Aleksandar Apostolov, košarkaški trener: Život je sport i takmičenje

   Aleksandar Apostolov rođen je 1984. godine u Dimitrovgradu. Nakon završetka Gimnazije “Sveti Ćirilo i i Metodije” u svom rodnom gradu nastavlja obrazovanje u Sofiji, gde 2008. završava Nacionalnu sportsku akademiju “Vasil Levski” – trenerski profil, specijalnost košarka. Iduće godine upisuje i magistarski stepen – program “Sport za visoka dostignuća”.

   Kao košarkaš Apostolov se ostvaruje u KK “Dimitrovgrad” i kao učesnik u drugoj i prvoj srpskoj ligi, grupi jug, u periodu od 1999. do 2008. Dalju karijeru razvija pre svega kao trener: od 2008. do 2009. trenira podmladak u KK “Dimitrovgrad”; nakon toga prelazi u Sofiju i radi kao trener KK “Slavije” do 2013, а 2012. je i trener ženskog tima „Slavije“ u Nacionalnoj košarkaškoj ligi. Od 2013. radi sa KK “Montana”, a od 2015. trenira ženski tim i tim devojaka starijeg uzrasta u KK “Septemvri 97” u Sofiji, gde je skoro napustio svoju poziciju trenera. Ima iskustva i kao predavač: od 2016. predaje Teoriju i metodiku kondicione pripreme u Specijalnoj sportskoj školi “Sv. Naum Ohridski” u Sofiji. Od sticanja zvanja košarkaškog trenera pa do danas posećuje i brojne seminare za trenere i košarkaške kampove u Srbiji, Bugarskoj i Makedoniji, i to ne samo kao učesnik, već i kao trener, prevodilac i predavač.

   Sa Aleksandrom Apostolovim porazgovarali smo o ljubavi prema košarci, dosadašnjem iskustvu i uspesima u sportu i planovima za budućnost.

   Kako se i kada rodila ljubav prema košarci?

   Ljubav se rodila ’95, kada su naši igrali na Evropskom prvenstvu u Grčkoj i osvojili prvo mesto. Išao sam u četvrti razred, i to je bilo vreme generacije Đorđevića, Paspalja, Savića, Divca… Zaljubio sam se u ovaj sport, sam sam išao na igralište u parku, bacao na koš, trenirao i, naravno, kao i sva mala deca, verovao da sam i ja poput velikih košarkaša. Gađao sam trojke i bilo mi je vrlo zabavno.

   Da li si se bavio i drugim sportovima osim košarkom, i zbog čega si odabrao baš ovaj sport? 

   Bavio sam se i fudbalom, a amaterski i odbojkom, ali košarka je, kako kažu, jednostavna igra za inteligentne ljude. Za mene je to najdinamičniji sport i jednostavno, kada postigneš prvi koš, istog momenta se zaljubljuješ u njega. Makar je kod mene tako bilo. Ne znam kako bih to opisao – ljubav na prvi pogled. 

   Za koje klubove navijaš i koji su tvoji uzori u košarci?

   Navijač sam Crvene zvezde, ali kada je Partizan sa Duškom Vujoševićem igrao Evroligu, zavoleo sam i njih, pratio sam ih, znao kompletan sastav. Iz NBA navijam za San Antonio Spars jer smatram da je trener Greg Popovič sa svojim viđenjima, shvatanjima i psihologijom ka igračima doktor košarke. Od srpskih trenera uzori su mi Duško Vujošević i Željko Obradović. Njih dvojica su najbolji treneri u Evropi, najbolji srpski treneri, i zajedno sa Aleksandrom Nikolićem predstavljaju elitu našeg sporta. Dok sam kao mlad trener gledao njihove utakmice, beležio sam šta oni rade, kako to rade, pratio sam ih na internetu… Kada su u pitanju igrači, moji uzori su bili Predrag Danilović i Predrag Stojaković – njih dvojica za mene su bili jedinstveni, i na treninzima sam se trudio da igram poput njih.

   Iako je tvoje osnovno zanimanje trener, imaš iskustva i kao igrač i kao predavač. Šta je od navedenog najteže, a šta najzanimljivije, i zbog čega?

   Najteže je biti trener, zato što treba kontrolisati petoro ljudi koji su i u napadu i u odbrani, a pre svega, tome ih treba naučiti. Proces treniranja je veoma komplikovan proces koji treba da se rukovodi od strane jednog čoveka: uvek moraš sve da uradiš sam, a ono što postigneš na treningu pokazaće se i na utakmicama, tamo gde izlazi na videlo krajnji proizvod. Za jednog igrača najteži deo su treninzi, mada za mene nisu bili teški. Tada samo treniraš, igraš utakmice, nema tog psihičkog opterećenja. Ovde je opterećenje pre svega fizičko, što je zanemarljivo u poređenju sa psihičkim. Kao predavač imam veoma malo iskustva, tako da ne mogu mnogo toga da kažem o tom poslu. Lepo je, ali nije previše teško.

   Treniraš odrasle košarkaše, ali si trenirao i podmladak u KK „Dimitrovgrad“. Kakvi su tvoji utisci kada je u pitanju rad sa decom, a kakvi kada je reč o radu sa odraslima?

   Bio sam trener i u „Dimitrovgradu“ i u „Slaviji“, gde sam trenirao dečake. Mogu da kažem da je lepše raditi sa decom: trener obučava dete, i kada radi sa njim od, recimo, desete ili dvanaeste pa do osamnaeste, devetnaeste godine, u jednom trenutku stiže do finalnog rezultata i može da vidi kako je dete izraslo pod njegovim rukovodstvom u košarci, i ne samo u njoj. Sa odraslima je malo teže jer svako ima svoje hirove i treba udovoljiti svima. Jednostavno, treba na neki način ujediniti kolektiv, jer ako trener pokazuje više simpatija prema jednom igraču u odnosu na drugog, odmah se javljaju ljubomora, sujeta… Trener mora podjednako da voli sve igrače i igračice i da to i pokazuje, kako bi se u timu održali mir i spokojstvo, što je gotovo nemoguće.

   Kojim postignućima u košarci se najviše ponosiš (i kao igrač i kao trener)?

   Igrao sam u lokalnom klubu, ali kao igrač nemam neke naročite uspehe. Divno je biti košarkaš, jer je košarkaški klub treći po osnivanju u staroj Jugoslaviji, to je jedan istorijski klub. Biti deo njega velika je čast, ali s druge strane i odgovornost, jer u ovom trenutnku ja predstavljam njega, predstavljam i svoj grad, i moglo bi se reći da je to moj najveći uspeh. Kao trener, najozbiljniji uspeh sam postigao time što smo prošle godine postali šampioni Bugarske u kategoriji do devetnaest godina. Bila je to veoma teška sezona i u finansijskom i u psihološkom smislu, veoma zamorna, ali smo ipak osvojili prvenstvo. Dok sam bio u “Montani”, osvojili smo i Kup Bugarske, što je takođe bilo prilično teško, ali smo na kraju postigli uspeh nakon dve teške utakmice. Takođe, uspeh je i što nijedna takmičarka nije zadobila bilo kakvu povredu od prošle godine, iako smo odigrali preko šezdeset utakmica. I ovo je veliko postignuće za jednog trenera pri tako ozbiljnom opterećenju.

   Kako se oseća trener kada igrači koje trenira postižu velike uspehe?

   Oseća se zadovoljno – na kraju krajeva, zato i radimo, ne zbog svojih uspeha, već zarad uspeha takmičara. Uvek sam govorio da, kada jedan tim pobeđuje, najveću zaslugu imaju sami igrači, ali kada tim gubi, krivica pada na trenera, jer je on odabrao te igrače. Tada se vidi smisao ovog posla, kada se takmičari ostvare.

   Koliko vremena dnevno/nedeljno treba trenirati da bi se postigao uspeh u košarci?

   Treba trenirati minimalno pet sati dnevno, sa jednim danom pauze. To tvrde i veliki treneri, i tako se trenira i u NBA: minimum pet sati devno, minimum tri treninga na dan u sezoni pre takmičenja, a u takmičarskoj sezoni već zavisi od utakmica. Za podmladak je najvažnija postojanost u treninzima i pre svega dobar demonstrator, odnosno trener. Može se trenirati i jedan sat dnevno, ali je važno da se dete obučava pravilno, jer se loše navike vremenom teško iskorenjuju.

   Možemo li svi da se bavimo košarkom, ili su fizičke predispozicije ipak presudne?

   U ženskoj konkurenciji je nešto lakše. Prošle godine sam u svom timu imao dve bliznakinje koje su bile visoke po 1,62, ali i pored toga, zahvaljujući svojoj volji uspele su da se ostvare izuzetno dobro i sada igraju u Danskoj u prvoj ligi. Uspele su i nastaviće da napreduju zato što vole da rade, i nije bitno koliko su visoke. U muškoj košarci, da bi se igralo na visokom nivou potreban je pre svega talenat. U košarci talenat je visina, i to je glavni faktor koji određuje nivo na kome će igrati jedan košarkaš. Svi možemo da se bavimo košarkom amaterski, ali profesionalno to mogu samo određeni ljudi.

   Ako bi birao zanimanje koje nije iz oblasti sporta, šta bi to bilo?

   Ne postoji nešto takvo. Nikada nisam razmišljao o tome da se bavim nečim izvan sporta – čak i kao instruktor fitnesa, bitno mi je da sam u sportu, jer život je sport, život je takmičenje, i želeo bih da uvek ostanem u ovoj oblasti.

   Da li se savremeni čovek dovoljno bavi sportom, i kako se, po tvom mišljenju, mogu motivisati mladi da budu aktivniji?

   Savremeni čovek ne bavi se dovoljno sportom radi zdravlja. To je osnovna stvar u EU, u skandinavskim zemljama. Tamo se sav novac ulaže ne u elitni sport, već u razvoj baš ove vrste sporta, sporta za sve, sporta radi zdravlja, koji je postao osnova za zdravlje nacije. Naše nacije, niti u Bugarskoj niti u Srbiji, uopšte nisu zdrave. Ovo ima svoje korene još u školi, gde se deca ne posvećuju dovoljno fizičkom vaspitanju, a kada se vrate kući, odmah sedaju za računare. Već u predškolskom uzrastu svi oni imaju smartfone, laptopove, kompjutere… Na neki način, ovo je potpuno samoubistvo pojedinca. Najveća motivacija za mlade jeste kada jedan nacionalni tim postigne neki uspeh, nebitno da li je to prvo, drugo ili treće mesto. To je podiglo žensku košarku u Srbiji na veoma visok nivo, i devojčice se masovno upisuju na treninge. Koliko znam, samo u Pirotu ima dvesta devojčica koje treniraju u „Gimnazijalcu“, što daje velike nade za budućnost.

   Gde vidiš sebe u budućnosti?

   Vreme će pokazati. Svako želi da se ostvari ne samo profesionalno, već i finansijski, jedno ide uz drugo. Moja želja je da se ostvarim negde u inostranstvu. Letos sam imao i jednu ponudu iz Kine koju sam odbio, ali možda ću joj se sada vratiti.

D. Jelenkov

Foto: Ivica Ivanov, iz albuma A. Apostolova

Rubrika “Mladi našenci” se sufinansira sredstvima Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije u okviru konkursa za sufinansiranje projekata iz oblasti javnog informisanja na jezicima nacionalnih manjina u 2016. godini. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.