U rubrici “Mladi našenci“ naš sagovornik je tridesettrogodišnji fizioterapeut Boris Mitov. Boris je rođen 1983. godine u Pirotu. Osnovno i srednje obrazovanje stiče u Dimitrovgradu. Nakon završetka gimnazije nastavlja školovanje u susednoj Bugarskoj gde 2005. godine diplomira na Medicinskom koledžu u Varni, koji je deo Medicinskog univerziteta „Prof. dr Paraskev Stojanov“ na kojem stiče zvanje fizioterapeut. Nakon završetka studija vraća se u Dimitrovgrad. Zbog nemogućnosti nostrifikovanja diplome ne nalazi zapošljenje u struci i biva prinuđen da radi kao konobar u ugostiteljskim objektima u Dimitrovgradu, između ostalih – hotel “Saks Balkan“, “Oaza“, restoran “Kapica“.
Nakon višegodišnjeg konobarskog staža odlučuje da pronađe posao u struci, a put ka ostvarenju cilja odveo ga je u daleki Kuvajt, gde se zapošljava na klinici za fizioterapiju – „Therapia Medical Center for Physiotherapy“. Veliki je ljubitelj kulinarstva, a u slobodno vreme bavi se fotografijom prirodnih pejzaža i starinskih stvari. Boris je trenutno na odmoru u Dimitrovgradu, a ekipa portala „Far“ iskoristila je priliku da porazgovara sa njim o ovoj dalekoj islamskoj zemlji u jugozapadnoj Aziji, koja se graniči na jugu sa Saudijskom Arabijom, a na severu sa Irakom.
Zašto ste se odlučili da odete u Kuvajt ?
Činjenica da se u Srbiji usled loše ekonomske situacije teško dolazi do posla mnoge je naterala da zaposlenje potraže u inostranstvu, pa tako i mene. Moja porodica, kao i većina u Dimitrovgradu raspolaže skromnim kućnim budžetom, a kako ne bih bio na grbači svojih roditelja, jer sam odrasla i formirana ličnost, odlučio sam da nešto uradim po pitanju zaposlenja. Počeo sam da tražim posao preko interneta, slao svoj CV u nekoliko zemalja. Ipak, rešio sam da odem u Kuvajt zbog najpovoljnije ponude i zbog želje da upoznam novu kulturu, veru, običaje, ljude.
Kakav je standard u Kuvajtu u odnosu na Srbiju ? Dali ste zadovoljni životom tamo ?
Što se tiče standarda, neuporedivo je viši u odnosu na Srbiju i na sve zemlje u ovom delu Evrope. Nafta je glavni derivat i najveći izvor prihoda u Kuvajtu. Stanovnici Kuvajta žive od “crnog zlata“ i poseduju nezamislivo bogatsvo za naše uslove. Recimo, da bi napunili ceo rezervoar gorivom potrebno je da izdvojite oko 10-ak evra.
Njihova valuta je dinar. Jedan kuvajtski dinar je oko 3 evra. Način života je dosta amerikanizovan. Izlazi se u trgovačkim centrima koji su klimatizovani i zatvorenog su tipa. Konzumiranje alkohola zakonom je zabranjeno. Država finansira školovanje mladih na univerzitetima širom sveta, obezbeđuje im smeštaj i stipendiju. Jedini uslov koji treba da ispune je da steknu diplomu. Grad Kuvajt se nalazi na obali Persijskog zaliva i zbog toga imaju dosta razvijen pomorski transport. U gradu se nalazi i međunarodni aerodrom.
Ono što je meni interesantno jeste da Kuvajt uopšte nema železnicu. Javni prevoz je slabo razvijen, uglavnom se koristi taksi, koji nije toliko skup. Meni lično smeta haotično stanje u saobraćaju. Voze velikom brzinom, preticaju sa svih strana i ne poštuju signalizaciju. Potpuni haos.
Problem su mi predstavljale i velike vrućine. Kuvajt je posle Doline Smrti (eng. Death Valley), pustinje u Kaliforniji gde je izmereno 56.7 C, najtoplije mesto u svetu. Najveća temperatura u Kuvajtu je iznosila 54 C, leti temperatura često prelazi 50 stepeni. Ponekad imam osećaj kao da sam zatvoren u rerni, kaže kroz smeh, naš sagovornik.
Čime se konkretno bavite ? Kakvi su uslovi na poslu ?
Radim na klinici za fizioterapiju – „Therapia Medical Center for Physiotherapy“ u gradu Kuvajt, koja poseduje najsavremeniju dijagnostičku i terapijsku opremu. Sve je organizovano na vrhunskom nivou. Što se mog dela posla tiče, bavim se manuelnom terapijom, koja obuhvata akupresuru, masaže, kineziterapiju, vežbe za jačanje obolelog dela tela, kao i vežbe za jačanje celog tela.
Pored manuelne, radim i fizioterapiju (elektrostimulacije, ultrazvuk, magnet). Posao fizioterapeuta zahteva strpljenje, jer se rezultati terapije vide tek nakon marljivog i upornog rada s pacijentom. Takođe veoma bitna je i veština motivisanja samog pacijenta, kada posustaje i želi da odustane od terapije.
Kako su vas prihvatile kolege ?
Klinika zapošljava isključivo strano osoblje, a kolege su me odlično prihvatile. Postoji međusobno razumevanje među nama jer smo narodski rečeno u “istom sosu”, svi smo daleko od kuće, držimo se zajedno, pružamo podršku jedni drugima.
Otišli ste u zemlju muslimanske veroispovesti. Šta je ostavilo najupečatljiviji utisak na vas?
Kuvajt je mala uređena država koja čuva i neguje svoju tradiciju i običaje. Za vreme Ramazana islamskim vernicima je od svitanja zore do zalaska sunca zabranjeno konzumiranje hrane, pića i pušenje cigareta. Prema tamošnjim običajima treba izbegavati javno ispoljavanje nežnosti između polova. Posebnu pažnju treba da obrate žene koje treba da budu obučene tako da su im osim glave svi delovi tela pokriveni.
Trenutno ste na odmoru u Dimitrovgradu. Učestvovali ste na manifestaciji “Dani Caribrodske šušenice” i zauzeli prvo mesto.
Pošto u Kuvajtu nisam mogao da učestvujem na manifestacijama takvog tipa zbog zabrane konzumiranja svinjskog mesa, rešio sam to da nadoknadim ovde, u Dimitrovgradu, kaže u šaljivom tonu Boris. Inače, volim kulinarstvo, uživam u tome. Pripremam razne specijalitete na svoj način.
U čemu je tajna dobrog jela ?
Za dobro jelo treba dobar stomak. Šalim se malo, nećete mi zameriti. Tajna pre svega leži u ljubavi prema onome što radite. To je po meni najbitnije od svega, čak i od odabira namirnica i stavljanja raznih začina. Volim da kuvam za sebe, porodicu, rodbinu, prijatelje.
Osim kulinarstva imate li još neki hobi?
Da. Bavim se amaterskom fotografijom. Uglavnom slikam prirodne pejzaže i starinske predmete i stvari. Većinu svojih slika napravio sam u Petačincima, u rodnom selu mog oca Slobodana. Ovaj kraj je neiscrpan izvor prelepih fotografija, a čista priroda, reka Jerma, šuma, stene daju mi inspiraciju.
Kad god imam vremena volim da odem tamo, ne samo da bih slikao, već i da bih uživao u prirodi, na čistom i svežem vazduhu.
A. Todorov
Foto: Iz albuma B. Mitova
Rubrika “Mladi našenci” se sufinansira sredstvima Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije u okviru konkursa za sufinansiranje projekata u oblasti javnog informisanja na jezicima nacionalnih manjina u 2016. godini. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
