Cvetko Ivanov – sela koja nestaju i knjige koje ostaju

   Cvetko Ivanov rođen je u Borovu, a živi u Dimitrovgradu. Poznat je kao autor desetak monografija sela dimitrovgradskog kraja, kao i rodoslova ovdašnjih familija. Iako je po struci tehnolog, Ivanov se decenijama unazad zanima za istoriju i etnografiju naših krajeva, ali i za književnost. Pre dve godine za svoj rad na monografijama dobio je lokalnu Septembarsku nagradu, a za svoja bogata istraživanja nagrađen je i medaljom “Ivan Vazov”. Predsednik je Udruženja građana “Burel”.

   Veliki deo njegovog života vezan je i za Pirot, gde je radio čitave dvadeset i dve godine – dve godine kao tehnolog u proizvodnji, i dvadeset kao predavač u Srednjoj stručnoj školi.

   Kaže da je uvek bio i ostao u dobrim odnosima i sa kolegama i sa učenicima, i da nikada nije imao problema zbog porekla ili nacionalnosti. Uvek su mu izlazili u susret kako u školi, tako i u lokalnim institucijama kao što su Muzej i Arhiv Pirota, sa kojima održava naročito dobru saradnju. Nije mu bilo teško da više od dve decenije svakodnevno putuje na relaciji Dimitrovgrad-Pirot, a o tome kaže:

   „Dobra strana putovanja je i što svakog dana srećem ljude, pričamo, razmenjujemo informacije, i mnoge stvari koje su me zanimale zapisao sam baš u autobusima.”

   Iza sebe ima već dvanaest objavljenih monografija, a očekuje se i promocija dve nove knjige. Tim povodom sa Cvetkom Ivanovim razgovarali smo o njegovom dosadašnjem radu i budućim planovima. 

   Kako ste se zainteresovali za pisanje monografija sela i rodoslova familija?

   Mnoge stvari se u životu dese slučajno. Ujak moje majke bio je predsednik opštine Borovo u periodu između dva svetska rata, a i prvi predsednik opštine takođe je bio njen rođak. Obojica su rano ostali udovci. Kao stari ljudi, i to ljudi koji su bili na takvom položaju, znali su dosta toga, i kada bismo se skupili kod kuće u selu da nižemo duvan, često su govorili o onome što je bilo. Meni je to bilo zanimljivo i počeo sam da skupljam materijal, da zapisujem… Zatim, moj otac je sa osam godina bio sluga u jednom selu kraj Kosjerića, a to je kraj gde ljudi poštuju tradiciju, zanimaju ih preci, i nemoguće je da tamo nađete nekoga ko ne zna ko mu je pradeda. Tamo se i moj otac zainteresovao za rodoslove, tako da, najviše zahvaljujući njemu, za svoju porodicu imam podatke za četrnaest pokolenja unazad. Kada su monografije u pitanju, pisao sam najpre o Borovu jer je to moje rodno selo, a zatim i o Dragoviti jer su odatle moja supruga i baka. Kako sam već imao dosta materijala, rešio sam da pišem i o drugim selima Burela.

   Kada čovek jednom uđe u taj svet, pisanje postaje neka vrsta opsesije. Jasno je da pisanje ovakvih knjiga nije način da se obogatite, ali je veoma zanimljivo – stalno ste u kontaktu s ljudima, nema dana da me neko ne pozove da nešto pita ili da mi da neku novu informaciju.

   Kako nastaje jedna monografija sela, odnosno jedan rodoslov?

   Da bi se napisala monografija jednog sela, potrebno je četiri-pet godina rada (kada se stekne iskustvo, i nešto manje). Prvo što uradim je da slikam groblje, svaki spomenik, jer to je jedan od izvora informacija, možda i jedan od najtačnijih izvora. Tamo piše sve: ko se i kada rodio i kada je umro, i ko podiže spomenik. Zatim, prikupljam podatke od starih ljudi, jer živa reč često mnogo više znači od pisane.

   Uvek imam tu sreću da u svakom selu nađem ponekog ko je odličan informator. Imam dobre informatore i sa strane, čak i iz Slovenije, iz Beograda… Koriste se i brojni podaci iz različitih arhiva, iz matičnih knjiga, a dobri izvori su i stare novine. Sve podatke do kojih dođem  kopiram i čuvam, tako da imam mnogo materijala o svim selima caribrodskog kraja, i koristim ih kada su mi potrebni. Treba sakupiti i fotografije, što takođe zahteva dosta vremena.

   Celokupna izrada ovakvog tipa knjiga je i dosta skupa, tako da je od velikog značaja pomoć sponzora. Izdvojio bih Svetoslava Stanulova i Galinu Dončevu, koji su poreklom iz Banskog dola, a žive u Sofiji. Mnogo su mi pomogli i Lila i Draga Gerovi iz Prače, Josifov iz Berlina, Ivanka i Mila iz Australije, Zoran Nikolov, Oleg Milov, mlekara “Stara planina”, firma “Kobra”… Značajna sredstva mi obezbeđuje Nacionalni savet, kao i Ministarstvo kulture i informisanja Srbije. Ovakva istraživanja bila bi nemoguća i bez institucija kao što su Arhiv Pirot, Muzej Pirot, Sofijski centralni državni arhiv, Stolična biblioteka Sofija, Narodna biblioteka “Sveti Kirilo i Metodije”, Vojno-istorijski arhiv Veliko Trnovo, Matična služba Dimitovgradа i Pirotа, kojima takođe želim da izrazim posebnu zahvalnost. Recenzenti mojih knjiga uglavnom su bili Krstjo Mančev, Spas Sotirov i Nenad Stefanov.

   Kakvo je interesovanje za ovakve knjige, i kakav je i koliki njihov značaj?

   Ljudi se uglavnom dosta interesuju, i to su prvenstveno ljudi sa strane, oni koji žive u inostranstvu, a vuku korene iz ovih krajeva. Potražnja je različita za različita izdanja, ali za “Borovo” i “Bansкi dol”, recimo, nemam više primeraka, a i “Dragovita” je pri kraju. Mislim da knjige imaju veliki faktografski značaj, koji će biti sve veći kako vreme prolazi.

   Autor ste knjige „Dušata na Caribrodsko“, koja predstavlja zbirku narodnih umotvorina. Kako je nastala ova riznica lokalnih narodnih mudrosti i šta sve u njoj možemo naći?

   U saradnji sa Etnografskim institutom iz Sofije pokušali smo da obučimo decu za prikupljanje narodnih umotvorina, da “zarazimo” mlade ljude istraživačkim radom. Okupili smo petnaestak dece, koja su pohađala obuku u KIC-u, a zatim smo išli po okolnim selima i sakupljali materijal. Nažalost, mladi uglavnom nemaju dovoljno upornosti, hteli bi da sve mogu da završe za dan-dva. Dosta dece je odustalo, ali moram da pohvalim Mariju Aleksov, koja je bila najupornija. U knjizi ima dosta anegdota, koje na određeni način pokazuju odnos čoveka prema životu, prema okolini. U svakoj knjizi koju pišem navodim i priče i anegdote iz datog sela, jer one daju malo drugačiji pogled na napisano. Osim toga, prikupili smo i dosta zagonetki i izreka, a tu se može naći i narodna medicina i narodna metodologija.

   

   Vaša knjiga „Borovo – istini i legendi“ zanimljiva je i po tome što u njoj donosite nemali broj šopskih reči i izraza sa pojašnjenjima. Da li Vas zanima da se temeljnije bavite i ovom oblašću?

   U Bugarskoj ima mnogo rečnika šopskog govora, ali ipak, naš šopski i bugarski šopski se razlikuju, kao što se razlikuje i naš govor od pirotskog. Ima reči koje su iste, ali ima i specifično naših. Za pomenutu knjigu sam iz živih izvora sakupljao reči koje su bile karakteristične za Borovo, najviše zbog pojašnjenja. U drugom izdanju Borova spremam i sramne reči i izraze koje u prvo izdanje nisam uneo. Ipak, i takva leksika čini bogatsvo narodnog jezika, i nema razloga da je ignorišemo. Problem sa caribrodskim govorom je što nema napisanu gramatiku, a ja ipak nisam kvalifkovan za takvo proučavanje jezika. Moji materijali mogu da se koriste za neka dalja istraživanja, ali je za to ipak potreban lingvista.

   Iako se Vaše ime vezuje pre svega za istraživački rad u oblasti etnografije, imate iskustva i u književnosti. Kada se i kako rodilo interesovanje za pisanje?

   Oduvek me privlačilo da pišem, to mi je “mana” od detinjstva. Kada sam završio gimnaziju, hteo sam da studiram žurnalistiku ili književnost, ali nisam uspeo da dođem do stipendije za te studije. U početku sam se stideo i pisao pod pseudonimima – Stojan Dimitrov, Cvetko Zarkov… Kasnije sam počeo da pišem pod svojim imenom i objavljivao sam u časopisima „Drugarče“, „Most“, kao i u „Bratstvu“. Kod mene je pisanje uglavnom bilo način da se pobegne od stvarnosti, jer je naša stvarnost u to vreme bila prilično loša, živelo se u sirotinji… Pisati je značilo zatvoriti se u sebe i maštati.

   Objavili ste i zbirku pesama pod naslovom “Žive uspomene”. Otkud inspiracija za pisanje pesama,i zbog čega ste odabrali baš poeziju, a ne, recimo, priče ili romane?

   Nemam neki poseban izvor inspiracije, pišem o onome što me muči u datom trenutku – kada mi je umrla majka, pisao sam o tome. Pokušao sam da pišem i haiku, i imam nekoliko objavljenih pesama u „Mostu“ i pirotskoj „Slobodi“. Ipak, mislim da je moja poezija – poezija inženjera. A odgovor na pitanje zašto baš poezija zapravo je vrlo logičan: da bi se napisao roman, treba se na duže vreme odvojiti od svega, dok je poezija trenutna inspiracija.

   

   I kada sam pisao kao mlad, uvek sam imao mnogo obaveza – morao sam da kosim, kopam, skupljam drva, idem u školu, pomažem u kući… Dešavalo mi se da uzmem nešto da pišem, stignem donekle, i ne dovršim. Imam nekoliko priča napisanih tako dopola. Nisam mogao da ih završim, jer sam imao drugog posla. Takođe, mislim da čovek u pisanju poezije ima veću slobodu nego u prozi. Osim “Živih uspomena” štampao sam i „Zbirut’k“, gde sam sakupio najrazličitije pesme koje sam pisao još od gimnazije. Sve što se tu nalazi uglavnom je već objavljivano u raznim časopisima i novinama.

   Čime planirate da se bavite u bližoj budućnosti?

   Hteo bih da se ozbiljnije pozabavim demografijom, jer su naša sela na putu demografske katastrofe. Prema nekim izvorima, Borovo je nekada imalo 1740 stanovnika, a sada tamo živi njih dvadeset. U caribrodskom kraju nema nijednog sela sa više od sto ljudi, a situacija će biti sve gora. Prača i Verzar nemaju nijednog čoveka, Petačinci samo jednu baku, Boljev dol dvoje ljudi… Imamo tri mrtva sela, i desetak sa manje od petoro ljudi. Već imam turske dokumente o svim selima, popis iz 1880. godine… Hoću da napravim prikaz demografskog kretanja za sva naselja, pa se time bavim paralelno sa pisanjem monografija.

   Što se monografija tiče, čekam da izađe iz štampe nova knjiga o Držini. Krajem oktobra ili novembra planiram da i u Dimitrovgradu i u Pirotu napravim po jednu zajedničku promociju “Planinice” i “Držine”, jer su obe knjige štampane u okviru projeka pod nazivom “Jednom na granici, uvek na granici”. Takođe, radim i na knjizi o selu Vlasi, kao i na drugom izdanju “Borova”. Imam dosta materijala i o Bačevu i Petačincima, pa možda u budućnosti napišem nešto i o tome.

   Biografija:

   Cvetko Ivanov rođen je 1949. godine u selu Borovu, mahala Barje, opština Dimtrovrgrad. Osnovnu školu završio je u rodnom selu i u Poganovu, a gimnaziju u Dimitrovgradu. Nakon završetka Tehnološkog fakulteta u Skoplju počinje da radi kao tehnolog u pirotskoj fabrici “Tigar”, a kasnije prelazi u prosvetu, te do penzionisanja radi kao predavač u Srednjoj stručnoj školi u Pirotu. Još kao učenik osnovne škole počinje da piše i objavljuje u dečijim i dnevnim listovima na srpskom i bugarskom jeziku, kao i u časopisu “Most”. Posebno ga interesuje istorija caribrodskog kraja i genealogija familija. Do sada je objavio monografije za sela Borovo (2004), Dragovita (2007), Banski dol (2010), Prača (2012), Skrvenica (2014) i Vrapča (2015), i za zaseoke Šumje i Goleš (2011), kao i knjigu o rodovima “Vrtinci iz Grape, Rusimovci i Asanovci iz Poganova” (2012. i drugo izdanje 2016. godine). Njegova prva zbirka pesama “Žive uspomene” štampana je 2006. godine, a druga “Zbirut’k” 2016. Zbirka narodnih umotvorina iz našeg kraja “Dušata na Caribrodsko” izašla je iz štampe 2012. Godine. 2013. zajedno sa saradnicima izdaje knjigu o crkvama i manastirima pod nazivom “Vera i kamen”.

 D. Jelenkov

Foto: Slaviša Milanov, iz albuma Cvetka Ivanova

      Rubrika “Most prijateljstva” se sufinansira sredstvima grada Pirota u okviru konkursa za sufinansiranje projekata u oblasti javnog informisanja za 2016. godinu. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.