu.
Ne voli: Zimu i hladnoću; lenjost i licemerstvo; da dosađuje drugim ljudima.

P. Videnov

Foto: Slaviša Milanov / Petar Videnov / Dejan Todorov / Saško Todorov / Privatna arhiva Dijane Jelenkov