Nataša Jocev Panić: Priče o malim ljudima u vihoru velike istorije

   Nataša Jocev Panić rođena je 1955. godine u Pirotu, a po ocu vodi poreklo iz sela Kamenice u okolini Dimitrovgrada. Iako je “Crvena lokva” roman kojim se proslavila, njen književni opus prilično je bogat i raznolik: napisala je nekoliko poetskih zbirki, romana i zbirki priča, jednu dramu, a piše i za decu. Bavi se prevođenjem sa bugarskog, i naročito neguje pisanje na dijalektu svog rodnog kraja. Na dijalektu piše i svoju novu knjigu, koja obrađuje temu granice. Tim povodom sa Natašom smo porazgovarali o njenom dugogodišnjem i plodnom literarnom stvaranju.

   Kada ste i kako počeli da se bavite pisanjem?

   Počela sam da pišem kao vrlo mlada, i uvek u šali kažem da sam sa tom greškom rođena. Iako sam se rodila u Pirotu, detinjstvo sam provela u Kamenici, rodnom selu moga oca, tako da sam prve spoznaje o životu stekla na Staroj planini. Tu sam se formirala i kao pisac, i kao ličnost, i mnogo toga sam pokupila od ljudi pored kojih sam rasla. Bila sam veselo i znatiželjno dete, volela sam da slušam šta pričaju bake, a otac mi je bio krčmar – a u krčmama se najviše toga dešavalo i pričalo. Bilo mi je interesantno da pamtim zanimljive događaje, a kasnije sam ih i zapisivala. U početku, dok nisam znala da pišem, izmišljala sam priče, a deci sam govorila da sam to čula na radiju, da bi mi verovali da su priče istinite. Zatim, u prvom razredu, povodom 8. marta, izašao je konkurs za najlepšu pesmu posvećenu majci, i tada sam napisala moju prvu pesmu. Pošto me je bilo sramota da je pošaljem jer sam bila nesigurna u sebe i u svoj književni talenat, poslala sam je pod pseudonimom. Moja pesma je pobedila, a nagradu sam dobila iz ruku Branka Ćopića. Sve mi se to veoma dopalo, i tako sam počela da pišem i objavljujem.

   Mnogi smatraju da se pisac u samom početku svog stvaranja mora rukovoditi nekim uzorom као smernicom u radu. Mislite li da se pisac rađa ili stvara, i da li ste i sami imali uzore kada ste počinjali da pišete?

   Kada sam počela da pišem, bila sam isuviše mlada da bih imala uzore, tako da ih tada nisam imala, a nemam ih ni danas. Mislim da sam uzor samoj sebi, jer ja tragam za pričama iz života, i onoga o čemu pišem u drugim knjigama nema. Rekla bih da nigde ne postoji fakultet za obrazovanje književnika, i mislim da se stvaraju novinari, a da se pisci rađaju. Nažalost, u današnje vreme se mnogo toga pomešalo, ali ipak verujem da dobri pisci traju i da će trajati, i da je svrha pisanja da knjige ostanu za buduća pokolenja.

   Pišete poeziju, romane, priče, drame. U kojoj književnoj formi Vam je najlakše da se izrazite, i za šta smatrate da najbolje „leži“ Vašem senzibilitetu?

   Nikada nisam pisala čisto pro forme, i čini mi se da, čega god se latim, ispadne nešto od toga. Mislim da sam dobru poeziju pisala u mladosti, dok sam u zrelo doba nekako počela da se bavim prozom. Zapravo, prozu sam počela da pišem iz inata – pošto sam dobijala nagrade za poeziju, profesor Ivko Jovanović rekao mi je jednom prilikom: “Lako je pisati poeziju, hajde da te vidim u prozi!” Ja sam počela iz inata da pišem “Crvenu lokvu”, da vidim stvarno da li znam ili ne znam. Teško je reći koji mi književni izraz najbolje “leži”, jer to sam ja – u kojoj god formi da pišem, sve to prođe kroz mene.

   Pisci stvaraju iz raznih pobuda: zbog slave, naleta nadahnuća, želje da promene svet. Šta je sa Vama – zašto ste počeli i nastavili da pišete?

   Pišem zato što to nosim u sebi. U svim mojim pričama glavni junak je Stara planina i njeni ljudi. Najpre, htela sam da vidim zašto je to tako bilo i da li se i koliko ljudi razlikuju od pre dvesta ili sto godina. Zatim, bila mi je vrlo intrigantna ta borba za opstanak. Dosta sveta je pobeglo preko granice zbog političke represije, ali mnogi ljudi su ostali do kraja na svojim ognjištima jer im je to dedovina i borili se da taj kraj ne zamre. Ne razumem ni potcenjivanje jezika – u celom svetu postoji jezik koji je zvaničan, službeni, postoji jezik koji se govori po kantonima, i niko se nikome ne smeje. Kod nas nije tako, i zato ću iz inata da pišem i na jeziku moga kraja, da se ne zaboravi. Mislim i da na taj način promovišem svoj zavičaj, Staru planinu, jer koliko i da tamo nema ljudi, još uvek taj kraj postoji; dokle i kako, to zavisi od svih nas. Knjigu “Neko će sigurno doći” napisala sam i kako bih prikupila sredstva za renoviranje crkve u Kamenici. Nažalost, sve se to dosta iskomplikovalo. Bitno je da nisam odustala, i nadam se da će uskoro doći trenutak da se i to realizuje.

   Da li imate neke rituale prilikom pisanja, ili možete da pišete u bilo kakvim uslovima?

   Nemam rituale – mogu da pišem i na autobuskoj stanici. Otkriću vam jednu tajnu: “Crvenu lokvu”, kao i “Voleti iznova”, pisala sam na poslu. Tada sam radila u kompjuterskoj modelarnici u “Prvom maju”. U to vreme nisam imala kompjuter; imala sam jednu sveščicu, tu sam pisala i tako ispunjavala vreme kada nismo imali posla.

   Iako živite u gradu, u Vašim knjigama vidno su prisutni motivi sela, seoskog života i uspomena na njega. Odakle u Vašem pisanju ovoliko vezanosti za ruralno?

   Kažu da je dete praotac čoveku, a mislim da ista paralela može da se napravi i između sela i grada. Sve počinje od nečeg malog, i kiša počinje kapljicom, pa se tek onda naprave mora i jezera. Tako je i sa gradovima – u jednom selu od stotinu kuća i par stotina ljudi vi ćete naći istu strukturu kao i u gradu: imate i dobrih i loših, i podmitljivih, inteligentnih… Jednostavno, meni  je selo blisko, tamo sam rasla, i želim da pišem o njemu zato što umire, zato što se ta kultura gubi. Mnogo toga imamo da naučimo od onoga što je prošlo. Možda ne bih pisala toliko o Gornjem Visoku, o Staroj planini, o granici, o mom zavičaju, da to nije umrlo. Sad se vraćaju ljudi, turisti koji tragaju za lepotom, za prirodom, ali niko ne zna šta je pre toga bilo. Ne znaju ni naša deca šta je bilo, moji unuci će jednog dana otići i reći: “Jao, što je lepa Stara planina!”, ali kad znaju šta je bilo na toj Staroj planini, onda će više da je vole i cene. I ne samo moja deca, već ljudi uopšte. To je razlog mog stvaralaštva na tu temu.

   Druga tema koja je prisutna u Vašim knjigama jeste granica. Šta ona za Vas predstavlja i zašto joj se u pričama tako često vraćate?

   Ne samo za mene, već i za sve ljude koji su živeli kraj granice i čiji su preci živeli kraj nje, granica je alfa i omega postojanja. Hteli mi to da priznamo ili ne, naši životi su duboko vezani za granicu, i ona je jedna duboko zaorana brazda u našim dlanovima. Mnoge priče su ispričane o njoj, ali je i mnogo toga što nikad nećemo saznati. O tome šta je za našeg čoveka granica govori i uvodni deo knjige koju trenutno pišem: “Pituješ me, sinko, kvo je tova granica. Kvo da ti kažem? Tova je, sinko, selo bez narod, kuća bez ognjište, panica bez dno, bunar bez vodu. Granica je svadba bez svatovi, njiva bez rod. Granica je stoglava aždaja koja je jed’n vek smlela i sve što nju je do usta došlo izela. Sa se pusta prostrela, po nju samo orli i gavranje ode, u prolet đu kukavica zakuka, žalno i tužno, kiko što su odi nju majće za sinove kukale. Granica je, sinko, duševadnik, raskara i raspudi svi, sa sama i pusta po Staru planinu vampiruje.”

   Vaše najpoznatije delo je roman „Crvena lokva“. Da li je ovo i za Vas lično najbolje delo iz Vašeg opusa, ili postoji neka knjiga koja Vam je draža ili smatrate da zavređuje više pažnje od pomenute?

   Jednom sam na televiziji čula kako Paolo Koeljo kaže da svaki pisac mora da ima najbolju knjigu. I ja mislim da je to tako, i dobro je da vam je među prvim knjigama ona najbolja, jer vam ona otvara vrata: to je šinjel ili kvas za sve ostale knjige. “Crvena lokva” je roman o kome se i dan-danas mnogo govori, prevedena je i na bugarski, a par godina bila je najprodavanija na sajmu knjiga u Crnoj Gori. Međutim, knjiga koja meni lično mnogo znači, i koju doživljavam na nov način uvek kad joj se vratim, jeste „Paulina“.

   „Crvena lokva“ je sudbina mojih baka i sudbina svih žena iz kraja, jer sam u nju uplela mnoge priče. „Paulina“ je sudbina moje majke, koja je živela na dvoru bugarskog cara Borisa, ali kada je ’43. godine bombardovana Sofija, ona se vraća iz carske palate svom ognjištu. U toj knjizi je njena životna priča, koja je veoma specifična i vrlo interesantna.

   Autorka ste romana „Graduška“ i drame „Na slavu da mi dojdeš“, koje su pisane autentičnim dijalektom našeg kraja. Kakvo je Vaše mišljenje o dijalekatskoj književnosti? Kakav je i koliki njen značaj?

   Napisala sam još jednu komediju na dijalektu za potrebe pirotskog pozorišta – “Ljubav je tajna golema”. I ranije sam po nagovoru mnogih ljudi koji se bave dijalektologijom tu i tamo stavljala u knjige ponešto iz dijalekta, ali je to bio više kao neki detalj, kao ukras. Meni je vrlo intrigantno da pišem na dijalektu, ali bojala sam se da na taj način ne zatvorim knjigu u okvire svoga zavičaja. Međutim, “Gradušku” čitaju i u Sloveniji, čitaju je u Crnoj Gori, i mislim da ljudi razumeju taj naš šopski govor, govor našeg zavičaja Dimitrovgrada. U knjige stavljam rečnike nepoznatih reči, specifične reči koje ni mi danas više ne koristimo, ali sve ostalo se razume. Verujem da ovakva dela jesu bitna za očuvanje lokalnih govora, i zato ih i pišem – decu treba učiti, jer nije sramota da znaju da govore na jeziku mesta u kome žive. Ako učimo svetske jezike, zašto ne bismo znali jezik naših predaka?

   Bavite se i književnošću za decu, a za tekst monodrame „Hodanje unatrag“ dobili ste i nagradu na Zmajevim dečjim igrama. Kako uspevate da u sebi objedinite optimizam detinjstva i realizam zrelog doba, i da istovremeno (i uspešno) stvarate i za decu i za odrasle?

   U komediji “Hodanje unatrag” kažem da nije moguće da budeš dete, pa da odjednom nisi više dete. Moraš da budeš uvek i dete i odrastao čovek – ne možeš da odsečeš kuću pa da baciš temelje i ostaviš samo krov, jer je to jedna celina. Tako je i sa čovekom. Ja sam sačuvala tu dečiju radost u sebi, pa pomalo i tu naivnost. Čovek kroz život mora da ide srcem. Naravno, idemo i razumom, ali ako je to razum bez srca, jednostavno smo osakaćeni za neke radosti, za neke ljubavi. Ja sam u duši jedno veliko dete koje pamti sve što je u životu bilo, i moja je sreća što mnogo pamtim.

   Šta se sve nalazi na policama Vaše kućne biblioteke?Šta ste voleli da čitate u detinjstvu i mladosti,a šta čitate u poslednje vreme?

   Imam poveću biblioteku, možda oko dve hiljade knjiga. Trudim se da to budu vanvremenske knjige, dela koja traju, tako da imam puno lepih i dobrih naslova svetske klasike, ali i kvalitetne beletristike. I u detinjstvu sam mnogo čitala. Naša škola u Kamenici imala je biblioteku, i ne znam ima li ičega tamo što nisam pročitala. Tada su me oduševljavale knjige kao “Družina Pere Kvržice”, “Dečaci Pavlove ulice”, “Ne okreći se, sine”, “Daleko je sunce”… Kao mlada sam čitala mnoge “teške” pisce, klasike koji nisu bili za moj uzrast – Selimovića, Crnjanskog, Ćosićeve “Korene”… Danas volim da se vraćam dobrim knjigama i štivu koje sam čitala u mladosti. Nije isto kad čitaš jednog pisca kao mlad i kao odrastao čovek, i sada me oduševljava ono što tada nisam razumela. Uvek čitam po više knjiga, obično paralelno na bugarskom i na srpskom. Skoro sam pročitala jednu knjigu Makedonke Vinke Sazdove prevedenu na bugarski, a trenutno čitam novu zbirku priča Momčila Antića “Sparno veče” i “Limunovi na mesečini” Đine Majer.

   Knjiga koju trenutno pripremate bavi se već pomenutom temom granice, a tako glasi i njen naslov. Šta čitaoci mogu da očekuju od ove zbirke priča, i zašto je treba pročitati?

   Knjigu treba pročitati jer će se na taj način moji čitaoci vratiti svojim korenima, a mnogi će saznati nešto što se dosad nije znalo, o čemu se nije govorilo. Kao i u drugim knjigama, i ovde tragam za sudbinama malih ljudi u vihoru velike istorije, otkrivam kako je čovek koji se našao u političkim previranjima mogao da ostane i opstane na tom prostoru, a ujedno i da svoju ličnu sudbinu iznese do kraja. Priče su mi autentične, pominjem čak i imena ljudi. Ti ljudi više nisu živi, i zašto da ih ne pomenem? Neka se pamte. Pišući tu knjigu, želela sam i da na neki način to bude opomena: mi smo široko otvorili naše granice, ali mislim da smo napravili pogrešnu stvar. Аko vi odete, vi ćete pamtiti svoj zavičaj, ali će vaša deca imati zavičaj tamo gde budu rođena. Mislim da o tome treba povesti računa, jer ova knjiga svedoči da tako nije trebalo da bude, niti tako treba da bude danas.

   Biografija:

   Nataša Panić rođena je 1955. godine u Pirotu, a po ocu vodi poreklo iz sela Kamenica u okolini Dimitrovgrada. Objavila je tri samostalne zbirke poezije: „Zimzeleno svitanje“, „Grana mladog meseca“ i „U srcu sunce“. Autorka je romana „Crvena lokva“, „Voleti iznova“, „Razmeđa“, „Paulina“, „Zora“, „Na vrata sreće kucaj tri puta“, kao i zbirki priča „Topli deo neba“ i „Neko će sigurno doći“. Za decu je napisala roman „Upakuj želju u zvezdu“ i zbirku priča „Baba se ženi ili sve je tako bilo“.

   Objavila je i roman „Graduška“ i komediju „Na slavu da mi dojdeš“, pisane na dijalektu dimitrovgradskog kraja.

D. Jelenkov

Foto: Slaviša Milanov

          Rubrika “Most prijateljstva” se sufinansira sredstvima grada Pirota u okviru konkursa za sufinansiranje projekata u oblasti javnog informisanja za 2016. godinu. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.